Српски свијет – свијет храбрих и часних, оних који знају ко су и зашто су

Расут у неколико империја, српски народ је вјековима тежио за слободним и јединственим националним простором. Српски свијет од Динаре до Кајмакчалана вођен непокоривом идејом да свјетлост слободе о којој пјева Његош у својим слободним брдима мора обасјати васколико српски род, без разлике на поклеклу браћу исламског или римокатоличког закона.

Мање је познато да је моћна Аустроугарска монархија приморала црногорски двор да угаси слободарски недјељник “Црногорорац” који је управо ширио слободарски дух, настојећи да својим дјеловањем подигне српску свијест и подржи устанике у Херцеговини. Идеал непокоривости у Црној Гори, која је у том времену представљала престоницу српског свијета слиједили су сви: од ђака – до свештеника. Сви кадри да се лате јатагана и кремењаче.

Ево један извод из листа “Црногорац”, из 1871. године, који ће демантовати све оне што данас насрћу на активно учешће цркве у сламању клептократске диктатуре у Црној Гори:

“Откад се шака српских јунака послије пропасти на Косову саби у ово кршно стијење да брани своју слободу, вјеру и част, свештенство се не разликоваше од осталог народа, односно рода, у тренутку кад непријатељ куцаше на врата његове домовине и кад се овај постављаше на браник да силу силом одбије.”

Нажалост, умјесто слободе и слома одлазећег мртваца са Босфора, Босну и Херцеговину 1878. окупирала је Аустроугарска одлуком Берлинског конгреса, чије границе и данас важе за многе европске државе. Њемачку прије свих.

Познат нам је расплет и Гаврилов пуцањ у три царства. Али је у колективном памћењу затурена посјета цара Фрања Јосифа Мостару 1910. године када је већ спремљен атентат спречио Богдан Жерајић: “Нећемо пуцати на једног изнемоглог старца који је тако и тако више мртав него жив”, рекао је овај храбри Херцеговац испаливши хице 15. јула исте године у поглавара БиХ, аустроугарског генерала Марјана Варешанина.

Атентат није успео. Жерајић је себи одузео живот, али је својом жртвом причестио Принципа и другове да Видовданским атентатом широм отворе врата слободе.

У књизи Смрт једног хероја коју је 1912. писао Владимир Гаћиновић а посвећана је страдалом пријатељу Богдани Жерајићи аутор каже – На великом делу треба да учествује цело српство под свим маскама, у свим функцијама, неприметни геније свугде присутан, под кабаницом војника, тогом грађанина, мантијом српског свештеника, у животу српске мајке и души српске дјевојке, у дипломацији, у вароши и малом селу.

Свугде да се дигне велика завера, да обузме вера, која ће имати своје песнике и пророке, борце што ће пробијати путеве, мислиоце који ће обележавати линије, опортунисте који ће чувати ствар у многотоном животу мировања.
Велики рат, уз огромне жртве, васкрсао је српски народ, враћајући га на пиједестал старе средњевјековне славе и самим тим отварајући му врата за отелотворење вјековног сна о јединству српског народа.

Тај сан у освит јаве и његовог реалног отјелотворења, као вјековне тежње цјелукупног српског свијета како у Србији, Босни, српској Далмацији, српском Војводству састављеном од Срема, Бачке, Барање и Баната, тако код наших предака печалбара широм америчких рудокопа одакле су стизали да се боре за његово васпостављање. За јединство српског бића у српском свијету.

Данас, након крвавог распада СФРЈ, можда последње шансе за српске земље али не са комунистичком свијешћу, тај сан чини се као далек и неостварив. Међутим, историја нас демантује а њен точак сваку колективну жртву награђује а “прегаоцу Бог даје махове”, тврди владика Раде.

Српски свијет има реалну шансу да обједини свој духовни простор

То се данас потврђује у Црној Гори, гдје су извори моралне снаге успјели да надјачају једну снажну машинерију режима који у континуитету влада безмало осам деценија. Вјерујем да нас учи да је заблуда теорија о коначности неких рјешења, о трајном ропству или трајним територијама једног народа.

Српски свијет, душом уклопивом у све савремене токове али вјерном вјековном идеалу крста слободе, правде и једнакости, оданом традицији бистрих извора, његовању највиших домета и цивилизацијских врхова које смо као народ достизали, реформом пројектоване историје и на крају утемељењем српске свијести – има реалну шансу да поново обједини свој духовни простор.

Ми данас имамо потпуну демобилизацију свијести, несвјесни да ни до овог трена српско национално питање није ријешено. Фрагментирана српска политичка сцена у Црној Гори кроз ангажовање политичких странака, без јасне идеје како заштити српске националне интересе, мора прићи процесу обједињавања не водећи се партикуларним страначким интересима.

Понашамо се аутистично стремећи у Европу путем одрицања сопствене суштине.

Морамо да објединимо српску интелигенцију

„Ми смо Срби такови, не знадемо нити хоћемо знати друго, нако један другога гонити у несрећу и безчест постављати, и што који више ради за добро општенародње, то се више завист против њега воружава, која (једнако јер) у српском народу, као и у гречевском, гордост царује.“

(Из посланице Св. Петра Цетињског архим. Арсенију Гаговићу, 1804.)

Ми морамо да објединимо српску интелигенцију и да ту раштркану гордост и њен огромни потенцијал скупимо у озбиљну армију са идејом српског свијета, са српском свијешћу.

Заборављени Стеван Мољевић, уморен звјерски у Брозовој тамници 1959. године, шаље завјетне поруке Србима:
“Наш спас у садашњости, наш напредак, наша срећа и наше благостање у будућности, зависе од нашег српског уједињења и нашег српског јединства, политичког, духовног, моралног, заснованог на слободи и правди, тим вечитим темељима српске солидне заједнице.”

Српски свијет нијесу само Срби, већ сви слободоумни људи свијета

Српски свет је Ноам Чомски, генерал Мекензи, Јелена Гускова, Пјер Мари Галоа, Патрик Бесон, Петер Ханке, Харолд Пинтер, Никита Михалков… Српски свет је и Арчибалд Рајс, Флора Сандерс, Евелина Хаферфилд, пуковник Рајевски…
Образац нашег идеала и нашег опстанка исти је од Светог Саве до данас.

Ако не нађемо снаге да у постојећим околностима, или упркос њима, поново ваздигнемо српски свијет као цјелину, потонућемо ми сами, парче по парче. Ми постојимо само кроз српски свијет и српски свет кроз нас. Ако у нашој свијести не буде српског свијета, велика је опасност да ће нестати и Срба у свету.

Као у српском срцу, тако и у српском свијету, у српској политици и економији, српској култури и умјетности, мјеста има за све који долазе у доброј вјери и намјери. И нијесу ту звани да би потонули, нестали, били асимиловани, него да би себе надоградили, ојачали, закорачили у више стадијуме историје. Били своји међу својима. Страх од српског свијета покушавају данас да шире зловјерни и злонамјерни, колонијални господари и извршиоци на њиховом добро одмјереном ланцу, како би помоћу тог страха манипулисали, владали, поробљавали.

Ко се не ослободи страха – вјековаће у неслободи

Српски свијет је свијет усправних и слободних, храбрих и креативних, часних и чесних, самосвјесних и завјетних. Свијет оних који знају ко су и зашто су. Е управо на тим принципима ИН4С је кроз свој серијал Српски Свијет на својој Националној ИН4С телевизији ширио свијест о српском свијету. Драго нам је што га данас многи својатају, што показује, понављам да наша идеја већ увелико живи те да ће тек стасати у интегративни покрет присутан свуда гдје има нас и наших пријатеља!

Добро дошли у српски свијет!

Обраћање Гојка Раичевића на Академској трибини „Српски свет“, 28.10.2021, Подгорица

Прочитајте ЈОШ:

Ескобар: У Вашингтону смо извршили притисак на црногорску делегацију, обећали су да ће се држати договора

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: