Са свим густим маглама које само свети краљ Стефан Дечански и свесрпски и свеправославни може да развеје

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Када сам, сада већ прије 19 година дошао на Богословски факултет у Фочи, у свакој од соба је био један „касеташ“ и нека већ устаљена група старијих студената. Било нас је из свих српских земаља: Крајишници са хармоником, Црногораца са староштокавском акцентуацијом, понеко из Тамнаве и Мораве, један „Румун“, много нас Херцеговаца са поривом за људовањем (и демагогијом, свакако).

Живјело се у условима који су данас већ незамисливи али са посвећеношћу коју бисмо као сјеме понијели да би је наши учитељи (од којих многи већ гледају наше испите са друге стране Небеске Србијице, попут Митрополита Амфилохија, Слободана Милеуснића или оца Прибислава Симића) развили и разгранали у нама и њима, у једној посебној атмосфери покрета, припадања, догађања, „заквашења“, како се тада знало рећи.

Све нас би на Факултету дочекала одређена штива – која су данас готово незамислива својим обимом и свеобухватношћу. Али ништа мање од књига нису биле важне касете које су кружиле Факултетом.
На њима је била музика нашег времена. Ми бисмо се са њом најприје сретали на касетама, а затим бисмо нешто од тога усвојили, па пјевали: пјевали у Цркви, пјевали на паузама (тамо гдје се данас чују Синови Мањаче и Тромеђа), пјевали и пјевушили за себе на аутобуским станицама.

Звук тога времена и данас почиње у мени када год чујем „Густа ми магла паднала, море…“ или „Агни Партене Деспина…“ И данас – када год стављам честице на дискос у мени започиње руско (у међувремено заборављено а прелијепо и препотресно „Воскресеније Христово видјевше…“)
Негдје на тим касетама сам први пут чуо дечанске монахе како поју Молебни канон Светом Стефану Дечанском.
Када год би након напорног дана требало да пустим неку касету да са њом утонем у сан – био је то Молебни канон Светом краљу Стефану Дечанском.

Да усниш понављајући у себи „свети благоверни краље Стефане, моли Бога за нас…“
Знали смо сви понешто о његовом животу, о есхиловској и шекспировској трагици краља који је носио страдања и за свога оца и за сина. Краља побједника на Велбужду који је лакше побједио нашествије двије супротивне војске него амбиције своје властеле.

Али када се трагедија историје натопи метафизиком дечанског појања – у којој, као у Царству Божијем, остају чињенице али не и њихова патолошка значења – онда лакше носиш и историју са њеном трагедијом и напор дана.

„Но на тебе надамо се, Стефане, да нам од Бога подариш просветљење и спасење…“
И тако, не само данас, у мени понекад се јави само тај уздах: „Свети благоверни краље Стефане, моли Бога за нас…“ И читаво једно вријеме младалачких идеала и нада, – од којих не можеш одустати и остати човјек и свештеник – појави се са свим његовим звуковима. И са свим густим маглама које само свети краљ Стефан Дечански и свесрпски и свеправославни може да развеје…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: