Има ли данас левичарских и социјалистичких партија у Србији?

Пише: др Рајко Петровић, сарадник Института за европске студије у Београду

Многи сматрају да је традиционална подела на политичку левицу и десницу одавно престала да постоји или да је бар толико замагљена да о њој не вреди говорити у практичком политичком животу. Постидеолошко доба, како се данас неретко описује оно што имамо у пракси широм Европе, а посебно у Србији, ипак се чини више као утопија неголи стварност.

Да је тако говори чињеница да се и европске и српске партије и данас утркују око тога да се профилишу као левичарске или десничарске, па зато и данас имамо социјалистичку интернационалу и народњачку коалицију унутар Европског парламента. Пад комунизма је на простору бивше Југославије произвео идеолошку конфузију, али и идеолошку конверзију. Донедавни комунистички апаратчики одједном су љубав према Марксовом и Лењиновом науку заменили приврженошћу демократији и политичком плурализму.

У нашем народу, али и другим балканским, има једна мана – све везано за левичарске, односно социјалистичке идеје по аутоматизму се повезује са титоизмом и као такво бива проказано као антидемократско, назадно, антисрпско и сл. Од првих вишестраначких избора на нашим просторима све до данас присутна је љубоморна и посесивна тежња партија да поседују терминолошки монопол. Већ на самом почетку обнове вишепартизма постало је важније бити ,,демократска“ или ,,социјалистичка“ партија у називу, неголи делати у складу са тим одредницама.

Тако у БиХ настаје Странка демократске акције чији оснивач Алија Изетбеговић је аутор ,,Исламске декларације“ у којој позива своје сународнике на стварање верски фундиране исламске државе, у Хрватској Хрватска демократска заједница Фрање Туђмана која потезом пера брише из устава један конститутивни народ или Демократска партија социјалиста Мила Ђукановића у Црно Гори чији се политички програм и реторика своде на изразите антисрпске сентименте као темеље и смисао њеног постојања.

У Србији, поред опседнутости оним демократским у називу, врло брзо се јавила и трка за стављањем синтагме ,,социјалдемократска“ у партијски назив. Она звучнија, ,,социјалистичка“, била је у старту заузета и љубоморно чувана од стране Социјалистичке партије Србије (СПС) иако се иста временом све више удаљавала од позиције наследника Савеза комуниста и кретала ка готово некритичком прихватању неолибералног капитализма. Ницале су, зато, једна за другом партије попут Социјалдемократске партије Србије (СДПС), Лиге социјалдемократа Војводине (ЛСВ) и Социјалдемократске странке (СДС), али су се, упркос дефициту социјалдемократије у називу, на левом полу политичког спектра почеле гурати и партије које, сем општих места о социјалној правди и правима радника у својим програмима (која као да су преписивале једне од других) никакве стварне везе немају ни са левицом ни са социјалдемократијом.

Отуд већ годинама изненађује потреба једне Демократске странке (ДС) да се представи као партија левог центра и хвали тиме што је део Социјалистичке интернационале, иако је по свему реч о типичној партији центра са изразито неолибералним економским гледиштима. СДС Бориса Тадића јесте лево-либерална (јер се залаже за ЛГБТ права, феминизам, екологизам и сл.), али је она далеко и од социјалдемократије и од левице. Исто важи и за ЛСВ Ненада Чанка, коју је због њеног инсистирања на наводном интернационализму и антифашизму боље подвести под лево-либералне, а не социјалдемократске партије.
Да бисмо разумели због чега постоји раскорак између назива и суштинског деловања социјалистичких и социјалдемократских партија у Србији морамо прво разумети шта уопште значи бити партија са тим предзнаком у правом смислу речи. Тешко је данас очекивати да левичарске партије дижу револуције против капитализма или да се залажу за стварање бескласног друштва у коме ће бити укинута приватна својина, али се свакако очекује борба за побољшање положаја радничке класе, подршка синдикалном деловању, подршка задругарству, брига о пензионерима као једној од најрањивијих категорија у друштву, залагање за пристојну минималну загарантовану плату и пензију и сл.

Тиме се, осим декларативно, горе поменуте партије у свом практичком политичком деловању суштински не баве. Ниједна од њих нема храбрости или жеље да задире у интересе крупног корпоративног капитала. Занимљив је, међутим, случај Партије уједињених пензионера Србије (ПУПС). Партија коју је 2005. године основао Јован Кркобабић најпре се профилисала као партија која штити интересе наших најстаријих суграђана, не претендујући да се у свом називу или у програму декларише као левичарска, социјалистичка или социјалдемократска.

Теме којима се у последњих неколико година бави, међутим, ову партију данас под вођством Милана Кркобабића кандидују да је политички аналитичари пре него остале сместе на леви део политичког спектра. ПУПС, наиме, у свом практичком политичком деловању инсистира на минималној цени рада, системском побољшању положаја земљорадника и сеоског пролетеријата уопште, на сигурним и редовним пензијама које ће пратити раст плата у јавном сектору, заштити права жена и трудница које спадају у сеоску радну снагу, све чешће се бави и интересима ратних и војних инвалида, залаже се и за учешће радника у управљању и расподели добити у предузећима, за добијање 13. плате, противи се отпуштању радника из јавног сектора уз образложење да ,,нема вишка радника, већ мањка посла”, те се једина отворено залаже за гарантовану социјалну пензију било за грађане угрожене немаштином, било за оне преко 65 година који нису остварили право на пензију и немају друге приходе.

Приметно је, дакле, да ПУПС све више инсистира на вези пролетера, пољопривредника и пензионера. Ова трећа по снази партија у скупштини Србије је, сходно својој снази и утицају, заиста и реализовала конкретне потезе који је кандидују за суштински социјалистичку партију – издејствовала је да пензије прате раст плата у јавном сектору, да се отварају заруге широм Србије, да се деле бесплатне куће за младу популацију која жели да живи на селу, да се младим беземљашима додељује на бесплатно коришћење државно пољопривредно земљиште и сл. Бирачи су, свакако, за разлику од нас политичких аналитичара, ти који ће на наредним парламентарним изборима у априлу 2022. године дати свој суд о идејама и раду политичких партија, укључујући и оних које се представљају као левичарске.
Закључно, треба истаћи да је терминолошки монопол у политичком животу наводних левичарских партија у Србији постао бесмислен, јер у већини случајева оно што нам нуде њихова теоријска прокламација или називи одудара од њихових конкретних потеза у реалном политичком животу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: