Стаматовић: 30. август 2020. је био нови 13. јул
1 min read
Александар Стаматовић
Др Александар Стаматовић, историчар, редовни професор Универзитета у Источном Сарајеву, у опсежном интервјуу за ИН4С приближио нам је догађаје из прошлости, уз свеобухватан осврт на друштвено-политичку збиљу у постизбрној Црној Гори.
-Данас је 13.јул, дан устанка народа Црне Горе. Већ седам и по деценија на снази је историографски и популистички миље, да је то био устанак комуниста, не само за ослобођење од окупатора, него и за сјутрашње боље и праведније друштво оличено у комунизму, да су устаници били партизани, и да је њиме покренут процес повратка црногорске државности, отете 1918.године од окупаторске Србије и Срба. Како то коментаришете?
Коментаришем да ништа од тога није тачно. Устанак је био општенародни. Народ се није дигао на позив комунистичке партије. Устаници нијесу били партизани. Нелогично је тумачити тај устанак као почетак борбе за обнову црногорске државности, када је на Цетињу непуна 24 часа раније проглашена обнова црногорске државе. Даљим током догађаја, комунисти су покушали да устанак усмјере у правцу интереса своје партије и освајања власти, што је наишло на отпор значајног дијела становништва, које ће се од краја 1941.године почети масовно опредјељивати за четнички покрет.
-Претходних дана било је много коментара у вези са свечаношћу одржаном у петак вече поводом дана устанка. Какви су ваши утисци?
Моји утисци су такви, да су многобројна очекивања декомунизације црногорског друштва послије 30.августа изневјерена. И даље се могао видјети углавном један те исти идеолошки миље и матрица, виђен деценијама уназад. Официјална историографија бившег режима, који је опет произашао из тоталитарног комунистичког режима 1990.године није се ни за јоту промијенила. То исто важи за тумачење ових догађаја у ширем јавном и медијском спектру. Општи контекст нашег друштва и прослава важних јубилеја оваквог типа, не може више бити препознатљив у виду партизанске попијевке: „Ој, ђевојко другарице, оплети ми рукавице“…..
-Нарочито је бројне коментаре изазвало присуство митрополита црногорско-приморског Јоаникија тој свечаности. Опште је позната чињеница да већ деценијама на свечаностима оваквог типа нијесу забиљежена присуства црногорских митрополита. Како то коментаришете?
Свјестан сам да ће мој коментар изазвати различите опаске. Мишљења сам да је митрополит Јоаникије направио грубу грешку у процјени да ли уопште ићи на свечаност оваквог типа, при том узимајући у обзир да се од 30.августа врло мало тога мијења у идентитету црногорског друштва, да се практично из мјесеца у мјесец повећава конзервација претходног режима. Прослава се углавном базирала на величању исте оне идеологије која је побила 120 свештеника и монаха са територије Црне Горе, па и самог имењака садашњег митрополита а ондашњег митрополита. Базирала се на идеологији која је изродила милитантни атеизам и богобораштво, иза које је остала духовна пустош по цркву и вјеру.Сматрам скандалозним, да на тој прослави ни један пут није поменут истински херој и претеча 13.јула принц Михаило Петровић-Његош, који је одбио краљевску круну и концепт црногорске државе на рушевинама српске и југословенске државне идеје. За очекивати је такође било, да се од 30.августа покрене иницијатива за подизање споменика овом човјеку, а има га „ређина Елена“ у Подгорици. Тиме би била исправљена једна велика историјска неправда. Присуство митрополита овој свечаности, само је допринијело легализацији ове деценијске идеологије, која је упропастила Црну Гору. Тако су њени представници у широком спектру присуства „власти“ и „опозиције“ могли рећи:“Ето ништа се не мијења, само је још и црква уз нас“. Не прихватам логику објашњења о довођењу пред свршен чин, теорију о наивности и сл.
-Гдје видите историјске паралеле 13.јула и 30.августа?
Оне су потпуне. 30.август је био нови 13.јул. Народ је устао, овог пута са оловком у руци, против једног режима, који је хтио да наметне нови идентитет Црној Гори, баш као и Дрљевић и његови сљедбеници. Италијанска окупација је представљена као ослобођење од српске окупације, а улазак у сверу Новог европског поретка којег су креирале Њемачка и Италија, као спречавање продора утицаја Русије. Овог пута имали смо НАТО који нас ослобађа од Србије и Русије. Насрнуло се и на општи концепт идентитета наше цркве.
-Да ли су наде 13 .јула убрзо изневјерене, и да ли као историчар видите и ту подударност са надама 30. августа?
Мислим да ту има озбиљне логике у разматрању.Комунисти су убрзо изневјерили наде 13. јула. Хтјели су да створе своју партијску војску, а борба против окупатора да им послужи за учвршћивање идеолошке власти без воље народа исказане на изборима или референдуму. Наде 30.августа су значајно изневјерене. Темељни уговор још није потписан. Све више се иде до оне гротеске о Ђекни, која још није умрла, а кад ће не зна се. Народ који нико није питао хоће ли у НАТО, жели ли да призна Косово за државу, жели ли да црногорски официр иде на прославу Олује, да му се прекроји историја, отме застава, уведе химна и много тога још, и даље нико ништа не пита. Тај народ изнио је нови 13. јул са оловком у руци.
-Шта онда очекујете? Како даље? Може ли бити неког новог 13. јула, такође са оловкама у рукама?
Народ 30. августа није гласао за ово што сада имамо. Бићу врло конкретан, јер је овај интервју посвећен 13. јулу. Очекујем сљедеће године са неком новом владом сасвим другу конотацију прославе 13. јула. Да се помену и имена оних који нијесу били комунисти у том устанку. Да се каже да је народ Црне Горе устао против раздвајања од Србије и стварања марионетске државе, какву и сада суштински имамо, да је устао против преименовања српског језика у „народни језик“, против црногорско-италијанског рјечника, против оних који су нијемо гледали погроме свог народа у Метохији и НДХ. Да се помене име принца Михаила Петровића и подигне му се споменик. Да не гледамо старе извођаче историјских радова бившег режима. Да се погледа историјској истини у очи, и да се каже да је то био устанак православног становништва Црне Горе, а да су тзв.мањине сем ријетких изузетака искористиле присуство окупатора да би се обрачунале са православцима, и да нијесу учествовале у устанку. Да је био логор у Плаву за православце управо у доба 13. јула. Све ово наравно без претензије да се њихови потомци у савременој Црној Гори сматрају одговорним због тога. Због тога и изгледа гротескно присуство представника остале двије конфесије на прослави, јер те конфесије немају право да баштине 13. јул, иако им то наравно нико не може забранити. Људима је доста свега и оваквог деценијског прања мозга. Даље се не може. На раскршћу смо, или да убрзано клизимо према повратку онога што је срушено 30. августа, или идемо ка даљем извођењу на чистину тековина 13. јула и 30. августа.
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Što odmah ne napišete da stavove onih koji ne podržavaju četničku ideologiju i ovu novu rakovićevu i samardžićevu istoriju neće biti objavljeni…da bez veze ne kucam komentare
(Fredi) Bobic, komunjaro, a ti pređi na CDM i tamo kuckaj do mile volje titoističke i staljinističke komentare…
potpuno sizofreno je slaviti 13. jul , uz himnu sa drljevicevim rijecima. da li je zaista sve nenormalno u ovoj euforiji stvaranje nove milove nacije.zasto smo prodali petrovice za drljevice i djukanovice ?….gdje smo posli, sto ucinjesmo od nas samih???
Totalna šizofrenija je i to što Montenegrini slave 13. jul, dan kada je narod Crne Gore ustao da sruši nakaradnu tvorevinu Montenegro. I slave taj dan rušenja Montenegra istovreneno kličući – e viva Montenegro… Totalno ludilo… pobrkanist epskih razmjera…
Na Cetinju, 12. jula 1941. godine, klicalo se – e viva Montenegro… a današnji Montenegrini slave 13. jul, dan kada su srušeni oni koji su klicali „e viva Montenegro“, a sa sve pokličima – e viva Montenegro 😉 …
Šizofrenija, šta li je već…
Tekse sad vidi kolikaje umna gromada bio blazenopocivsi mitropolit amfilohije.
Da, za razliku od njegovog nasljednika…
У праву је Стаматовић. Мило је отишао у фашизам и 13.7. и 30.8. ЦГ неће тако креиран МНЕ, али и онда комунисти долазе, а 30.8. комунисти остају коначна власт. Сада Бечић не говори о великосрпским претензијама, да обмањује Србе… и да ни 1 народ није геноцидан, али иде на параду жидовске лажи о Сребреници, признаје лаж о геноциду… Гидеон Грајф негира ту геницид. Хакија Мехољић је говорио да је слушао Алију, наговореног од Клинтона 1993. да се покољу муслимани у Сребреници… Дакле то је западна подвала, као и Вуковар, Маркале, Рачак, да муслимани и католици не би дошли себи и били Срби. Зато национални Цг. Бечић мора тако, ако мисли глумити власт. Славити 13.7. је исто као и јадни окупирани Руси што славе ослобођење. Један окупатор ако и побиједи другога, није на нама да славимо своје нове окупаторе.
Spomenik i ulica princu Mihailu Petroviću i to u tzv. Mirkovoj varoši (uži centar Podgorice)…
Jos se nijesmo oslobodili najveceg sljama crne gore a to je dps
Cijenjeni profesore, samo dijelom ste u pravu, jer smo 30. avgusta 2020. godine ustali i pobijedili samo domaće izdajnike koji su 1997. godine formirali kvazi-državu „Montenegro to“, ali, nažalost, nijesmo se oslobodili stranih okupatora….
Uz svo uvazavanje i ljubav prema drugim srpskim zemljama, mjesto gospodinu Stamatoviću je u Crnoj Gori i na nasem drzavnom Univerzitetu.Nova vlast bi morala da ima to u vidu.
Dobro je ocijenio prisustvo Mitropolita. Kao velik poshtovalac vl. Joanikija, drago mi je da mu je neko javno rekao sto mu svi misle. Teza o naivnosti i nespremnosti i svrshenom chinu su nebulozne. Da nije znao, trebao se okrenuti i otici, deminstrativno.
Pogledaj proslavu 75-godišnjice oslobođenja Beograda. Samo su se komumističke pjesme pjevale. Bio je prisutan i vrh SPC-a tada. Da li to što govoriš važi isto i za SPC?
SPC je uzimala aktivnog ucesca u NOBu. Bilo je svestenstva i u partizanima i u cetnicima. Crkva je pomagala otpor okupatoeu sto tajno sto javno. Crkva je i ucestvovala u martovskom prevratu 41. Bolje rat nego pakt, Otpor okupatoru se nije shvatao ideoloski. Pa ni komunizam kao strijemljenje ka boljem i pravednijem drustvu. I partizanske pjesme i pjesme NOBa nikom ne smetaju. Medjutim, posle rata, kada je titoisticki rezim postao krvolok, kada je debeli mason Broz kroz svoje slihtare u CG pobio 180 svestenika i mitropolita, i poceo da kaznjava Srbe i unistava srpstvo u svojim redovima stvari su se promijenile. A kada su vodje „boljeg i pravednijeg drustva“ postali novi kapitalisti na racun crkve i naroda, e to je nesto drugo. Druga stvar, u Srbiji je taj komunizam kudikamo zadrzao toleranciju ka religiji. A ni tamo vise niko ne velica Tita. Jednostavno zakletve Titu srpskom krvoloku, ubici mitopolita Joanikija Lipovca, pkrovitelju pasijih grobalja, jahachu popova, prevrtachu krstova i skrnavitelji crkava u CG u prisustvu mitr. Joanikija nisu na mjestu
Srbine, i taj 27. mart 1941. godine je maslo britanskih službi… kako tada, tako i sada… Englezi vode glavnu riječ na Balkanu…
A zbog tog „bolje rat nego pakt“, život je izgubilo milion i po Srba… Englezi su nas gurnuli u tu klanicu…
Jesu. Preko anglikanske crkve SPC je zdusno pomagala engleske interese tada. Jer smo bili saveznici. Navodno. Kasnija istorija je to opovrgla.
Ne mogu se izjednačavati partizani sa četnicima i ustašama koji su bili saradnici okupatora. A četnici i ustaše su dobro sarađivali. Četnici su napadali partizane a ustaše nijesu dirali, iako su ustaše ubile hiljade nedužnih srpskih civila.
Skojevka Duca, a zašto partizani ne napadoše ustaški logor Jasenovac, u kojem je na svirep način umoreno stotine hiljada Srba?
To je sve diskutabilno chetnivhki lokret se uzdrzhavao od akcija koje bi inicirale odmazdu nad civilima. Partizani nisu. Chetnici su kontrolisali velike djelove dinarskog masiva pogodnog za gerilsko ratovanje ukljuchujuci NDH i NDCG i zavisili su od podrske lokalnog stanovnistva. Partizani su beskrupulozno inicirali odmazde da bi izazvali sto veci revolt i pridobijanje pojedinaca za svije ideoloske ciljeve. Najveca hreska cetnika je sto su smatrali da imaju monopol na podrsku Zapada – jer nisu komunisti. Pored toga, nisu nastupali kao jedinstvena vojska i strategija cekanja zavrsetka rata jer ce zapad sigurno njih podrzati im se obila i glavu. Zapad je podrzao Broza – prozapadnog komunistu koji je bio brana Staljinu.
Pametnome dovoljno… za (osnovanu) sumnju…
Može li mi neko pojasniti zašto je mitropolit Joanikije smijenio Oca,Gojka Perovića sa mjesta rektora Cetinjske bogoslovije i postavio ga za starešinu Crkve Svetog Đorđa u Podgorici?!?!
To je totalna degradacija jednog od najumnijih ljudi ne samo u mitropoliji crnogorsko-primorskoj, već i u SPC-u…
To bi bilo isto kao da premijer Krivokapić na primer smijeni ministarku nauke i prosvete Vesnu Bratić, i postavi je za učiteljicu u područnom odeljenju neke osnovne škole…
Ако је то тачно, коначно да и Отац Гојко дође међу свој крштени народ. А, ако Бог да, па ми направимо Српску гимназију у Подгорици, ето нам Оца Гојка на много бољој функцији и у небројено много пута бољој атмосфери!
Живела Србија!
Живела Русија!
Живело српско уједињење!
Veliki si brat Stamatoviću.Dugo traje tvoja dosljedna borba protiv komunizma i njegovih posledica.
Benabes, nažalost, tačno je… Drugo, ne u ovoj turskoj kasabi nema baš mnogo (istinski) krštenih… Treće, Oca Gojko, kao jednog od najumnijih ljudi u SPC-u, trebalo je ostaviti i dalje na čelnoj poziciji Cetinjske bogoslovije… Četvrto, prestonicu Crne Gore i srpstva i sjedišta mitropolije ne treba prepuštati antihristima… I na koncu, nijesam ja govorio o dobrim ili lošim kadrovskim rešenjima mitropolita Joanikija, već o njegovom nepotrebnom i pogubnom obračunu sa neustomišljenicima u svojim redovima…
Bosnjaci kazu da je Njegos genocid. Zatrazio bih u skupstini jasan stav od njih, rezoluziju da to nije tako… Da vidimo na cijoj ce strani milogorci biti