„Што се грбо роди, вријеме не исправи“

На данашњи дан, прохладног 1. децембра, у кући Крсмановића на Теразијама,1918. године — створена је Краљевина СХС, која ће касније добити ново име, „идеалну ријеч која празнијем гласом лијепо звечи” (како је у писму Осман-паши Скопљаку писао црногорски владика) — а та ријеч је била велика, попут њеног мјеста у историји, и страшна, попут њене судбине — Југославија. „Свега је имала само среће није имала”, написао је, на једном мјесту, наш савремени писац, Мухарем Баздуљ.

Држава, чији настанак су, и то треба рећи, готово унифицирано подржавале српске културне, друштвене и политичке елите, од Скерлића (који је, за живота, био толико снажно убијеђен присталица југословенске идеје да је Лазар Томановић, на једном мјесту, записао да је овај „… био готов и ћирилицу да батали”) до Николе Пашића (који је био творац Видовданског устава 1921. године) можда је имала, иако шаљив и анегдоталан, први неформални референдум у загребачким и београдским кафанама гдје се њено скраћено име, СХС, тумачило двојако — „Срби хоће све” и „Само Хрвати сметају”. Зрно Пунише Рачића које је 1928. године у Народној скупштини погодило представнике Хрватске сељачке странке оголило је тамне сјенке које ће се касније све интензивније јављати над варљивом идејом могућег заједништва, да би свој врхунац доживјеле трагичног 9. октобра, 1934. године, у 16 часова и 20 минута, у Марсељу, кад су терористи дошли по главу витешког краља ослободиоца. Мрачни покрет чији је краљ Александар био прва жртва своје зло ће демонстрирати у рату који је убрзо услиједио, а чији је страшни капитал оличен у стотинама хиљада српских костура, у голој земљи, од Драве до Саве.

Тешким кантаром историографије је тешко извагати колико је српски народ добио, а колико изгубио из искуства Југославије. Из ове перспективе, од бивших република, вјероватно је највише профитирала Словенија, а највише, посебно из искуства Друге Југославије, изгубила Црна Гора — земља која је у нову, велику државу ушла са једним националним идентитетом изашла је са непомирљива два, опстаје као независна држава понајвише захваљујући послушничкој политици, пристанку да нема право на самосталне одлуке и навици да буде издржавана (некад од Високе порте, некод од Петрограда и Београда, чак и Рима, данас од Берлина, Лондона и Вашингтона), урођени страх од ауторитета окупира политичку свијест њених грађана, а тихи, прећутни пристанак да се не изговарају голе истине о цјелокупној прошлости прије 1945. године, спорној природи референдума из 2006. и лингвистичкој бесмислици без и једног стварног научног утемљења, а са чак два факултета, коју зову језиком, зарад некаквог мира у кући — дугорочно се трансформисао у огромну лаж коју живе грађани подијељене земље.

При томе, највећа грешка становника немогуће државе који, ето живе ову велику лаж, варљива је убијеђеност да ће се ствари, можда, временом промијенити саме од себе. У том смислу, иако можда песимистично, иницијатива младих Срба из Црне Горе, Ми знамо ко смо, подсјећа на упозоравајућу мисао Валтазара Богишића, јер наше је да говоримо истине, а не да охрабрујемо било кога — што се грбо роди, време не исправи.

А, гледе питања Југославије, ту је, можда прије Богишића, корисније сјетити се Цицерона: историја је свједок времена, свјетло истине, живот памћења, учитељица живота и гласник старине.

Па, други пут, другачије и, свакако, паметније.

Ми знамо ко смо

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: