Оче, хоћете ли писати текст о годишњици Митрополита Амфилохија

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

„Оче, хоћете ли писати текст о годишњици Митрополита Амфилохија?“

Посљедњих дана није прошао дан да ме бар неколио људи, од новинара до пријатеља из студентских дана (који су и сами били његови студенти) није питао или ми директно „наручио“ текст: дај, пиши о Митрополиту!
А не могу да пишем.
Не могу да пишем по наруџби.

Не могу да пишем јер постоје времена када души не прија да стави на папир свој живот – као што има дана када јој прија да запише и подијели.
Не могу да пишем јер како вријеме пролази иза његовог лика све мање остаје онога човјека кога смо вољели, који се љутио на нас, са којим смо понекад и ратовали, који нас је волио, кога смо вољели.
Он (п)остаје симбол у који свако смијешта своје виђење Цркве, наше судбине, свако пише своје ученичко житије – у које не желим да се гурам, као ни за живота. Можда је то природно, можда ће увијек иза великог човјека остајати све сјајнија сјећања и све употребљивије памћење, али ништа од тога нема никакве везе са оним што ми ових дана не да да савам, када га се сјетим.
Немам шта више да кажем о њему. Понешто њему, понешто Богочовјеку кога је свједочио.
А на наше очи хоризонти до којих је држао: онај свељудски, свеправославни, свесрпски, замагљују се и дробе између дневне опсједнутости васељене и свког од наших завичаја својом и само својом политиком, друштвом, декаденцијом. Чему онда ученичко хваљење? Чиме? Разлика између нас прије њега и нас данас је огромна, али иста таква је разлика између нас сада и оних какве је он желио да нас види.
Након и Митрополита и нас остаће нека стварност.
Она ће више од свега реченог свједочити за нас.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: