Когнитивна дисонанца

Пише: Дарко Прелевић

‘Primitivis vulgaris’ ’ је особа морално срозана, емотивно ушкопљена, неспособна за искрено пријатељство, вођена искључиво сопственим интересом и зовом дупета, којој је људско достојанство непознат појам.

Оваква сорта успијева на свим географским просторима. Процентуално је много више има у предполитичким, економски девастираним друштвима. Главна карактеристика јој је специфично стање духа, или прецизније, безнадежна празнина и ништавило.
Има инстикт животиње, нема визију сјутрашњег дана, битно је сада и одмах уграбити и отети све што се може.

Једини траг когнитивне интелигенције се код овог примитивца уочава када све што евентуално даје или поклони некоме, сматра инвестицијом, односно чистим улагањем које треба стоструко да му се врати.
Свјестан својих исподпросјечних интелектуалних потенцијала, своју душу је фаустовски дјаволу предао.
Мотив Фауста обрађивали су многи писци: Андреас Фрај, Лесинг, Бајрон, Пушкин, Малро, Томас Ман, Пол Валери. Обрадили су га у музици Вагнер, Берлиоз, Лист, Шуман.
Гетеов Фауст је педесетогодишњак, депресиван и фрустриран. Савладао је све важне академске дисциплине, медицину, философију, право и теологију, односно све што га је занимало. Незадовољан је и вјерује да је заробљен ограничењима људског ума.

Штавише, осјећа да његова достигнућа нису била никоме од користи и нису му донијела земаљску награду. Окреће се магији у нади да ће коначно да постигне жељено знање. Проучава езотеријске симболе и призива земаљског духа.
Мефистофелес, дјаво, коначно долази, покушава да искуша Фауста нудећи му живот безграничног богатства и задовољстава.

Тјера га да одбаци традиционалне хришћанске врлине и да започне нови живот уз његову помоћ и да више не постоји као обично људско биће. Ако Фауст пристане да буде његов слуга после смрти, тј. да прода своју душу, Мефистофелес ће бити његов током живота и гарантовано ће му пружити све оно што Фауст жели.
Фауст прихвата ову понуду и обећава да ће заувијек служити дјаволу.

‘Primitivis vulgaris’ је полуписмена, умно сведена верзија Гетеовог Фауста.
Без икаквих емотивних потреса је у стању да денунцира и изда ама баш сваког, па и члана породице, ако је то у његовом личном интересу.

Зао је, конвертит, лажов, манипулатор и преварант. Једина идеологија му је новац.
Ако жели нешто више, зна свој пут, мора да буде високо позиционирани члан политичке ‘хоботнице’ на власти. За такав статус мора да извуче оно најгоре из себе, јер је конкуренција оштра. То му макар није тешко.

Потеже из расположивог арсенала све своје ‘врлине’. Улог је велик. Скоро да је маштовит и креативан у својој љигавости, полтронству и бескрупулозности. Такав труд се прије или касније исплати.
Сразмјерно положају на овој наказној скали, ‘ради’ га осјећај повлашћености.
Изван је правног поретка, са страшћу користи пречице, крши законе и људске норме.
Као да тајно проучава теорију Зигмунта Баумана, пољског економисте,који је изградио своју стратификацију сиротиње: у степену обесправљивања једног друштва нема дна, испод је још једно дно.
Такав какав је, огрезао у криминалу и корупцији, даје пун допринос деградирању друштва и дотицању неког новог дна.
Уколико се неко усуди да га третира мјером постојећих закона у невјерици пита:’ Знаш ли ти ко сам ја?’
Толико је опијен да му је нагон за моћ изнад либида и чак свега материјалног.
У екстремним случајевима , којима можемо да свједочимо, рађа се чак луциферска потреба да се буде једнак Богу.

После разговора у фамилијарном окружењу, чија је тема била лични пакао у којем овакви несрећници морају да живе, моја старија кћерка, студент психологије, ме је просвијетлила, упознавајући ме са појмом когнитивне дисонанце.

Социјални психолог Леон Фестингер је творац теорије когнитивне дисонанце и теорије социјалног поређења.
Когнитивна дисонанца настаје када постоји неслагање између вјеровања и понашања. Тада се нешто мора промијенити како би се смањила дисонанца. Када искусимо когнитивну дисонанцу, осећамо непријатност, конфузију.

Како год градирали сва људска посрнућа, чини се да има наде за све оне код којих се препознаје још увијек неугашени осјећај стида. Када нестане стида нестала је и последња линија одбране личног интегритета и нада за спас душе.
Из рушевина претходног, одбаченог система вриједности, јављају се импулси преостале савјести који погоне мозак да нађе неко решење за стање емотивног и духовног распећа.

Спас је у корекцији понашања, односно у добровољном изласку из ђавољег кола, што је готово немогуће, или релативизовању свих учињених бестијалности. Мозак ствара паралелни референтни систем у којем је мање више све дозвољено, јер забога, сви слично раде.
Са којим правом би онда неко ову ‘уважену’ персону осуђивао, јер живимо у таквом времену у којем су превара,лаж, крадја и корупција друштвено прихватљиво понашање.
Другим ријечима, нема личне кривице, већ је крив такав друштвени амбијент. Када околности буду боље, постаће и он солидан грађанин, па зашто би сада трпио и пропуштао прилику да уграби и укњижи у сопствени салдо што више материјалних добара.
Тако мозак особе у стању когнитивне дисонанце налази начин да је спаси од самопрезрења и распада сопствене личности.

П.С. По угледу на књигу ‘Национални парк Србија’ , појам ‘Primitivis vulgaris’ је измишљен и као такав не постоји, али добро звучи!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: