Чекаонице смрти

Пише: Емило Лабудовић

Јесен је већ дубоко зашла у календар, застудила и замаглила, осребрила своја смрзнута јутра сланом и побрала све што се могло убрати. Тек још по која смежурана воћка или пожутјели лист одолијевају налетима вјетра, а јата птица увелико небом круже своје опроштајне летове.

Дани су, упркос „враћеном“ сату, све краћи и као окашњели путник просто журе у окриље ноћи. А кад ноћ својим црнилом изравна све његове пукотине и неравнине, кад покида и последње траке свјетла и претвори небо у бескрајни бунар модрила, кад глува тишина и самоћа зацаре селом, тек тада се његово тихо нестајање осјети оним унутрашњим чулом које се не да ничим заварати. Када поглед, узалуд тражећи у угаслом огњишту хоризонта макар и жишку свјетла, урони у ништавило и суочи се са празнином ван времена и простора, језа од које се мрзне горе од оне Игманске ноћи постаје нијеми свједок који „вриштећи“ опомиње на сјенке смрти које круже и полако, кад кад се, камен по камен, круни стијена, изједају село. И сваким даном га је све мање, сваким даном копни и нестаје, тихо, далеко од крокодилских суза које они који су му давно и заувијек окренули леђа лију над његовом судбином. Јер, како, са одређеном дозом цинизма, тврде афористичари: „нема јачег лијепка од онога којим опанак пријања за асфалт“. А та врста „мрака“ којим су обавијени село и његова судбина све чешће дају за право једном чувеном научнику са ових простора који је, пратећи демографска кретања, јетко примијетио како се наша села полако и незаустављиво претварају у „чекаонице смрти“.

Ноћас, међутим, док се напољу вјетар свађа са оџаком и свира у његове дипле, хоћу да те подсјетим на ону смрт која је дневна, језива и која окрутно, мимо људског и божјег реда, узима свој данак.

… Клинички центар Црне Горе. Ковид – одјељење, соба интезивне његе гдје се, прикључени на респираторе, пацијенти боре за још један удисај, за још један тренутак живота. Пригушена неонска свјетла, шум вентилатора и ритмичко откуцавање сигнала који свједочи да се живот, окачен о танку нит неизвјесности, још увијек држи. Дежурна љекарка без одмора и умора, а већ јој је пета ноћ дежурства у недељи, обилази пацијенте и контролише њихове параметре. И нада се, и брине се, јер повјерени су јој најтежи случајеви. А на крају сале, до прозора, лежи, непомично, млад човјек, једва тридесетак година, ожењен, отац двоје дјеце, три и пет година. Већ трећу ноћ му се боре за живот а његови удисаји су све плићи а проток кисеоника се великим напорима одржава на граници испод које нема наде. Дежурна докторка сваких пет минута прилази његовом кревету и покушава да га охрабри и улије му наду. Крајњим напором задржава сузе јер јој страшно личи на брата, а и скоро су истих година. И док он све плиће и све ређе удише кисеоник, она се присјећа његових ријечи, док је још могао да говори. Обећао је, говорио је, док се опраштао са њима пред одлазак у болницу, трогодишњој ћерки лутку са плавом косом као што је и њена, а петогодишњем сину бицикл. А супрузи је обећао да ће се вратити и да ће, коначно, окречити кућу и купити нови кауч. И, сјећа се докторка, стално се вајкао што је подлегао атмосфери, причама, неким текстовима на Интернету и није се вакцинисао. Јер, правдао се, није вјеровао ни у вирус ни у вакцину, сматрајући то пропагандом и закулисним завјерама мултикомпанија вјечито гладних профита и тржишта.

Док стрепећи као над најрођенијим, дежурна љекарка будно прати податке на респиратору и ослушкује пацијентово све нечујније дисање, све што зна о овој опакој пошасти, све што је свакодневно истраживала, консултовала домаће и стране колеге, говори јој да ће бити поражена и да ће смрт још једном побиједити. Чини све што је у њеној и моћи апаратуре да заустави неминовно, ради тек сазреле младости, лутке са плавом косом и бицикла, ради топлине загрљаја супруге и обећаног кречења, да га отме из загрљаја смрти која се тако језиво кези отуда иза прозора, а зора никако да сване. И одједном, брегови линије срца се стропоштавају и претварају у бескрајну линију а једнолични тон апарата само потврђује да је битка изгубљена.

Докторка, задржавајући јецај, скида маску и уређај за вентилацију са заувијек уснулог. Под маском лице, младо а измучено, са изразом кајања, а у широм отвореним очима, празног погледа и без сјаја, језере се сузе. Докторка превлачи чаршав преко главе покојника и, бојећи се да ће почети да вришти из свег гласа, жури у чекаоницу и тамо даје одушка нагомиланим а сустегнутим осјећањима. Рида без задршке јер јој је пред очима слика брата, слика једне недовршене младости, недољубљене љубави и безброј неостварених снова и обећања. Лутке са плавом косом, бицикла и кречења које ће морати да чека и чека. Док јој се сузе, вреле и отежале од неисказиве туге, као бројаница нижу низ лице, има осјећај како је, у празној чекаоници, нечији ледени поглед боде у леђа и изазива дрхтавицу. Са искрзане пластичне клупе у чекаоници смрт се задовољно кези, мотрећи стање на осталим мониторима и вребајући нову прилику.

Док измучено тијело, увијено у бијели чаршаф, одвозе у мртвачницу, у последњи сусрет са родитељима, супругом, дјецом још недовољно свјесном да тата неће доћи и неће испунити обећано, кроз прозор у крвавоцрвене очи дежурне љекарке надире јутро, мутно и кишовито.

Докторка, тупа од бола и још једног пораза, наставља да бди над осталим пацијентима а један живот се сели у бројке и статистику. Бројке у којима нема ничега о лутки, бициклу, кречењу… о сновима, надама и жељама. А напољу, подгоричком главном улицом, невакцинисан и без маске а са тврдоглавом упорношћу „одбране својих темељних уставних права“, један зрео, школован и обавијештен грађанин жури на своју уобичајену јутарњу кафу. „Не вјерујем ни у шта везано за корону“ – добацује у камеру телевизијској екипи која провјерава како јавност подржава нове антиковид мјере, и додаје: „нико ми и ни под једним условом не може ускратити право да се слободно и неограничено крећем и испијам своју кафу“. И док листа јутарње новине, с осмјехом невјерице прелази преко изјаве министра здравља земље из сусједства који каже да „обољели а невакцинисани пацијенти, кад приспију у болницу, од свих људских права траже само једно – да буду излијечени“! А да може само да се загледа у мутне и сузама затроване очи дежурне љекарке, да види празне дјечје руке, да чује нарицање мајке и супруге онога који се, са још неиживљених тридесет година, преселио у црне бројке и статистику, сав Устав би му се свео на само један члан а сва права на једно: право на живот.

Не причам ти ову, иначе истиниту, причу да бих те убјеђивао у било шта. Довољно си одрастао, школован, паметан и начитан да можеш да доносиш одлуке о свему. На једној страни имаш свјетску медицину, хиљаде љекара највише стручности и искуства, хиљаде и хиљаде сати лабораторијских истражувања, а на другој шачицу „свезнајућих стручњака“ са Интернета, из кулоара, непровјерених вијести и наклапања, теоретичара завјера, итд, итд, па види шта здрав разум и логика налажу.

Ово, додуше, није оно вријеме у којем је, као кад се градила пруга Шамац – Сарајево, Трећој личкој бригади одузето звање „ударничка“ јер бригадири нијесу хтјели да се вакцинишу, али ипак је вријеме и за мало друштвене одговорности и солидарности. Хтјели то да признамо или не, смрт, окрутна и неизбирљива, чучи у чекаоницама наших живота и вреба.

Смрт је, кажу, божије давање и од ње се не може побјећи, али треба уложити све што је у људској моћи да се макар одложи. Макар док се не купи лутка, набави бицикл и окречи кућа. И док дежурна љекарка чије дежурство већ дубоко гази у дан, коначно мало предахне и залијечи ране без кривице изгубљених битака.

Прочитајте још:

Писма са села којег више нема: Шта остане кад падну хаљине…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: