Достојан чувар велике задужбине

Пише: Лука Кешељевић

Било је и богатих, хуманих људи као што је велики задужбинар и добротвор Васо Ћуковић, чије име увијек треба поменути са дубоким пијететом, јер је свој род много задужио. Његовог лика и дјела се можемо сјетити и у ријечима једног јунака Андрићевог романа, који вели да велики људи умиру два пута, први пут кад физички нестану, а други пут када умре њихова задужбина. То даље значи, да велики човјек не би умро други пут, његову задужбину треба неко да чува. Задужбина Васа Ћуковића, на сву срећу, има достојне чуваре, па се комотно може изразити нада да тај велики добротвор други пут неће умријети још за дуго.

Специјална болница „Васо Ћуковић“ у Рисну служи за примјер и понос не само за наше локалне, већ и за много шире – регионалне оквире. Као бивши и још „свјежи“ пацијент о тој установи могу изрећи сваку похвалу од високог, преко средњег, па до најнижег кадра. Све похвале што се тиче лијечења и пажње, организације и ефикасности, хигијене и свих осталих осталих аспеката. Све похвале! Све! Одлучно тврдим да на ту адресу само злонамјерни људи могу упутити ријеч покуде.

Као што задужбина Васа Ћуковића служи за понос цијелом роду, тако доктор Владо Поповић, не само што је њен вјерни и достојни чувар, не само што га бије глас врхунског неурохирурга и стручњака, већ и са етичког аспекта носи максималну оцјену. Љекарима, специјалистима сам се увијек дивио због огромног одрицања током школовања и стицања праксе и због њихове одлуке да се баве најхуманијим, ризичним и најтежим послом, спасавањем здравља и људских живота.

То је, свакако, један од многих позива, али тек када сам заслабио и почео ићи љекарима, схватио сам да то није обичан позив. Осјетио сам на својој кожи ону сентенцу, која отприлике каже да здравље није све, али без њега да не вриједи ништа. У тим тренуцима ми се чинило да је здравље све и једва сам ишчекивао хируршку интервенцију др Влада Поповића. Невоља ме натјерала да идем др Поповићу, али сада то познанство не бих дао ни за шта и морам истаћи да сам поносан што познајем тога великог стручњака и човјека. Колико сам успио да упознам др Влада, примијетио сам један спој скромности, простодушности, великодушности, посвећености, прецизности и стручности, која је на првом мјесту и која у односу на све носи убједљиву превагу.

Мени је јасно да је за др Поповића „скидање“ дискус херније рутинска ствар и да је он успјешно вршио и много теже и ризичније хируршке захвате, али сам му у неколико наврата упутио салве дивљења и захвалности. Доктор Владо, вјероватно, за то што је скроман, а дијелом и што је та врста захвата за њега рутина, одговорио ми је ријечима: „Лука, то је посао као и други.“

Разумијем ја зашто је за доктора Поповића то давно постала рутина. Па за то што му је то свакодневница. Он је и прије мене у својој блиставој и људској и професионалној каријери спасио стотине, а можда и хиљаде људи, а могуће је да ни сам не зна колико. Његову перспективу само могу претпостављати, а своју одлично познајем. Код доктора Влада сам дошао, што би рекли, крив к’о гудало, а од њега сам отишао прав к’о свијећа. Зар мало? Човјек, вјероватно, заузет послом, заборави на самог себе, нема времена ни да се сјети колико велико дјело чини, спасава људске животе, па му је то због тога „посао као и други“.

Одлучан сам био да га демантујем: „Докторе, ја се не бих сложио да је то посао као и други. Ви мени спасавате здравље, а спасавајући здравље, спасавате ми живот, јер живот без здравља ми не би вриједио ништа. Даље, спасавате ми и каријеру и имовину, јер опет, све то без здравља ми не би ваљало ништа.“

Доктор Поповић већ на то није одговарио ништа, благо се насмијао, али колико сам могао да примијетим, макар на тренутак, разумио је и моју перспективу, па му је мање било чудно моје дивљење и захвалност.

Тога јутра је наставио даље да обавља визиту. Само благим ријечима се обраћао пацијентима. Ако је пацијент за критику, рецимо због тога што се не држи љекарских препорука, доктор Владо му то никако не саопштава на груб начин. И ту сам пријатно изненађен када сам видио да доктор и сарадници обављају визиту чак и викендом. За то недјељу дана, колико сам ту боравио, видио сам да је доктор у клиници скоро сваког дана од раних јутарњих часова па до касних поподневних. Увијек једнако посвећен, неуморан и према сваком поступа једнако као прави љекар и хуманиста.

У клиници влада велики ред, рад и дисциплина, сваки радник, од љекара, техничара, па до сервирки и чистачица је на виси задатка. Као пацијент сам доживио велику његу. Када би се у читавој држави тако радило, била би и више него у солидном стању.

Када би сваки човјек одговорио свом позиву као што то чини доктор Владо Поповић и особље клинике чији је он директор, било би то срећно друштво.

Људски живот је непроцјењив. Доктор Владо је спасио ко зна колико живота. Његов рад тек нема цијену. С обзиром да је тек на почетку своје блиставе и животне и радне каријере, можемо изразити наду да ће његов рад тек да буде од непроцењивог значаја. Доктор Поповић ми је спасио здравље, а за узврат ми не тражи ништа.

Ако овако наставе не треба бринути ни за задужбину славнога Васа Ћуковића.

Аутор је докторанд филозофије

Прочитајте ЈОШ:

Јаков Кусовац – командант Тринаестојулског устанка о коме ћути званична историја

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: