Покрет за Пљевља: Европа без алтернативе

Саопштење Покрета за Пљевља преносимо интегрално

И ове године ће Дан ослобођења Пљеваља 20. новембар бити обиљежен Свечаном сједницом Скупштине општине и полагањем вијенаца код споменика на Стражици, подигнутог у славу погинулих у прводецембарској бици 1941. године. Притом ће челници локалне управе и партија које и даље славе један идеолошки празник, без имало зазора и стида проћи поред јаме на Стражици, у коју су комунисти, у два наврата 1944. и 1945. Године, бацили 25 мученика, чија је једина кривица била што су остали вјерни заклетви коју су положили Краљу и Отаџбини.

Подсећамо да је то једина битка у којој није било погинулих, јер су припадници Југословенске војске у отаџбини (четници) 19. новембра напустили град, а партизани дан касније ушли у њега. Вјероватно мислећи да је важније кад су четници напустили град неколико година је као Дан ослобођења слављен 19. новембар. У говорима ће свакако истицати Комунистичку партију као једину оргнизовану снагу спремну за борбу против окупатора, а побједу квалификовати као побједу цивилизације над фашизмом, као ретроградном опасношћу за човјечанство.

Нико неће поменути како је 7. децембра 1941. у селу Дренови општина Пријепоље, Јосип Броз са неколицином најближих сарадника донио одлуку о прерастању Народно ослободилачког рата у другу револуционарну фазу.

То је значило немилосрдни обрачун са свимa који нису подржавали комунистичку идеологију: кулацима, свештеницима, официрима, интелектуалцима и свима онима који нису прихватали оружану борбу по сваку цијену, у условима кад је немачка команда прокламовала принцип 100 убијених Срба за 1. немачког војника, а 50 за 1. рањеног. Тај револуционарни терор настављен је и у годинама после рата, од њега није била поштеђена ни наша општина. О томе најбоље свједочи књига Слободана Радовића „ Вријеме братоубилаштва, грађански рат у Пљевљима 1941 – 51“, друго измјењено и допуњено издање у издању Одбора за изградњу цркве Помирнице.

Навешћемо само неколико примјера те класне борбе у име обећане диктатуре пролетаријата. У већ помињану јаму на Стражици бачен је Вукадин Јеловац марта 1945. г, рођен 1888. г, носилац 4 ордена међу којима и Сребрне медаље за храброст „Милош Обилић“, гдје му и данас леже неопојане кости. У Балканским ратовима и Првом светском рату био је командир Јеловачке чете у оквиру Бобовско-ограђеничког батаљона Пљеваљске бригаде.

Крајем 1944. године, у Београду скојевци и припадници Озне, на смрт су претукли војводу Петра Бојовића у 96.години, човека који је руководио повлачењем кроз Албанију и чија је Прва армија ослободила Београд 1918.године. Био је носилац 42 ордена. У познатим дахауским процесима због претспостављене сарадње са Гестапоом у злогласном логору Дахау суђено је бившим интернирцима. Изречене су им тешке казне и неколико смртних.

Као и свака револуција и Југословенска је прво побила туђу дјецу, а онда су дошла на ред и сопствена. За Голооточко мучилиште нико никад није одговарао. Зато не чуди што је Скупштина европског парламента својом Резолуцијом 1481 из 2006. г у исти кош ставила нацизам и комунизам као тоталитарне режиме и идеологије.

Због свега наведеног Покрет за Пљевља апелује на све политичке субјекте у Пљевљима да се у будуће не слави 20. новембар као идеолошки празник и дан кад су Пљевља „ослобођена“ од браће, кумова и комшија. Једини датум у историји овога града који заслужује тај епитет Дан ослобођења је 27. октобар (Света Петка) кад су Пљевља у два наврата 1912. и 1918. ослобођена, први пут од Турака, а други пут од Швабе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: