Зашто пропада спорт

Ускоро се навршава годину дана од када је човек  који се труди да о свему одлучује у овој земљи, решио да се лично  побрине о судбини фудбалског клуба Црвена Звезда. Потпуно прескачући институције и процедуре, Александар Вучић је сам фомирао кризни штаб, у овом случају некакву радну групу за стабилизацију Звезде, у коју је довео Небојшу Човића, Драгана Џајића и свог личног повереника Славишу Кокезу. По ко зна који пут у последњих десетак година поново смо слушали о новом Звездином почетку и о томе како ће се направити план за њен повратак на стазе старе славе.

Шта имамо  годину дана касније? Чини се потпуну пропаст овог Вучићевог експеримента. Са спортске стране гледано већ се види потпуни дебакл. Звезда је испала у раној фази борбе за Лигу Европе и још једну годину Маракана ће остати ван европских токова. Међутим у последња четири кола и у домаћем првенству тимови попут Вождовца и Чукаричког одржали су Звезди фудбалске лекције. Тренер Звезде Стојановић, за кога смо у међувремену сазнали да је кадар извесног Мишка таксисте, и даље је на истој позицији јер изгледа да нико више и не жели да дође у црвено-бели хаос. Несрећни играчи којима се дугују силне плате, према писању спортских новинара немају ни најелементарније услове за тренинг и живот. С друге стране предмет су сталних увреда па и физичких претњи од разуларених и заштићених вођа навијачких група који су толико моћни да им наређују и да скину дресове.

Податке о  стварној задужености клуба сазнаћемо  као и у ранијим случајевима  тек кад се и ова управа помери па дође следећа. По свему судећи односи у управи клуба су далеко од иделног и тек повремено у јавност избију сукоби између различитих кланова. Ова управа је још више од ранијих обележена политичким утицајем. Многи истински пријатељи Звезде тврде да се ништа није променило јер главну улогу у клубу и даље води човек који је најпре уништио кошаркашки клуб Црвена Звезда, а затим већ годинама ведрио и облачио и у фудбалском клубу. Упркос свему он је са  новом влашћу још више напредовао па  се чак помиње и као потенцијални кандидат најмоћније странке за градоначелника, док у међувремену покушава да преузме и под своју контролу стави и фудбалски савез Србије.

У чаршији  могу да се чују и мишљења теоретичара  завере који сматрају како се све ово плански ради да би се оборила цена домаћих клубова и затим они што јефтиније продали. Но, засад се не виде потенцијални купци. Наши „спасиоци“ из Емирата задали су нам велики ударац кад су рекли да нису заинтересовани за Звезду. Руку на срце, одавно нисмо слушали ни о Ал дахри, али то је нека друга прича. Занимљиво је да се о свему овоме, као и о питању власништва над стадионом ЈНА не оглашава онај од кога се то највшие очекује, министар спорта.

У сваком случају проблеми нашег спорта су структурни и не могу се решити чаробним штапићима. Искуство Звезде из ових годину дана добро показује куда нас води волунтаризам и идеја да се преко ноћи све може решити вољом једног човека. Бојим се да тај модел неко жели да примени и на читаву државу.

Прави поблем чини се потенцирао је у свом недавном интервјуу Дуда Ивковић. Цео систем врхунског спорта у две најмоћније дисциплине, фудбалу и кошарци претвара се у пословни простор мафије која под видом менаџерства експлоатише нашу децу. Талентована деца у Србији се потпуно супротно логици и светским трендовима укључују у пун тренажни процес већ са десет, једанаест година. Између дванаесте и четрнаесте родитељи већ морају да улазе у некакве аранжмане са „менаџерима“ како би деца могла да дођу у пристојне клубове где се све више упада баш преко менаџера. До шеснаесте они постају комплетно власништво ових људи који онда користе своје везе, утицај и новац да својим клијентима обезбеде минутажу или позив у репрезантацију. Бројни случајви показују да талентована играчи ако нису у власништву утицајних менаџера уопште не могу да добију шансу.

Велики клубови  тако постају проточне станице које служе да играчи који су влаништво  менаџера добију некакву афирмацију и да их онда што пре продају  било коме. Никога више не шокира чињеница да од таквих трансфера клуб понекад добије двадесет посто док све остало покупи менаџер. Деца одлазе неизграђена у физичком, спортском и највише људском смислу јер се њима нико озбиљно не бави. Од тога трпе сви, и клубови, и деца и родитељи, и друштво и коначно репрезентативни спорт. Влада Радмановић, један од највећих талената у Европи у последњих петнаестак година, завршио је каријеру а да ништа није дао репрезентацији. Шта рећи о Миличићу, Александрову и дестинама таквих момака? А онда се питамо зашто Србија већ више од десет година нема изграђеног врхунског кошаркаша и зашто за репрезнетацију нема ко да игра.

Наш спорт  је данас права слика и прилика  ситуације у држави и друштву. Шминкањем се мртвац неће оживети, а пропаганда болести не лечи.

Миша Ђурковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: