Ђакон Павле Љешковић о путу ка Цетињу у ноћи 4. септембра: У град смо ушли с цвијећем

Пише: ђакон Павле Љешковић

Још док је испред Подгоричког храма Васкрсења трајао ватромет, приређен у част доласка патријарха, ја и мој колега из богословије Александар Вујовић, пробијајући се кроз масу народа, запутили смо се према мјесту на којем смо паркирали свој аутомобил. До нас су допирале вијести о томе да је Цетиње блокирано, те да се очекују велики нереди.

Познаници које смо сретали на путу до паркинга су нас убјеђивали да не идемо у пријестоницу. Нисмо могли ни себи да објаснимо зашто је то тако, али смо знали да се тамо баш те ноћи морамо запутити. Са нама је била и пријатељица Јелена Срећков, а ускоро нам се придружио и наш пријатељ Мићо Чолаковић, који је попут нас завршио богословију, али је одлучио да се бави неким другим животним позивом. Александар предлаже да кренемо алтернативним путем, преко Грађана. Иако ни он сам тај правац добро не познаје, сматра да ћемо уз Божију помоћ некако стићи до Цетиња.

Прећутно смо се сложили са његовим предлогом и тако је започела авантура која се огледала у два сата вожње, већином по нама непознатим предјелима Ријечке нахије. Већ је готово била поноћ када смо угледали манастир Брчели и одлучили да свратимо и одморимо од вожње. Настојатељ манастира као да је очекивао незнане госте. На столу, у дворишту смо затекли двије корпе, препуне свјежег воћа. Након што смо се окријепили, наставили смо пут и убрзо стигли до Обзовице.

На оближњој бензинској пумпи наилазимо на полицијску патролу, која нам сугерише да ту паркирамо ауто. Са тог мјеста, удаљеног неких 5 километара до Цетиња, морали смо кренути пјешке. Милицајац којем смо рекли ко смо и чиме се бавимо нас савјетује да се вратимо јер нам они не могу гарантовати безбједност. Одлучујем да скинем мантију, како не бих привлачио пажњу и угрозио и себе и своје сапутнике.

После неких 2 километра хода, поред нас је стао комби, који су возили момци ромске националности. Понудили су нам да нас за одговарајућу цијену превезу до прве барикаде. Кажу – даље ни они не могу, иако су редовни гласачи на изборима, а по потреби учествују у блокадама и другим протестима.Тек у комбију схватам да Јелена са собом носи повећу корпу са цвијећем. Објаснила ми је да на гробу митрополита Амфилохија у храму свакодневно остављају велики број таквих корпи, па је ову добила на дар и благослов од једног свештеника. Убрзо стижемо до прве барикаде.

Око логорске ватре се грије двадесетак момака. Кроз свијетлост ватре се назиру њихове, од умора и алкохола, црвене очи. Између барикада циркулише велики број људи. Препознајемо и никшићки акценат, као и говоре других крајева Црне Горе. Два младића се јако споро возе на мотору, загледајући пролазнике. То ме је на тренутак вратило у она времена када сам као студент ишао на утакмице Партизана.

Тада су навијачке групе одређивале момке који су били задужени да испред стадиона мотре на то да ли има убачених чланова из противничке групе. Тако су и ова двојица моториста дошли до нас и пар тренутака гледали у корпу са цвијећем, док на нас нису ни обратили пажњу. Један од њих је упитао Јелену да ли је то бидермајер, након чега су се удаљили. На другој барикади већ знатно живља атмосфера. Маше се зеленим заставама, пјевају се патриотске пјесме, младе комиткиње праве селфије… И овдје сви зачуђено гледају у цвјетну корпу.

Ту смо срели и неколико људи који су могли имати и преко седамдесет година. Но, године их нису спријечиле да у позно доба ноћи стоје на барикадама, како би спријечили устоличење. Недалеко од треће, уједно и последње барикаде на коју смо те ноћи наишли, био је и детаљ који ме је највише поразио. Наиме, ту су стајала 2 човјека, обучена у мантије, који очевидно припадају вјерско-политичком покрету који је својевремено регистрован у полицијској станици на Цетињу. То су били једини људи које смо те вечери срели, а који нису осјетили мирис цвијећа са митрополитовог гроба. Када смо стигли у град схватили смо да на сваких 100 или 200 метара стоје групе момака који будно стражаре. И они као хипнотисани гледају у корпу са цвијећем.

Недалеко од Богословије нас дочекује постављена ограда и изненађени полицајци који нису могли да вјерују како смо без икаквих последица прошли барикаде. Један од њих инсистира да му покажем личну карту. Сазнавши моје презиме, пита ме да ли сам из Пјешиваца. Одговарајући потврдно, облачимо мантију и улазим у школу. Тамо затичемо колеге Аполона и ђакона Благоја, који су били једини људи који су вјеровали да ћемо некако стићи до школе и сво вријеме нас чекали.

Ујутро су нас пробудиле детонације од шок-бомби, које су сведочиле о сукобима на оближњем тргу. После краћег размишљања, одлазимо у манастир, док вјетар наноси дим од сузавца који нас штипа за очи. Убрзо смо схватили разлог због којег смо тога дана морали бити на Цетињу.

Најприје тај неописиви моменат доласка хеликоптера у којем су били патријарх Порфирије, митрополит Јоаникије и епископ Давид. Затим предивна Литургија, на којој смо одговарали за пјевницом. И на крају АКСИОС, чија је јачина мјерена децибелима ништа нижим од оних који су се чули у претходној ноћи, испред Подгоричког саборног храма.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: