Наватавање

Пише: Емило Лабудовић

„Догодине у ово доба бићемо милионери“! Ова култна реченица Дел Боја, јунака планетарно популарне серије „Мућке“, постала је заштитни знак обмане и самообмане и жмурења пред чињеницом да се милионер не постаје не за годину него често ни за читав живот. Наравно, ово се не односи на сирови криминал који подразумијева шверц цигарета, дроге, оружја и бијелог робља. Има, међутим, слична мантра која у домаћем издању гласи: „догодине ће просјечна плата бити 1000 евра“! Мада је хиљаду миља далеко од милиона, у ситуацији кад просјечна плата ни до пола не испуњава потрошачку корпу, и хиљадарка дјелује као „сан снова“!

Актуелни министар финансија је оволику плату најавио као резултат његове верзије „Маршаловог плана“ и као властиту и препоруку Владе чији је члан као контрааргуменат захтјевима за њену смјену. Без навијачког опредјељења за једну или другу страну, елементарна логика, међутим, намеће крајњи опрез. Почетне лекције из области економије говоре да до повећања свих елемената животног стандарда, чему је плата први степеник, може доћи само из два извора: или из вишка вриједности, или из задужења. И последњи лаик зна да црногорска привреда, то што је од ње још остало, већ деценијама не остварује профит.

Великих произвођача одавно нема, а и то што је још, макар формално, живо на издисају је или у рукама друштвено неодговорних власника. Гробари црногорске привреде, разни Брковићи, Поповићи, Пејовићи… менаџненти Тошчелика, Металца, Плантажа… у сарадњи са елементима „стечајне мафије“, ставили су не тачку него знак чуђења на причу о препороду кроз приватизацију. Бајка Веса Вукотића о одрживости Црне Горе као економије кроз пољопривреду и такозване услуге, туризам прије свих, није више убједљива ни за малу дјецу. Кад је о пољопривреди ријеч, Црна Гора годишње издваја између 400 и 500 милиона евра за увоз хране а увозе се чак камен и вода. Туризам је небројено пута показао колико је рањив и завистан од многих фактора на које држава и привредници у овој грани не могу да утичу. Довољно је да љето окиша, да зима буде сува или да се, као у претходне двије сезоне, испријечи вирус па да та каса остане празна или у најбољу руку полупазна. Такође, кад се онако славодобитно маше подацима о оствареним милионима од туризма, увијек у сјенци остану милиони који су претходно морали бити уложени. Све у свему, врло несигуран и врло ризичан ослонац не само дугорочно већ и за планирањи од године до године. А већ идуће године, обећава министар, плата има да досегне хиљадарку.

Други могући извор за реализацију „а ла Мицкеј“ „Маршаловог плана“ јесте ново задуживање. Колико је то паметно у ситуацији кад нам је спољни дуг скоро пет милијарди евра и одавно прешао границе прихватљивости у односу на национални бруто доходак, питање је на које би и основац одговорио. Још кад се ове цифре ставе под лупу чињенице да се позајмице немају од чега враћати, грчки сценарио дјелује извјеснији него у самој Грчкој. А министар је обећао плату од хиљаду евра. И мада се домаћи „маршал“ тренутно налази на показној турнеји у Бриселу, јавна је тајна да се базира на пресипању из џепа у џеп. Веће плате ће се намицати из повећаних стопа пореза на све и свашта па ће се тако оно што се заради на мосту отплаћивати на ћуприји.

У циљу реалнијег сагледавања покушаја Мицкејевог наватавања широких народних маса ваља се подсјетити шта је, изворно, Маршалов план. То је колоквијални назив за програм америчке финансијске помоћи обнови ратом разорене Европе, назван по главном заговорнику, америчком државном секретару, Џорџу Маршалу. Његова позадина у суштини и није била толико алтруистичка већ се радило о америчкој жељи да се рањена Европа по сваку цијену заштити од руско – кинеског утицаја, а финансиран је, као и сва америчка спољна политика, из „извоза“ домаће инфлације у буџете „дарованих“ земаља. Зато и не чуди општа подршка овој домаћој верзији „маршала“ јер је Америци и данас циљ да по сваку цијену из Балкана, па тиме и Црне Горе, истисне примамљиве, издашније и јефтиније руске и кинеске кредите и инвестиције. А Мицкеј се, са све Здравком, Алексом и Дританом, јавно заклео (и потписао) да ће Црна Гора по сваку цијену остати америчко – енглеска и НАТО експозитура на Балкану. А ако је цијена тога плата од хиљаду евра, нека буде, јер дугове ионако неће враћати они.

Да се разумијемо, само би будала била против добрих зарада, а Црна Гора би заиста могла да достигне стандард у којем би просјечна плата од хиљаду евра лако могла постати – најнижа. Али за то су неопходне корјените промјене у свим сферама друштва и раскид са рођачко – кумовским привређивањем, повратак концепту индустријалиације, поштена пореска политика и дефинитиван разлаз са муфљузима, с врха до дна, који су нас увалили у све ово. За тако нешто ова квазиеспертска Влада, и Мицкеј у њој, се показала некомпетентна, неспособна и превише поданичка. А шећерлема у виду хиљаду евра плате којом нам се маше испред носа није ништа друго него покушај „наватавања“ да би се макар још неко вријеме остало у седлу, без обзира што је рага скоро на издисају. Дакле, догодине у ово доба бићемо милионери, или, „не липши магарче до зелене траве“!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: