Анатомија једног страшила

Пише: Горан Даниловић

Када истини додајете какву промискуитетну лаж, не би ли њоме оснажили властито трајање, престајете да постојите, односно, бивате неко други.Три минуле деценије обиљежило је конвертирање  ДПС-а. Успут, и најпоузданије тврдње са којима смо живјели вјековима доживјеле су исту судбину.  На крају стигли смо до мајновања  и рударења сваке душе понаособ. Потрошена је огромна енергија за једну најобичнију бласфемију.

Ђукановић је постао претеча политичког крипто циркуса и берзе апсурда на којој купујеш реалним новцем и животом извјесну и обећавајућу пропаст.

Био је и остао мајстор опортунистичког сналажења и није било увијек лако разоткрити коначну намјеру, ухватили нит процеса, ако не за главу која се лукаво измицала, онда, макар, за реп који од диносауруса на овомо прави највише штете.

Без трунке срама ДПС је својевремено обрлатио поборнике заједништва са Србијом, доминатну структуру својих пратилаца, нудећи им илузију историјског поравнања са ранијим неправдама. Ђукановић је преотео програм Либералном савезу и загаламио напакованим сложеницама.  Једноставност порука Славка Перовића одбачена је у корист Маровићевих суфизама. Либерали су се „заледили“  од чуда таман када је почело отапање политичког  пермафроста. Првопозивци прилагодљивог чланства, навиклог на државне функције, учили су у ходу пјесме и покличе Либерала. Преобликовали су их за властита, ненавикнута грла из којих је тешко излазило ишта више од онога наслијеђеног: „Живио“, или онога: „Мило, Мило“! Та првостепена обука ишла је  по коминтерновском клишеу на који смо генерацијски свикли у времену социјализма: „Тито, Тито..Ђидо, Ђидо… Момо, Момо, Мило, Мило! У спектакуларној  крађи туђег идентитета створен је бижутеријски нанос свега и свачега. Све је заличило на један колективни перформанс када су исти људи у зрелим годинама постајали неко други, када су стари комунисти почели херојски да лажу из користољубља, носећи заставе које нијесу никад и набадајући пјесме које су, онако приучене, звучале лелекачки. Ништа, до данас,  није изгледало природно, нити је текло само од себе. Напротив.  Котрљало се с главе на гузицу уз неку рогобатну и незгапну тутњаву од које подилази језа.

Подједнако скечерски звучало је оно Ђукановићево „Христос се роди“, с којим је, наложивши Бадњак, „самостално“ кренуо испред Цетињског манастира, као и оно „Нек је вјечна Црна Гора“ с којим се, двије деценије касније, у ове дане, вратио у Престоницу. Круг је затворен.

Све се отопило и раскљакало изузев залеђених либерала.

Пређени пут је трауматичан. Сви који су гангали, гуслали и на крају реповали по кружници сналажења и политичког преживљавања јурцали су за собом и испред себе. Не постоји ни један који безброј пута није издао онога од јуче, који у врисци није плакао за собом или бјежао од себе. Као на почетку, и на крају путешествија ДПС је фарсично, и по правди, још једном отео туђе рухо. Комитско сукно зграбљено је са туђег офингера и  сађенуто, на брзину,  око оне исте, давнашње, сирово нагнуте стожине  и стожерника. Подупрт свиме што је био, али и оним што је тек слутио бити, испод наслага старе и нове костимографије  зацерио се стари декриптовани вођа.

Готово је!

То што је готово, међутим, не значи да је престала опасност. Политичко-интересна конструкција франкештајнски се љуља на сред Црне Горе пријетећи да тресне силином којом је и владала. Изношени, нагрнути и набундани слојеви политике и разисторије аклембесе се и ругају са чудовишта у лице свима који смо преживјели, али и многима који су умрли од среће или муке, свеједно.

Страх од промјене је огроман. Живот без чудовишта скоро нам  је незамислив –  тресе нас генетска  анксиозност. Сујевјерност из давнине учи да су само страшила била и остала постојанија од наше жеље за слободом. У Старој Црној Гори и у Брдима дјеца су прије учила да праве њих него Снешка. Снешко је уствари скоројевић којега је наметнула доконост, а Страшило је чуваркућа.

Најстрашнија су бивала она којима се додавало без реда, од свега понешто и посвугдје. Та страшила допратила су нас у градове, водила кроз политику и живот, до амбиса и у њих.

Готово је!

Ипак, слобода оставља сурове и застрашујуће могућности. Заборављена и непозната многима уноси страх истом снагом којом је некада то чинило ропство. Домовина привида на коју смо навикли генерацијама примамљивија је људима навиклим на страшила и хиљадугодишњу државност страха. Многи не желе да наказа тресне о тло. Пад је тренутак новог почетка, а многима се ништа не почиње.

Хтјели ми то или не једна ера се, ипак, завршава. Реп батргавог чудовишта коси око себе.

Требаће велика снага да се заиста крене изнова.

Почетни кораци су застрашујући. Изгледа као да смо кренули уназад и то колективно. Око нас су богоборачке прилике и неки ужасавајући ревизионизам који мами у сладуњаву несрећу давних шизми и ону нашу чудесну отаџбину топлог мрака.

Ипак, готово је!

Још само да одумре онај рептилски реп који се пружио по сред Црне Горе, вирећи из праисторије  ДПС-а  и мјеркајући задњицу на коју би се полумртав прикачио каквом згодном страшилу за обећану будућност.

Прочитајте ЈОШ:

Српска кућа: У сусрет попису који чекамо, попишимо се и потпишимо сјутра најразумљивијим српским потписом – „тробојком“!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: