Др Никола Шкеровић, историчар-научник, скоро заборављен (13)
Пише: Миљан Станишић
МЕГАЛОМАНСКЕ АМБИЦИЈЕ КЊАЗА НИКОЛЕ
Стање у Црној Гори с краја 19. и почетком 20. вијека најбоље је описао др Никола Шкеровић у књизи „Црна Гора на освитку 20. вијека“ (издање САНУ). Занесен мегаломанским амбицијама, књаз Никола није могао да сагледа реалност, већ је на унутрашњем плану све више учвршћивао свој апсолутистички систем, а жеља да засједне на свесрпски престо била је његова опсесија. Он није могао да прихвати демократка стремљења, којима су, нарочито младе школоване генерације тежиле, већ је све више појачавао своје самовлашће: „Међутим, можда и занесен он није умио очувати стечени углед ни у Црној Гори, ни међу Србима уопште, а коначно ни у Русији. Апсолутистички прохтјеви у самој земљи шкодили су му много. Мјесто разумног попуштања све више је стезано, док је дух времена тражио што више слободе. Демократско уређење и слободе у Србији још јаче су истицали апсолутизам у Црној Гори. Коначно је наступила знаменита 1903. година, која је званичну политику Србије опет везивала за Петроград. Кнез Никола сада није био сам. Поред Црне Горе, односно њега, у Петрограду се појавила и Србија, односно краљ Петар, као други представник српског народа“. Др Шкеровић износи да је Србија тада у великој мјери предњачила у односу на Црну Гору у демократским, модерним стремљењима, што књаз Никола није могао да прихвати, већ напушта провјерено и традиционално ослањање на Русију, а тражи савезнике и ослонац за своју политику код Аустроугарске, тј. оних који јој, по природи, то нијесу били: „По својој јачини, по свом положају, по савременом демократском уређењу – Србија је имала право на првенство у извођењу ослободилачког заједничког програма. Кнез Никола изгледа није могао да се с тим помири. Он је тражио помоћи тамо гдје су је некада тражили Обреновићи. Њихова судбина га није поучила! Изгубивши поверење Русије, односно напустивши традиционалну народну политику кнез Никола је запечатио судбину своју и своје династије. Све што је слиједило даље само је нужна последица предњих чињеница“.
Када је књаз Никола под великим притиском 1906. године морао да дозволи парламентарне изборе, то он није учинио да би земља била слободнија и увео демократију, већ да би само фингирао вишепарламентаризам, а у суштини наставио са својом деспотијом. То је показао прогоном присталица Народне странке 1907. године и касније, показујући своје право тоталитарно и тиранско лице, а његов неспорни углед и извјесне минуле заслуге почеле су у народу да блиједе. Међутим, народ је у темељним тежњама остао постојан, а то су: борба за слободу, тежња за свесрпским заједништвом, ослањање на Русију. И књаз Никола је, без обзира на одступања од тих принципа зарад личне и неконтролисане власти, под притиском морао да се покорава интересима народа: „Ипак у одлучним тренуцима, кад је у питању био народ као цјелина, обје српске државе су биле заједнички на биљези. Задаци и интереси народа принуђивали су све и свакога да пригуши личне осјећаје и жеље. То је морао и кнез, доцније краљ, Никола. Његова поетизирана личност, његов некадашњи углед великог Србина и траженог вође цијелог народа, није му дозвољавао и кад би могао да јавно покуша учинити да Црна Гора не врши своју дужност и пред самом собом и пред цијелим Српством. То се јасно показало, (и поред врло рђавих дотадашњих односа Цетиња и Београда – званичног наравно), и 1908, и 1912. 1913, па 1914. и т. д.“, наводи др Шкеровић.
Династички престижи, често нереалне амбиције, сујете који су некада граничиле са непријатељством, потискиване су пред страном опасношћу по слободу отаџбине, а сама друштвена кретања, без обзира на наведене и сличне околности и аномалије, су се развијала, у складу са модерним стремљењима, о чему др Шкеровић свједочи: „Као што је опасност од Турака мирила закрвљена племена српска у Црној Гори и Брдима у 16. и 17. вијеку, тако је општа опасност за животни опстанак Српског народа, бар док опасност траје, мирила и личне и династичке прохтјеве појединаца. Пред великом идејом ослобођења народа, ако је и кад је била та идеја у опасности, морало је заћутати све саможиво, лично. Живот је ипак чинио своје. Црна Гора се свакако развијала. Државни организам је усавршаван, развијало се школство, постепено су модернизовани и судови и администрација. Војска исто тако настоји да одговори савременим захтјевима“. Међутим, развитак војске није могао да прати стремљења у другим сферама, зато што је у том времену, за сиромашну Црну Гору, то изискивало велика средства која она није могла да обезбиједи, али се то надомјештавало њеном невиђеном храброшћу, умјећем и свијешћу да се све мора дати за своју домовину: „Војска исто тако настоји да одговара савременим захтјевима. Али услед оскудице у средствима, јер је руска потпора била малена, војска се није могла попети на ону висину какву је захтијевало вријеме и ослободилачка задаћа њена. Сва величина те малене војске састојала се у њеној несравњеној храбрости, самопоуздању и моралној величини“, наводи др Шкеровић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
