Нација против империје
1 min readПише: Миша Ђурковић
Постоје књиге које на изванредан начин захвате гибања и теме свог времена и на неки начин обележе период у коме су се појавиле. Једна од таквих књига је Врлина национализма израелског аутора Јорама Хазонија са којом упознајемо и овдашњу публику.
Књига се појавила током 2018. године и наредне године је добила престижну награду конзервативне књиге године (Paolucci Book Award) коју додељује Ај Ес Ај (Intercollegiate Studies Institute) из Делавера. Поводом ње организовано је неколико великих међународних конференција у Вашингтону и Риму, између осталог. Планирани серијал прекинула је криза изазвана пандемијом ковида.
Аутор није непознато име у свету савремене политичке филозофије и јеврејске теологије. Рођен је у Израелу 1964. године, школовао се у САД да би се затим вратио у јеврејску државу и укључио на разним нивоима у њен административни, политички и интелектуални живот. У исто време, наставио је да гради каријеру и у америчким конзервативним интелектуалним круговима, па његове досадашње активности обухватају чланство у израелском савету за високо образовање, оснивање и управљање Шалем центром за филозофију и библијске студије, руковођење Институтом „Teodor Hercl“ , најважнијим ционистичким интелектуалним центром данас, председавање Фондацијом „Едмунд Берк“ у САД, управљање пројектом Фондације „Џон Темплтон“ за јеврејску филозофску теологију итд. Хазони не бежи од јавних наступа и коментара укључујући и водеће телевизијске мреже, новине и магазине. Појавио се чак и у једној од епизода познатог серијала Моргана Фримена Прича о Богу.
Манифест националистичког обрта
Ова књига, међутим, надилази по утицају, значају и рецепцији све што је Хазони до сада урадио. На његовој личној интернет страници може се наћи буквално више од 100 приказа и реакција на књигу, а непописаних вероватно има још толико. Прикази и осврти изашли су у свим водећим новинама, часописима, научним часописима посвећеним национализму, међународним односима и политичкој филозофији на енглеском језику. О књизи су писале и величине попут Нила Фергусона, Роберта Кејгана, Мајкла Хардинга, Јаел Тамир, Мајкла Линда, Роџера Кимбала. До сада су објављена издања на француском, немачком (Аустрија), италијанском, мађарском и португалском (Бразил). У најави су, поред нашег превода, и преводи на шведски, шпански и пољски, а права су откупљена и у Кини и Јапану.
Студије национализма су у време пре и после пада Берлинског зида израсле у једно посебно интердисциплинарно подручје, а златно доба је фактички била последња деценија двадесетог века. Током осамдесетих су објављене класичне, нашироко цитиране конструктивистичке и модернистичке студије Ернста Гелнера, Бенедикта Андерсона и Ерика Хобсбаума. Ентони Смит, који је своју теорију градио уравнотежавајући претходни приступ истицањем значаја етничке основе, симбола и митова, објавио је читав низ важних и прегледних студија од којих је свакако најутицајнија Национални идентитет из 1997. године. Током исте деценије објављени су и сада већ класични радови Јаел Тамир (1993), Дејвида Милера (1995), Лие Гринфелд (1992) и Роџерса Брубејкера (1992. и 1996), као и бројни вредни зборници радова и појединачне студије где свакако треба издвојити допринос Бернарда Јака.
Док су марксистички и модернистички усмерени аутори оглашавали крај национализма као завршене фазе у историји западног човечанства, занимљиво је да су аутори либералне и социјалдемократске провенијенције реаговали истичући културолошку основу национализма и његов непролазни значај за индивидуално и колективно самопоштовање, идентитет и друге реалне потребе савременог човека. Тамирова и посебно Милер бранили су национализам као основу за солидарност, чак и материјалну прерасподелу унутар једног друштва, истичући да тек јак осећај заједништва и међусобне припадности може да легитимише и мотивише чланове једне заједнице да се брину о другим, лошије стојећим људима.
Позадина за разумевање оваквог процвата студија национализма током те деценије била је рано уочена чињеница да свет глобализације није водио очекиваном разводњавању значаја колективних идентитета него га је, штавише, ојачао. Бројни регионални сукоби и ратови вођени углавном на бази националних и верских разлика, показали су да национализам и те како има своје место у савременом свету. Но, детаљне студије показале су да он има низ и даље неопходних функција и позитивних страна које често тек омогућују развој, слободу, либералну демократију, солидарност и напредак неке заједнице или државе.
У наредној деценији, цезура 11. септембра учинила је да ове расправе знатним делом утихну. Питања исламизма, тероризма, интервенционизма почела су да доминирају у академским круговима. Европска унија је упркос кризи око устава наставила да се шири и продубљује, а у фокус су све више улазили такозвани културни ратови унутар САД. Истовремено, Кина и Русија су играле све већу улогу и полако је почело да се говори о трансформацији света ка мултиполарности. Следећи делимично Хантингтона, али и Хаусхофера, Дугин је почео да заговара тезу о регионима у којима ће одређене (некада империјалне) силе имати примат. Крајем те деценије обнавља се академско изучавање појма империје које научници користе и за понашање САД, али и за разумевање европске амбициозне конструкције. У својој књизи, Хазони је сажео управо ове две велике дебате, супротстављајући идеју нације и национализма идеји и пракси империја, односно царстава.
Деценија која је на измаку донела је низ практичних обрта и директних подстицаја за настанак овакве књиге. Значајан подстрек дошао је из Источне Европе. Орбан је већ десет година суверено на власти, пољска партија Право и правда уз мање прекиде скоро исто толико, а слично усмерене владе настале су од Летоније до Македоније. Демографски пад, одлив становништва, нова квазилиберална идеологија која им је наметнута преко универзитетске, академске и НВО мреже, и драматичан раст јавног дуга, изазвали су код ових народа оправдане страхове за будућност и физичко преживљавање сопствених држава. Све је то дошло на већ постојећи традиционални осећај угрожености од сопствених суседа или суседних џинова са империјалним традицијама (Русија и Немачка) и све веће незадовољство над моралним пермисивизмом и угрожавањем традиционалне породице.
Мигрантска криза 2015. године била је, међутим, страховит окидач који је већ постојеће незадовољство подигао на ниво политичког, вредносног и безбедносног програма. Иза одбијања земаља Вишеградске групе да прихвате квоте муслиманске имиграције јасно се пробила аргументација заснована на класичном национализму: одбијамо да претворимо своје државе, које смо тешком муком стекли и одбранили од разних империја, укључујући и недавно срушену совјетску, у мултикултуралне, безбедносно проблематичне творевине без јасног идентитета, подељене, несолидарне и, у крајњем исходу, недемократске. Како је то бивши пољски министар спољних послова Сикорски врло лапидарно објаснио, не желимо да постанемо Француска.
Но, и унутар земаља Западне Европе појавили су се слични покрети. Странке које су се залагале за обнову националног принципа и одбрану сувереног дефинисања имиграционе али и других важних идентитетских политика, оствариле су значајан раст и постале део власти у Данској, Финској, Аустрији, Италији итд. У Француској је Ле Пенова ушла у други круг председничких избора, у Немачкој је Алтернатива за Немачку прешла десет процената и ушла у Бундестаг. Читав овај талас снаге мејнстрима су лаконски одбациле као популизам, одбијајући демократско право народа да изабере принципе и моделе који се академској и бирократској елити нису свидели. Све изразитије је настајала подела између елите и обичног народа коју је на примеру САД описао Хантингтон у својој последњој књизи, код нас преведеној под називом Амерички идентитет.
Читав овај талас остварио је врло занимљиве контакте и односе са Нетањахуовом администрацијом у Израелу. Унутар јеврејске интелектуалне и политичке заједнице, натпропорционално утицајне у глобалном академском и медијском свету, профилисао се оштар сукоб између лево-либералне глобалистичке струје коју симболизује Џорџ Сорош и суверенистичке и националистичке струје са Нетањахуом на челу.
На све то је, од 2016. године, дошао националистички обрт у две најважније земље протестантске традиције, Уједињеном Краљевству и Сједињеним Државама. Књига и почиње указивањем на Брегзит и Трампову победу 2016, као директне поводе за писање. Све ово заједно породило је Врлину национализма као неку врсту манифеста тзв. националистичког обрта на Западу.
Хазонијева књига то несумњиво јесте, писана је програмски и акционо, залажући се за одређену врсту међународних односа, поретка националних држава. У исто време она је врло убедљива филозофска књига, изузетно елегантно дедукована, са најчешће веома убедљивим аргументима и поткрепљена заиста фантастичним списком најрелевантније литературе о свим областима којих се дотиче.
Одбрана врлине нације
Основа књиге је супротстављање империјалног поретка и поретка националних држава. Хазони тврди да су и хришћанство и ислам у основи империјални модели који су се претакали у империјалне политичке творевине. Насупрот стоји јеврејска традиција која брине само о свом простору без намере да своје принципе, идеологеме и моделе наметне и другима, а њен обнављач и настављач у доба модерне јесте протестантизам и вестфалски поредак који је он креирао. У ракурсу ове књиге, нажалост, не налази се источно православно хришћанство које је са традицијом помесних цркава далеко пре протестантизма створило синтезу хришћанства и етно-националне традиције, код Срба познату као Светосавље.
Руска црква коју Хазони посматра кроз перцепцију Трећег Рима, дакле империјално, у свом програмском спису из 2000. Основе социјалног учења РПЦ (наше издање 2007), врло јасно је, управо позивајући се на Стари завет, поставила значај националног принципа за своје деловање.
Пример модерне империје, додуше без аутентичне војне снаге, према Хазонију, јесте Европска унија, за коју сматра да ће се поново претворити у проширено немачко царство. У америчкој традицији врло пажљиво прати смењивање принципа национализма са повременим империјалним залетањима и прегнућима, и верује да је са Трампом отпочео процес повратка национализму. Из његове визуре, национализам, у својој мацинијевско-миловој традицији, јесте не само неопходна основа за изградњу либерално-демократског поретка већ и једини аутентични принцип за развијање ненасилног међународног поретка. Супротно општем убеђењу и академској догматици, он засновано тврди да је империјалистички фундаментализам већи извор нетолеранције, насиља, агресије итд. Овај аргумент је свакако подложан фактичком оспоравању будући да се могу наћи примери потпуно самодовољних царстава која нису тежила проширењу по сваку цену, нити су настојала да поразе сва друга царстава и да буду једина глобална политичка творевина. Но, сам принцип је хеуристички веома плодан, зато што многе империје, укључујући и ЕУ, заиста наступају са фундаменталистичких вредносно-идеолошких позиција.
Једна од највише оспораваних теза јесте да нацисти нису били националисти. Хазони износи аргументе о расистичкој и рајховској природи Хитлерове Немачке, тврдећи да Немци уопште и нису имали праву националну традицију већ искључиво империјалну, коју је Хитлер обновио. Прави одговор на ову дебату јесте указивање на изузетно сложену и хетерогену природу и Хитлеровог покрета, и његове дванаестогодишње владавине. Режим је обухватао и империјалистичке и националистичке, и расистичке, и еугеничке и окултне елементе – аутору је најважније да нагон за експанзијом повеже са империјалном природом док принцип национализма, по њему, подразумева само мање корекције граница у складу са променама на терену које доносе процеси дугог трајања (демографија, култура, ратови).
Политички филозофи имали би такође примедбе на врло прагматски и лимитирано постављен појам либерализма у књизи. Хазони настоји да изгради конзервативни национализам, који супротставља савременом либералном империјализму. Но у модерној историји либерализам и национализам су се, нимало случајно, подигли као два феномена који бране исти принцип – слободу (индивидуалну и колективну). Класични либерализам је много ближи Миловој традицији, на којој Хазони и гради своју аргументацију, него Кантовој универзалистичкој и фундаменталистичкој. Иако познату књигу Тамирове, Либерални национализам, помиње само на једном месту у фуснотама, много од њене такође миловске, али и мацинијевске аргументације налази се у Врлини. Милерову слично интонирану књигу Хазони много експлицитније наводи и користи.
Вреди поменути да је Тамирова прошле године објавила књигу Шта је национализам? у којој је поновила и дорадила аргументацију изнету пре скоро три деценије. Њен мотив био је да унутар либералне традиције одбрани право на национализам и, заправо, да у тренутку кад осећа велики повратак принципа нације и национализма покуша да га усмери у правац повезан са класичном либералном традицијом индивидуалних слобода, владавине права, толеранције, елементарне солидарности унутар заједнице, и поштовања једнаких права за друге нације. Велики део тога она дели са аутором ове књиге, који уз то додаје значај породице, малих заједница, примат националне лојалности над слободном трговином и егоизмом, неопходност религије и морала.
Да закључимо, Хазони је на филозофски маестралан начин, са великом елеганцијом у аргументацији, приредио значајну одбрану принципа и врлине нације и национализма. Књига је, како би Хегел рекао, мислима обухватила тенденције свог времена и подстакла озбиљну расправу и промишљање о томе какав нам поредак треба у веку чија је петина већ на измаку. У тренутку када излази српско издање, у Америци се враћа администрација која је изразито антинационалистичка, у Западној Европи је контроверзним методама заустављен раст националиста и они су протерани из влада, а Мађарска и Пољска налазе се под снажним ударом бриселске „империјалне администрације“. Будућност ће показати да ли је Хазонијева књига била у практичном смислу одраз једног интеррегнума или програм који наговештава будући правац развоја света.
Као академски допринос, њена вредност је несумњива. Драго нам је да ће и читаоци на балканском простору моћи да се упознају са једним од најутицајнијих глобалних производа академске мисли данас.
Предговор за књигу Јорама Хазонија „Врлина национализма“, прев. Сања и Миша Ђурковић, Институт за европске студије, CLIO, Београд 2021.
Миша Ђурковић је научни саветник Института за европске студије и аутор више књига, међу којима су „Тамни коридори моћи“, „Десна мисао у 20. веку“ и „Политичка мисао Џона Стјуарта Мила“. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: