Колико ћемо моћи да досегнемо сав значај филма „Божији човјек“

Пише: o. Дарко Ристов Ђого

Нисам сигуран колико ћемо моћи да досегнемо сав значај филма „Божији човјек“. За многе ће он бити заиста дубок и потресан филм о ономе што најмање можемо да схватимо: испреплетености добра и зла у човјеку, у просјечном човјеку, у нама, врло често у људима из Цркве који још нису људи Цркве.

Атмосфера „Божијег човјека“ није потресно ткиво „Острва“ и руске културе уопште, гдје умјесто времена и простора удишемо гријех и искупљење: прича је то о контрасту између Свијетлога човјека и сивила просјечних апаратчика, црквених и ванцрквених доброжелатеља, људи од интрига и обзира.

Прича је то о ономе што у Цркви заиста постоји: о контрасту између живота Светитеља као јустиновског „живота Христа продуженог у вијекове“, Нектарија као Христоносца и Христојавитеља кога напросто свијет, чак и „религиозан“ али и нерелигиозан свијет не разумије, не прихвата, не жели.

Помало пренаглашени лик Косте ту је да нам покаже контраст чак и са „добрим човјеком“ који размишља још сасвим у категоријама палог свијета и Светитеља који није чак и то: он је изван поретка власти. Његов интимни живот душе јесте једино ткиво које пратимо поред приповјести о страдању. И ту видимо толико заборављену науку, ону о свјетлоношењу које ниједна „институција“ не може да замијени, чак ни да породи: ми се таквих душа можемо само коснути и освјетлити се њима.

Критика је то, моћна, свих идеологија, свих „аксиома“ савремености: док се теологија бави личношћу и суштином, а стварност око нас доминантно је одређена „функцијом“, Божији човјек нас враћа тајни хришћанске душе, човјека, страдалника: не иконизује Нектарије Христа јер је епископ већ га иконизује јер живи христолико, макар му и не дали да буде епископ.

Велики је то и потресан филм који нас враћа у онај тренутак када смо први пут читали житије Светог Нектарија и сами преживљавајући саблазан његових страдања. Ништа у њему није уљепшано: и зато је тако истинит – ни бол, ни смрт, ни стардање, ни интрига, ни питање „зашто, о зашто, Господе!?“ нису приказани као благи набори на бијелом платну црквеног живота већ као агоније које тек благодат христоликог трпљења уопште може да носи. Смрт која је до краја узимање страдања другог човјека – у уснућу које није блажено јер је физиолошка „блага смрт“ већ јер је до врата Царства – себедавање. Смрт која је свјетлост не зато што је безболна већ јер је Христолика.

Велики је филм начинила Јелена Поповић, ни налик на руску драму гријеха и покајања већ у ситној левантској атмосфери интриге и прогона Светитеља. Можда је највећа потешкоћа у његовом разумијевању неоправдана способност савременог човјека да се поистовјети са херојем – иако му нисмо ни слични. Нисмо ми Св. Нектарије, а 99% људи ни не жели да буде: нису наше ситне муке са ближњима драме космичког карактера, а нарочито није сваки нељубазни свештеник који нас је разочарао еквивалент за стјециште прогонитеља једног светитеља.

Филм о томе зашто би свако од нас требало да живи не у илузији да смо светитељи, већ у жељи да бар мало будемо налик на Светитеља. Ако смо гледајући њега осјетили презир према Софронију, још ништа нисмо схватили, ни о Нектарију, ни о филму, ни о Цркви.

Прочитајте ЈОШ:

Редитељка филма „Божији човек“ Јелена Поповић за ИН4С: Ово је прича о човеку који се бори против неправде, можемо се поистоветити са њим

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: