ПАМТИМО: Прва примена злогласне нацистичке наредбе „100 за једног”

Пише: Јована Цакић

Морамо спасити од заборава недужне жртве и трагичне дане, да нам служе као подсетник, споменик али и обавеза. Не смемо заборавити своја страдања, борбу и изгубљене животе ма за коју славу и бољи живот. Не смемо заборавити, јер заборав је убијање истине.

Шта сам ја урадила за живота, ако сутра деца моје деце не буду имала одакле да науче какав је то био крвави октобар који је Србију завио у црно. Како оставити свет будућим генерацијама да га граде, ако немају темељ на који ће се ослонити. Народ без порекла и истине није народ и нема будућност, а историја се понавља све док се не научи.

Злочин у Горњем Јадру био је први масовни злочин над цивилима у Другом светском рату у Србији заједно са стрељањем у Краљеву, а потом је уследио масакр у Крагујевцу. То је била и прва примена злогласне наредбе „100 за једног”, којом су нацисти за једног свог убијеног војника стрељали 100 цивила. У Драгинцу је 14. октобра стрељано око 3000 зена, деце и старих.

Историја нам говори да је Харалд Турнер шеф управног штаба командујућег немачког генерала у окупираној Србији, 21. септембра 1941. године, предложио је генералу Францу Бемеу да „у акцијама одмазде” истребљује и жене и децу. Нагласио је да…

… деца и жене одржавају везу, а старају се и о снабдевању. Према томе мора искустити казну целокупно становништво, а не само мушкарци …

Немачки командант, генерал Франц Беме 10. октобра је издао наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 људи, а за једног рањеног педесет.

На сајту меморијалдрагинац.рс налазе се информације које нам говоре о томе шта се на данашњи дан пре осамдесет година догађало.

„Прво масовно убијање у Драгинцу је извршено тринаестог октобра, поподне, када је од затвореника похапшених тог и претходног дана издвојена група од око 120 људи и стрељана на десној обали речице Трнавице, испод Нинковића дућана. Стрељање преосталих затвореника настављено је и наредна два дана, четрнаестог и петнаестог октобра.

Са посебном жестином немачки војници су овај посао обављали после пораза на Гајића стени, односно после борбе са устаничким снагама у којима су према њиховим војним извештајима имали губитке од осам погинулих и тридесет рањених војника и официра.

Примењујући раније утврђену квоту да се за убијеног немачког војника стреља сто а рањеног педесет Срба требали су за одмазду убити укупно 2300 људи.

Пошто у Драгинцу нису имали толико затвореника и пошто квота ту није могла бити намирена, немачки војници су у четвртак 16.октобра кренули у чишћење Симиног Брда, Филиповића, Великог Села и Јаребица где је пешадија била појачана и тенковима. У овом походу, убијали су све живо на што су наилазили, од немоћног старца до беба у колевкама. Убијана је стока и остале домаће животиње. Домаћинства су спаљивана. Исту судбину доживело је становништво Корените седамнаестог и Цикота деветнаестог октобра.

Убијали су на све начине од појединачног упуцавања до масовних стрељања, од убијања метком до клања деце пред родитељима и до вађења беба из утробе мајке, бајонетом.

У овим случајевима жртве нису ни бројане нити евидентиране. Поред домаћег становништва у овим селима је убијен и велики број избеглица из Славоније, Срема и Мачве а који се бежећи испред немачке војске ту сместио код родбине и пријатеља. Због тога број жртава у Драгинцу и околини никад и није могао бити утврђен са потпуном тачношћу.

Страдања народа овог краја, од пљачке и отимања имовине преко малтретирања и силовања до убистава је било и даље до краја рата, али у много мањем обиму.“, налази се на сајту меморијалдрагинац.рс

Заборав је, за жртве, тежи од страдања!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: