Драго Пилсел: У Црној Гори се псује, пријети и пале се гуме у име Криста?

Пише: Драго Пилсел

Како можеш подржавати тог фашиста Порфирија? Докле ћеш висјети четницима из гузице?

Отприлике је то сажетак многих порука које сам добио како се приближавао датум устоличења новог митрополите црногорско-приморског Јоаникија и одмах након јучерашње церемоније на Цетињу и оног шокантног призора (а било их је протеклих дана много) – доласка патријарха Порфирија, Јоаникија и владике крушевачког Давида (силаска заправо) на пољани близу манастира, хеликоптерским десантом, окружени специјалцима који су се кретали као да америчког предсједника маринци извлаче из Кабула или Техерана или Саигона, с цијевима на готовс, шаљући јасну слику да су били спремни примити и одвратити могућу ватру на патријарха и пратњу, снајперску или другачију.

У реду, екипо, ако мислите да је патријарх Порфирије највеће ђубре на планету, ја ваше расположење једном колумном, чак ни са серијом колумни не могу промијенити. Уосталом, мислим да се нема пуно смисла свађати и натезати с људима који немају елементарне религиолошке културе, а да о основној и не говоримо. Моје је да појасним како стоје ствари.

Рашчистимо једном: могу ја бити пријатељ Порфирија, што и јесам, али у овим колумнама радим оно, и то без тједна паузе, од травња 1995. (тада је, у Новоме листу покренута ”Демокроациа”), што ме је водило и код покретања Аутографа у листопада 2013.: да провјеравамо чињенице и да доносимо анализе и вриједносне судове које обликују јавно мнијење.

Дакле, не пишем као ”пријатељ патријарха Порфирија”, ја се овдје вама обраћам као новинар с огромним искуством и, вјеројатно, као водећи новинар религиолог/кршћанин у регији (притом и солидно школовани теолог).

И радим то само зато што ме занима истина и што је потребно надокнадити голему празнину која постоји код овдашњих људи (без обзира на националну припадност или свјетоназор), који су невјеројатно религијски неписмени. Не сви, али већина јест. И то је феномен који се може констатирати и међу католицима, и међу православнима, и међу муслиманима, и међу протестантима… Наиме, мало тога квалитетно знамо о другима.

Тако, на примјер, дневне новине и агенције преносе и објаве ову или овакву реченицу: ”Црна Гора одвојила се од Србије 2006. године но њезина црква (мало слово ”ц”, опаска Д. П.) није постала аутокефална и под окриљем је СПЦ-а што противници сматрају симболом србијанског утјецаја на самосталну Црну Гору”.

Чини ли вам се да ова реченица није проблематична? Јамчим вам, ви имате проблем. Више њих!

Хајмо ово рашчланити.

Црна Гора нема Цркву. Цркву нема ни Србија. Нема је ни Хрватска. Устави тих и других држава познају концепт раздвајања државе и Цркве. Он се увијек не поштује, али то не значи да не постоји појам секуларног.

Цитат из Устава Црне Горе из 2007. (чл. 14), подсјећам: ”Вјерске заједнице одвојене су од државе. Вјерске заједнице су равноправне и слободне у вршењу вјерских обреда и вјерских послова”.

Затим, то што заговарају људи попут црногорског предсједника Мила Ђукановића, који стоји иза доброг дијела неуредних ситуација јер то користи као средство опстајања на власти, ове или оне, ”Црногорску православну цркву” (ЦПЦ), ”митрополите” Михаила (Мираша) Дедеића или неког другог, небитно је то сада, НЕ ПОСТОЈИ. Таква Црква нити је могла постојати 2006. поред живог митрополите Амфилохија (пак, Ђукановић не би никада повео и довршио осамостаљење Црне Горе без подршке тога покојника) нити би процес осамостаљења Црне Горе значио да би најприје Српска Православна Црква, а након тога Цариградска патријаршија могли дати благослов, односно томос за одређивање ”аутокефалности”.

Али, нека буде барем нешто казано. ЦПЦ, основана 1993., своју аутокефалност заснива на, како кажу, аутокефалности Црногорске цркве која је постојала прије 1918. године, када је Црна Гора престала постојати као независна држава и постала дио Краљевине СХС. Но Клаус Бухенау, повјесничар са Свеучилишта у Регенсбургу и аутор више публикација о религијским заједницама на подручју некадашње Југославије сматра како многи православни теолози, који се баве црквеним правом, сматрају да ”црногорска црква” заправо никада није ни била уистину аутокефална.

“За тај статус није довољно да нека Црква буде самостална у смислу да јој се нитко не мијеша у рад, већ она мора бити у стању сама посвећивати своје епископе – а Црногорска црква то никада није била у стању. Она је додуше од 17. стољећа сама управљала својом активношћу и никога није морала питати за дозволу, али се, када је ријеч о посвећивању епископа, увијек морала обраћати некоме извана – прије свих Пећкој патријаршији и касније Митрополији у Сремским Карловцима. Та Црква дакле никада није била у стању обнављати се изнутра и то је главни аргумент Српске православне цркве, којим она побија да је Црногорска црква икада била аутокефална”, наглашава Бухенау (у једној изјави за Дојче веле).

Елем, теоретски речено, тко би могао признати Дедеићеву и ”Дукановићеву Цркву”. Нитко, заиста, чак ни Македонци.

А наведимо и ово: у Османском царству формализација кроз документе све до у 19. стољеће била је врло оскудна, земљишни катастри нису постојали. Игра ли то? Наравно да игра.

А и ово је суштина Ђукановићева маневра: позивањем на 1918. као кључну годину за доказивање власништва над црквеним добрима, црногорска држава (Ђукановић и екипа, наиме) се мијеша не само у питање црквеног права и проблем успостављање аутокефалности, већ и отворено поставља питање власништва над материјалним добрима које СПЦ сада користи, с намјером да их преузме. “То је у једној правној држави апсолутно недопустиво” (Буцхенау).

Премда познајем канонско право и код католика и код православаца, мислим да није потребно да поновим што сам већ писао када се Ђукановић законом био намјерио на имовину СПЦ-а. Наиме, како се, којом процедуром и након каквих претпоставки данас долази до црквене ”аутокефалности”, ама било гдје на свијету.

Црногорски националисти, додуше, имају право сматрати да им се мора вратити национална Црква, баш као што носталгичари НДХ, макар то говорили и над јамама у којима леже кости жртава партизана (имам и ја таквог несталог, у коловозу 1945., мамина стрица Карла), заговарају Павелићеву ”Хрватску православну цркву”, али друга је пјесма како да националисти који пале гуме и бацају камење на полицију, машући црногорским заставама, остваре те своје анакроне и митоманске снове.

Мени је жао свих жртава српске окупације Црне Горе након Првог свјетског рата, и иначе (православни у Црној Гори, процентуално, највећи су страдалници комунистичке репресије након Другог свјетског рата) као што ми је жао свих жртава рата и пораћа, ондашњег и овог деведесетих (међу њима је и мој рођени брат Бранко), али нити ћемо обнављати Аустро-Угарско Царство нити НДХ нити СФРЈ нити ће се у Црној Гори вратити власт државе над Црквом (1851.-1878. најизразитије) нити има будућности у тому да ликови који су, као Ђукановић, владали док се гађало по Дубровнику, доводило људе у Морињ и разарао југ Далмације, одређују што Црква (Божја, како рече патријарх Порфирије јучер на Цетињу код самог устоличења) има бити.

Ђукановић не разумије елементарне ствари. На примјер, он (а објаснили смо му то) нема у опису радног мјеста улогу да ”ствара Цркву”, било коју.

Не разумије те ствари ни писац Андреј Николаидис који каже овако (загребачки тједник Новости то некритички преноси, пак, Порфирија не преноси!): ”Када је Јоаникије, након што је Црногорцима одузето 600 манастира (?!!!), најавио да жели бити именован баш у цетињском манастиру, оном једном који је остао Црногорцима, ови су то схватили не као прст, не као три, него као свих десет прстију у око. То је брутална, највећа могућа провокација”.

Пустимо ”финесе” које овај религиолошки неписмен црногорски писац брка (именовање и устоличење, нпр.), прича како је Порфирије у служби великосрпске идеје и како преко митрополите Јоаникија Александар Вучић жели укинути државу Црну Гору, ма од кога биле сервиране, су толико идиотске да се грозим што их овдје морам наводити.

Нисам слијеп и не правим се да не видим да има много српских националиста који не признају Црногорце и не мире се с Републиком Црном Гором (нека успут буде речено: за разлику од многих недавно пробуђених Црногораца, ја сам био у црногорском парламенту у свибњу и 3. липња 2006.), али ти људи су на истој разини као и Ђукановић када (јучер) каже да су ”звона која су се могла чути након интронизације и која су требала бити звона у част новог митрополита СПЦ-а на Цетињу, заправо прије била звона упокојења мисији СПЦ-а и Цетињске митрополије у црногорском пријестолном граду”. Исто је то грање, премда друго паковање.

Друго је пак дозвољено политолошко или културолошко питање: јесу ли Црногорци доготовљена и консолидирана нација? Међу стручњацима ту постоје двојби. У сваком случају, ЦПЦ је политички пројект који није успио. Нису способни чак нити одржавати једну врло једноставну wеб страницу, а камоли да управљају са 600 отетих манастира о којима булазни Николаидис.

Потребно је појаснити што се јучер, с црквеног стајалишта, догодило. К тому се питам: зар се камење на полицију, паљевина гума, псовке, урлици, понашање као код дивљака, сузавац, гумени меци и шок бомбе догађају у име Криста?!

Сабор Српске Православне Цркве на засједању одржаном 29. свибња 2021. изабрао је досадашњег епископа будимљанско-никшићког Јоаникија за митрополита црногорско-приморског (којом је администрирао након смрти митрополите Амфилохија). На сједници одржаној 8. липња Свети синод СПЦ-а констатира избор и моли свећенство, монаштво и вјернике митрополије да буду вјерни господину Јоаникију.

Он је одлучио, као будући суверен у митрополији, да буде устоличен на трону светог Петра Цетињског у манастиру у којем се налази сједиште његове митрополије, господо Ђукановићу, Николаидису и остали егзалтирани црногорски приговаратељи. И патријарх је само послушао брата у епископату Јоаникија и провео одлуке Сабора и Синоде.

Не постоји свјетовна власт на свијету која би имала допуштење да се петља у унутрашње одлуке Цркве, ако су оне законите, а јесу, и нема никаквог оправдања за насилне сцене и нападе на снаге реда од оних које Ђукановић описао као ”мирно окупљене грађане (…) који су на одлучан и одговоран начин штитили част и достојанство свог града и своје државе”.

Насилник је постао Ђукановић оправдавајући насилнике. Потицатељи насилништва су били и ови интелектуалци попут Николаидиса. Тачка.

Је ли требало ући у тај хеликоптер? Могу само рећи да, познавајући добро Порфирија, могу појмити сав ужас и немир који га је обасуо када је доведен пред готов чин или свједочећи сво насиље против чега се противи као проповједник Еванђеља и Кристове кроткости духа.

Је ли посао патријарха да модерира унутарње политичке сукобе као што су они између предсједника Ђукановића и премијера Кривокапића? Не, то није његов посао, али он смије, он мора и он позива на мир и на разборито понашање.

Је ли посао патријарха да каже полицији како да прочисти цесте од терориста (терор је насилно прекидати јавни саобраћај)? Не, ни то није његов посао.

А онда, када се полиција у Црној Гори доведе у ситуацију сличну (не исту) као што се довела хрватска полиција која је допустила ”бранитељске” просвједе и шаторе у Савској, пријетње плинским боцама на цести и слично, подигнути искључиво да се сруши и предсједника Иву Јосиповића и премијера Зорана Милановића, Порфирије процјењује што је мања штета, што се мора учинити да се испоштује воља Сабора, Синоде и митрополите, стисне зубе, улази у тај хеликоптер и моли Бога да не падне крв. Било чија.

Порфирије и Јоаникије су одржали врло добре говоре тијеком инаугурације и ми ћемо вам омогућити да их прочитате у рубрици ”Абрахамова дјеца”, да их сами прочитате како су и изречени, без интерпретација.

Да сам могао утјецати макар мало, свакако бих одвратио оног неофита који пуни Порфиријев Инстаграмов профил и његова медијског претпостављеног (обојица су недорасли овом сложеном медијском и религиолошком послу) да не наступе лудо, непромишљено и неодговорно и да не приписују Богу и његовој слави наоружани хеликоптерски десант и улазак у манастир.

Али Патријарх се тек мора на јесен озбиљно позабавити својом медијском политиком и исправно кадровирати (што га не ослобађа од одговорности за непромишљено и штетно кориштење Инстаграма од стране сурадника јер се то зове ”заповједна одговорност”).

”Нисмо дошли овдје да било што отмемо и угрозимо или не дај Боже украдемо, дошли смо да обавимо свети чин вашег устоличења. Мир је овдје потребнији него ишта друго” – рекао је патријарх Порфирије.

Након устоличења митрополит Јоаникије казао је да ће требати доста времена да се надиђу подјеле. ”На Цетињу се могло видјети доста подјела које су умјетно изазване. Ми смо чинили све да их не буде, али требат ће нам доста времена. Нисам дошао да ми служе, него да служим”, додао је Јоаникије.

Бит ће, дакле, потребно да се пусти Јоаникија да служи. А јасно је рекао, и у томе га је патријарх потврдио, да је послан служити свој браћи и сестрама у Кристу, не питајући тко је тко.

Ја не бих тако брзо закључио, као неки црногорски националисти, да Јоаникије није способан и у новој се служби показати као достојни насљедник апостола. Макар га мржња многих трошила и успоравала.

Извор: autograf.hr

Прочитајте још:

ДПС „савјетује“ Кривокапића: Господине Премијеру, ако Ви не будете хапсили криминалце, они ће Вас

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: