Мијамото Мусаши – мачевалац и филозоф

„Дошао сам из савршенства и враћам се у савршенство.“ (Зен мудрост)

„Мач и ум морају бити уједињени. Техника сама по себи није довољна, а само дух није довољан.“ (Јамада Јирокичи,1863-1930, јапански мачевалаи учитељ борилачке вјештине мачевања)

„Учитељи отварају врата, али морате сами ући.“ (Кинеска мудрост)

Пише: Милан Гајовић

Мијамото Мусаши (око 1584 – 1645) је био јапански мачевалац, филозоф, сликар, вајар, пјесник, градитељ…Родио се као Шинмен Такезо, у самурајској породици. Познат је по својим двобојима мачевима и јединственом стилу мачевања. Аутор је књиге „Пет прстенова“, о стратегији и тактици мачевања, те о зен филозофији, коју књигу је, по легенди, написао у једном дану. Јапанци га зову Кинсеи – „Светац мача“.

Самураји (у изворном значењу – слуге) били су привилеговани племићки сталеж у феудалном Јапану до 1868.године. Носили су даишо – два мача (катану и вакизаши).Поштовали су кодекс части самураја – Бушидо („Пут ратника“), који се заснивао на седам начела: поштовање, правда, храброст, врлине, част, оданост и искреност. Мач се сматрао „самурајевом душом“ и остајао је у породичном наследству.

А шта је зен, јапанска варијанта будизма? То је мудрост која се не преноси ријечима. Духовни учитељ само указује на пут, а од суштинске важности је да мудрост долази изнутра на основу личног проживљеног искуства ученика. Једна будистичка мудрост каже да „када је ученик спреман, појављује се учитељ“.

Даисетсу Теитаро Сузуки (1870-1966), аутор бројних књига о будизму, зен је овако дефинисао:

„…Пуно година, дубока преданост и скромност потребни су за усвајање зена, али је истовремено довољан један тренутак интуиције да се он схвати и тада ученик открива сатори – дубоки (интуитиван – М-Г.) увид у суштину ствари насупрот њиховом рационалном разумијевању. То практично значи отварање једног новог свијета који до тренутка саторија нијесмо опажали…То је тачка преокрета у човјековом животу која отвара ум за један шири и дубљи свијет. Последице по човјеков морални и духовни живот су револуционарне: узвисујуће и прочишћујуће…“

Већ са 13.так година Мусаши је имао свој први двобој, из кога је изашао као побједник. Од тих дана постао је чувен у цијелом Јапану по својој вјештини мачевања. Већ са 16-так година напушта свој дом, јер су ходочашћа била уобичајена у тадашњем Јапану. Као путујући ратник – ронин (самурај који је остао без свог господара), лута Јапаном и изазива на двобој најпознатије мачеваоце, да би доказао своју неустрашивост.
По предању, његова најпознатија борба била је на малом пустом острву, пред више хиљада гледалаца. Противник му је био најпознатији мачевалац Јапана Сасаки Кођиро. Мусаши је на двобој стигао чамцем, а свог противника је побиједио резервним веслом, од којег је успут импровизовао мач!
Послије побједе над Сасакијем, доживио је сатори – духовни преображај и одлучио је да промијени име. Идеограм „Такезо“ може значити и „Мусаши“, а име Мијамото је узео према свом родном селу. Око 30-те године свог живота, увиђа да двобоји нијесу прави смисао пута самураја. Зато покушава да постигне дубље разумијевање хеихо-а („стратегије и тактике борбе“) и одлучује да више не учествује у двобојима. До тада је имао више од шездесет двобоја без пораза.

Његова школа мачевања се звала Нитен – „Два неба“, или Нитен’ичи – „Два неба као једно“ и има коријене у будистичком учењу о усклађивању човјекове свијести (небо) са свијешћу цијеле природе (Небо) који постају једно. Мусаши је у борбама користио и два мача истовремено, што није био самурајски обичај његовог доба. Зато се приказује са укрштеним мачевима изнад главе. У двобојима до смрти често је користио бокен – дрвени мач.

Прстен или круг је јапански културни симбол савршенства, па се књига „Пет прстенова“ може назвати „Пет кругова“ или „Пет савршенстава“ и подијељена на пет поглавља: Земља, Вода, Ватра, Вјетар и Празнина.

По Мусашију, мајстор мачевања је био онај који је савладао страх и сумњу и ко је у сваком тренутку био спреман да часно умре у борби: „Пут ратника је одлучно и безусловно прихватање смрти.“

Непрекидно усавршавао своју вјештину и о томе пише:
„Дух који је способан да побиједи независно од врсте оружја, то је учење моје школе…Ако се неко бави само техником мачевања не може да спозна истински пут хеихо-а…Морате схватити да постоји више стаза до врха планине.“

А да би се слиједио „Пут ратника“, нужно је изграђивати несавладив отворен дух, челичну вољу и избјегавање крајности. Нема суштинске разлике између борбе и животне свакодневнице. Мусаши наглашава важност будности:
„Учини главним кан (дубоко испитивање суштине ствари), а споредним кен (посматрање кретања слољашњих појава, оно што твој противник жели да видиш).Човјека мора овладати средњим путем – путем склада:

„Ако знате Пут, видјећете га у свему…Када си истински слободан унутар „Пута ратника“ , невјероватна снага навире изнутра…У ум ослобођен мисли и емоција, чак ни тигар не налази мјесто да зарије своје оштре канџе… Контролишите свој бијес. Ако гајите љутњу према другима, они контролишу вас …Данас имаш побједу над својим јучерашњим ЈА; сјутра је твоја побједа над нижим ЈА…

Да би овладао собом, човјек мора да живи по одређеним моралним начелима:

„…Усавршавањем своје моћи просуђивања, научићеш да у свему разликујеш исправно од неисправног, добро од зла…Истина није оно што желите да буде…Морате се приклонити њеној моћи или живјети лаж.“

Књига „Пет прстенова“ се завршава поглављем „Празнина“, у ком се каже:

„Нека вам је искреност темељ, водите се исправним умом, широко сагледајте борилачку вјештину, имајте јасно и исправно разумијевање и размишљајте свеобухватно. Сходно томе, празнину ћете начинити путем и видјети пут као празнину.“

Био је познат и као врстан сликар, пјесник и вајар. Јер, истински самураји су настојали да, поред ратничке, развијају и своју умјетничку страну. Био је врхунски калиграф и мајстор суми-e – сликарства (цртежи водом и тушем) на папиру који је толико танак да није могуће поправљање или дотјеривање цртежа. Створио је ремек дјела калиграфије, суми сликарства и вајарства. То су експонати у музејима и имају непроцјењиву умјетничку вриједност. Бавио се и просторним планирањем и градњом утврђења. Сматрао је да је истински ратник онај који је усавршио многе друге вјештине, поред вјештине мачевања.

Мусаши о томе пише:

„Научивши принципе хеихо-а, почео сам да их примјењујем на различите умјетности и вјештине и ни у чему ми није био потребан ни учитељ ни господар.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: