Др Никола Шкеровић, историчар-научник, скоро заборављен (8)

Пише: Миљан Станишић

Крајем 17. вијека на владичански престо на Цетињу долази владика Данило Петровић, који, поред своје духовне мисије, и на политичком плану чини крупне промјене. Оне се огледају у томе да на међународном плану тражи нове путеве и ослонце за Црну Гору и Брда. О томе др Никола Шкеровић наводи: „Да ослањање на Венецију није доносило много среће, да је Венеција тежек положај Црне Горе и Брда искоришћавала, безобзирно и немилосрдно, искључиво у своје сврхе, не водећи рачуна о жељама и тежњама самог тог народа, излишно је наглашавати…Трпећи између турског маља и млетачког наковња, Црна Гора је била спутана у свом напрезању да створи повољније услове за опстанак себе саме, да послужи као узданица поробљеног народа. Данило Петровић је то јасно увиђао…Он jе брзо по доласку на положај митрополита Црногорског почео да тражи путеве како би ову малу земљу ставио у повољнији положај. Ослонац само на Венецију њему се очигледно није допадао. Зато га видимо на послу, да омогући што бржи додир са црквеним поглаваром српске цркве у хабсбуршкој царевини, да омогући на неки начин додир и са Бечом, а нарочито и прије свега да успостави везе са православном Русијом, у коју су се нарочито полагале велике наде“. И прије митрополита Данила његови претходници су покушавали да траже нове савезнике против Турака, али у томе је он био најодлучнији и најупорнији, при чему су му и међународне околности ишле у прилог, јер је Турска почела да слаби, а на челу Русије долази „даровити Петар Велики, који је све јаче тијеснио Турску са сјевера на југ к обалама Црног мора и Дунава“.

Иако није прекидао везе са српском патријаршијом у Пећи, владика Данило за своје посвећење за епископа тражио је и добио од српског патријарха који је био избјегао у Хабсбуршкој царевини, иако је он могао бити патријарх само оних Срба који су у њој живјели. То је владика Данило урадио због тога што се надао: „Да ће доћи до нових веза и познанстава на свом путу за Угарску, а можда се надао да ће му успјети да пређе и у Русију. По свом посвећењу 1704. године у Сечују, Данило се вратио у Црну Гору“. Владика Данило је увидио највећу опасност за Црну Гору, поред бруталности турске окупације, и појединачни случајеви „турчења“ тј. преласка у ислам неких дотадашњих православних житеља, којима су Турци давали знатне привилегије. То је он из корјена хтио да сасијече како ти случајеви неби попримили масовније размјере, о чему др Шкеровић износи: „Данило је био свјестан све опасности која Црној Гори с те стране пријети. Сем тога, за њихов нови подухват, а и за његов положај православног српског владике, Црна Гора прошарана, макар и домаћим муслиманима, ситуација није била погодна. За ново историјско делање, за нове циљеве и тежње Црна Гора је морала не само по крви него и по вјери бити српска.

Полазећи из те поставке, одлука да се Црна Гора очисти од домаћих Турака, била је неминовна. То се није дало избјећи. И чишћење Црне Горе је извршено. Извршено је како изгледа одлучно, из коријена, једанпут за свагда. Споредно је кад је то урађено, 1702, 1706. или 1709. године или прије или послије тога. Главно је да је то извршено. И тако је на један незабораван начин, с крвавом цртом, подвучен један правац којим се имала Црна Гора од тада кретати или дјеловати“.

Митрополит Данило Петровић је јасно зацртао политички ослонац на православну Русију, што очитује његово писмо упућено његушким главарима, означавајући себе ријечима „Ја сам Москов, Москов, Москов“: „По томе се може судити, да је русофилски политички правац природно срастао за српски народ, који је нагонски осјећао да је Русија најсигурнији његов ослонац у тешкој борби за опстанак и ослобођење. Величина владике Данила, можда, у главном, и лежи у томе што је знао у дубинама народне душе прочитати његову истинску тежњу. Велики су само они људи – вођи народа, који су најизразитији представници често и прикривених особина народа коме припадају, нагонски израз његов. Црна Гора је била унутра очишћена од муслиманства и могла је све без разлике и устезања, сложна да прими позив православне Русије 1711. за борбу против Турске. 1712. донијела је Црногорцима једну велику побједу – Царев Лаз“., пише др Никола Шкеровић. Међутим, Турци су бијесни због пораза 1714. године напали на Црну Гору под командом везира Ћуприлића и са силном војском похарали је, порушили Цетињски манастир, велики број људи побили и један број жена и дјеце одвели у ропство. То је још више учврстило односе са Русијом, па 1715. године владика Данило одлази у Русију, одакле добија не само моралну помоћ већ и издашну новчану. Већ 1716. и 1717. године учествује са Млечанима против Турака. Владика Данило све више почиње да се осјећа не само духовним поглаваром Црне Горе и Брда, већ и свјетовним владаром. То потврђује и натпис на богато украшеним сребрним корицама јеванђеља којега је поклонио Српској Патријаршији у Пећи, датирано 12. фебруара 1732. године, гдје стоји натпис: „ДАНИЛО – ВЛАДИКА ЦЕТИЊСКИ – ЊЕГОШ ВОЕВОДИЦ СРБСКОЈ ЗЕМЛИ“.

Доба владике Данила било је испуњено честим ратовима и сукобима са Турцима 1712-1718, 1727. и 1732. године, као и поменута истрага потурица прве деценије 18. вијека. Упокојио се 1736. године. Његови наследници на владичанском трону нијесу били тако успјешни, одлучни, бескомпромисни и тако смјерни, све до доласка на духовни и свјетовни трон Петра I.

(наставиће се)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: