Његош – мјера српске ствар(ност)и

Предавање о. Дарка Ђога на синоћ одржаној трибини „Његош – имао се рашта и родити“, организованој поводом 170 година од упокојења Петра Другог Петровића Његоша. Предавање је организовала Црквена општина Прибој и Братство православне омладине из Прибоја „Свети деспот Стефан Лазаревић“ са благословом епископа Милешевског Атанасија. 

Ма колико се говорило и говори о Његошу, чини се да би имало још понешто да се открије и каже и то не само зато што је његово дјело познато сваком српском дјетету и крају већ и зато што у тој спознаји по блискости свога владике, пјесника, владара врло често страда наша вољност да му се цјелобићевно посветимо.

У том смислу Његошева судбина у нашој стварности потпуно је идентична судбини Светога Писма – и свехришћанске Свештене Списе и свештене списе наше националне књижевности ми волимо али их, чини се, ни изблиза не читамо онолико колико би то било неопходно. Тајна ове љубавне непосвећености Светом Писму и Његошу – јесте тајна свих слојева нашег бића. Има ту оног лежерног подразумијевања љубави и пажње оних које волимо и за које бисмо изгинули: по спремности да се гине за Цркву Божију више него да се Свето Писмо чита познати смо и код Његоша самог.

Има ту тешке трагедије у којој нам се увијек чинило да и нема потребе да читамо Богооваплоћење и Богоостављеност, Велики Петак, Васкрс, да читамо његошевску историју и драму када је већ сваки дан живимо. Стопљеност Његоша и Свештених Списа потврђивала се кроз читав ХХ вијек на најдосљеднији могући начин јер су они који су се исти људи и исте идеологије трудили да дехристијанизју Србе и удаље Свето Писмо од нас и нас од Свештеног Писма, да разњегоше Србе и расрбе Његоша. Зато је данас читање свештених списа Цркве и свештених списа наше помјесне, српске, светосавске Цркве – од Светог Саве преко Његоша до Владике Николаја и оца Јустина – императив очувања нашег постојања и идентитета тј нашег живота и образа.

Управо у свештеним списима ми налазимо одговоре на питања која не могу да нас не муче, да нас покрећу, да нас чине буднима. Од када постоји човјек – постоји и његова потрага за исконском и истинском мјером живота. Како живјети? Са киме се самјеравати? На који начин наћи поузданост у вјечитој промјењивости природе и човјека? Да ли је мјера човјека само његова садашњост и његова варљива чула и пролазна тјелесност или је мјера живота само стремљење ка Вишњем и другачијем, ка Творцу и Апсолуту, ка ономе што је Истинито и Вјечно? До Христа Богочовјека вјечито растргнут између варљивости свога искуства и далеке хладноће Апсолута, између човјечанства у тегоби и Бога који не прима молитве, човјек је у Христу нашао одговор на питање о мјери: мјера човјека је, према ријечима Епископа Атанасије Јевтића – Богочовјек Христос, али мјера човјека јесте и онај човјек који нас води ка Богочовјеку. А Његош заиста јесте такав човјек Богочовјека. Зато је његова мјера наше вјере, културе, етике, идентитета и данас оно са чиме се морамо самјерити, ако хоћемо да будемо људи, хришћани, Срби.

Његош је мјера наше вјере. О Његошевој „религиозности“ већ је много значајних и умних страница написано на којима се оправдано запажао хришћански и библијски коријен његових богословских стихова. Заиста, чини се да, како је Лазар Томановић назива „огњена душа Радова“ никада није смиривала, попут оне блаженог Августина, док себе није пронашла у Богу. Од тада се она непрекидно дозива са Њиме те нема ниједне велике истине хришћанске вјере и теологије која неће остати посвједочена код Његоша. Иако се као својеврсна богословска читанка Његошева истиче Луча микрокозма, са којом руку уз руку иде и пјесма „Црногорац свемогућем Богу“, Његошева теологија више је од мисли и облика, јер и најдубље људске мисли

Не би знале црте повућ
Нити ријечи уписати
О твојему величанству.

Његош најмисленији и најумнији српски пјесник свих времена – доживљава светоотачко и левинасовско искуство краја мисли и мишљења, ону заумност Откривења. Њему је вјечитост интимно позната, Божанска надвременитост мора се јавити у човјеку, као што су надтајне божанског бића – запретене у човјековом постојању. Када се Шћепан Мали опомене да

У Бога је тренућ што и вијек
У Бога је вијек што и тренућ
Другачије се рачуна на небо
Но на земљу што ми рачунамо

Чини се да је овај богословски обзир о различитости вјечности и ововременитости онемогућио било какву везу између њих, али, управо неочекивано за логику апсолутне разлике Бога и човјека, Његош у амбису разлике види потресни моменат тајинствене здружености. Шћепан сумира теологију питањем о сопственој судбини

„Божја дјела распитат је трудно
Да л не читаш Његову таину
И у моју судбу нечувену?“

Не постоји краћа и богатија одредница хришћанског живота, вјере и богословља од ове Његошеве: све што јесмо и што о Њему знамо јесте трудно али неопходно распитивање о несагледивној и недокучивој божанској тајни у којој почива кључ судбе као тајне свакога од нас. У вријеме када је сваки од ових осјећаја или уништен или банализован, у вријеме када људи или не вјерују да су надтајна божанског јављања и судбина човјекова спретени или, уколико и вјерују, под „тајном“ подразумијевају скривеност политичких намјера, једну баналну и сасвим човјечанску пародију свештенотајинствености космоса и историје, Његош остаје истински Тајновидац и Тајносвједок.

Јер свијет јесте мјесто свете тајне, а једина вјечита хришћанска перспектива, начин на који гледамо свијет – онај светотајински. Јер свијет јесте света тајна: у његовој тајанствености јавља се његова свештеност:

Ти све биље раниш са влагама,
ка свјетове што раниш зракама
ка сјемена што раниш клицама!
Ти основа чудесне трагове
и покри их тàи̭ности завѣсом
којима ти миле творенија
с ништожности к слаткоме битију
и враћу се с бића к ништожности!
Слава Теби, Творче и Господи –
Ти истока немаш ни запада!

Бог и свијет – човјекова су фасцинација и зато нема Хришћанина без теолошке и космичке фасцинације, без доживљаја да живимо у свијету у коме видимо „чудесне трагове“ не можемо ни да омилимо Творцу. Ми јесмо ту да раскривамо тајности завјесу, макар је никад не раскрили.
Бог је потребан човјеку, каже Његош, али је и човјек потребан Богу. Само који стих прије ових наведених, поп Андрија Ђурашковић јововски излаже своју „правду с Богом“:

„Боже драги, на свему ти хвала,
какве власти дарова ђаволу!
Ма ако смо за грех прађедовски
закривили да се измучимо,
ма нијесмо да се истражимо.
Јер ако се листом истражимо,
ко ће ти се за гријех кајати
који паде на српско кољено?
Ко ли ће ти уживат милости
кад се једном на Србе смилујеш?“

Његош је, дакле, мјера и наше етике. Ми јесмо ту, ми постојимо, и то постојимо као народ зато што наше биће конституише наша сврха у историји: у непрекидној смјени гријеха и милости између којих стоје вјечите двери покајања, личног и свенародног, стоји не само наша потреба да будемо и да будемо људи покајања – Хришћани, Срби – већ, по Његошу, стоји и потреба Бога за човјеком, она интимна изложеност библијског Бога човјеку. Тај однос није аутматизован јер међу надслободним Богом и слободним човјеком и не може бити аутоматитама, онтолошких нужности и невољних процеса: човјекова потреба за Богом али и Божија за човјеком посредована је трагичним искуством дјеловања демонских сила у овом свијету и човјекове грешности. Гријех прађедовски је и искоснки, прародитељски гријех, али и српски гријех неслоге и међусобног заборава: судбина човјечанства, народа и сваког човјека није, како се данас често чује, невезана и бесмислена смјена различитих појава и идентитета већ јединствено ткање гријеха, напора, покајања које сваки човјек и у нама сваки наш слој идентитета позван да спозна и да прихвати борбу како би у њој наш живот добио смисао. Јер покајати се не значи за Његоша само чин личног преумљења, аскетску способност да се у синергији са Богом исправе лични недостаци карактера већ „покајати“ значи: жртвовати се. Сјетимо се само како Његош пјева Љуби Ненадовићу:

„Хајде пођи равној Шумадији,
поздрави ми српске витезове:
нек не пашу сабљу од јордама,
већ нек јашу коње од мегдана;
на Косово да се састанемо,
да ми наше старе покајемо.“

Ово није позив на тријумфализам већ на жртву, на ону његошевску немогућност да буде што бити не може.
Његош је мјера нашег родољубља. Владика Николеј ће у „Религији Његошевој“ написати да је природа – Његошева теоогија. Ако то, без сумње тачно запажање допунимо такође Николајевом опаском да је у теологији Његош самоук тј. самоникао са библијскога тла и из косовскога трагизма, онда се чини подједнако оправданим рећи да је и историја – Његошева теологија, будући да теологија која није живљена не само да није теологија већ је њен антипод: неки ужасни амалгам ријечи о Богу и празнине и лажности живота. У историји су нам, опет, потребни оријентири и искуства јер бачени на олујну брежину живе не само људи већ и народи. Па, ипак, човјек није лишен једне унутрашње могућности да се у свијету оријентише: родољубље за Његоша није обожавање људских конструкта, апотеоза теорија крви и тла већ космичка потреба човјекова, предуслов наше могућности да разазнамо свијет, а самим тим и свештену тајну свијета. У поздраву роду на ново љето Његош ће за вијеке преплести човјекову универзалност и његово родољубље, његову танкоћутност да спозна свијет и његову могућност да воли свој народ:

Ко се стиди мајчина млијека,
нек се стиди људих и свијета,
нек се стиди сунца и мјесеца,
јер му их је мати даровала.
Родољубје што је? Електрика,
пречишћена искра божествена
кроз пламове бесмртнога огња.
Храм нечисти она не полази,
ал’ у прса што су благородна –
ту се игра, ту је њено царство.
Које срце за својост не туче,
залуду се у прса будило,
само што се мртвом крвљу трује.

Дакле, насупрот бројним теоријама и праксама идентитета у којима су космополитизам и универзализам опонирани родољубљу – за Његоша мјера родољубља јесте мјера космополитизма: тајанствену електрику космоса не спознаје онај није очишћен племенитошћу отачаствене мисли и заноса. Зато је родољубље мјера сваке идеје и појаве. Познато је, на примјер, да је Његош цијенио идеале просветитељства (о чему је траг остао и у наведеној пјесми), у стиховима:

Ђе просвјета – ту су напредности,
ђе просвјета – ту народност цвјета;
ђе народност – живот је душевни,
ђе је није – без душе кипина.

Па, ипак, за разлику од многих у српском народу данас, Његош није сматрао да је „просвјешченије“ – циљ по себи. У писму кнезу Милошу Обреновићу од 3. августа 1837, Његош ће дати најцјелисходнију критичку теорију не само просветитељства већ било које савремене идеје, идеологије, културе, мисли или појаве:

„Ја просвјешченије љубим, но оно просвјешченије које је полезно нашему народу, које је сообразно данашњијем опстојатељствама нашијема и којега је темељ благочестије; а просвјешченије развратно, којему су зли основи учињени на подруганије светиње славенске нити ја љубим нити ће ниједан управомисљашчи Славјанин.“

Дакле, то што се код нас, по непрекидно понављаној доскочици од европских достигнућа Новог вијека примио кромпир али не и Просветитељство није ни случајност ни трагедија већ је и један несумњиви гениј српског народног духа – какав је Његош изван сваке сумње – осјетио потребу да просвјешченије самјери животом и „ползом“ народа. Кључна ријеч овдје јесте „благочестије“ (према хеленском „ευσεβεία“) – то је светоотачки и литургијски синоним за правовјерност и православност цјелине живота, за начин постојања који подразумијева радосну, благу честитост вјере. Управо жудећи за пуноћом и садржајношћу живота, Његош је држао до својеврсне хришћанске народне етике, зазирући увијек од манира и формализама. Тако Хајнрих Штиглиц о њему пише:

„Уверавао ме да му ништа није мучније и непријатније од оних спољашњих форми и церемонија, измишљених да убију сваку истинску веселост и угуше искрену дружевност. Он, каже, врло добро схвата да би свакако било врло тешко онима које су новац, порекло, титуле или друге случајности довеле у такозване више кругове, кад не било форми и церемонија да прикрију њихову шупљину и бесадржајност: зло је само што и здрави морају да трпе од болесне извештачености ове несрећне епидемије, а ипак није потребно ништа више него бистар поглед и чврста воља па да сваки у свом кругу просто природним путем делује и извршава оно што сматра добрим и правилним.“

Опет: Његош је наша мјера у свакодневици, он је тај бистар поглед и чврста воља да се живи добро и честито. Иако често засјењена или можда наткриљена Његошевом недостижном философијом, његова свакодневна практична мисао данас звучи ништа мање животно и благородно од часа када је ловћенски подвижник записивао своје епске поуке „Огледала српског“ или Свободијаде. Његош је по свему величанствено потресна личност: према Матији Бану он је критичан према својој поезији и нарочито благодаран своме учитељу, Сими Милутиновићу Сарајлији, за кога тврди да јесте пјесник „у мишљењу, у своме говору и животу“. Његош је и сам испунио оно што је у једној биљежници записао о генију: „Геније је зраке које свуда падају него се само на свијетлим стврима купе и играју“.
Мистика свјетлости чије ће путеве проф.др Микоња Кнежевић врло успјешно довести у везу са светоотачким исихастичким искуством и предањем – најзначајније је иксуство и доживљај Његошевог живота и поезије. Са Богом као Свјетлошћу пјесник је на „ти“: он чак и сунцу записује да „свагда о тебе више чувствујем него могу изговорит“. Свјетлост и тама се из метафизике преливају у живот, у историју: зато насупрот просвештенију стоји „сљепило“, заборав себе самога који чини човјека, па и народе немоћним. У данашње вријеме када једна денационализована квази-култура често раздјељује улоге у животу и друштву тако што оне свјетлоносеће придаје лажном космополитизму без идентитета, а оне тамне – даје виталном осјећају народа, живој сили која и даље ври у дамару српског народа, отрјежњујуће дјелује Његошева опомена о томе да је наш колонијални статус управо заложен у нашој неспособности да сагледамо наше силе. Зато Његош и пјева, и нашим прецима и нама:

Еј Србине, витешко кољено,
ко те тлачи, мајка ти жалосна!
рашта своје силе не познајеш,
рашта мишце удар не измјериш,
који може врага сатријети
и вериге гадне истрзати,
у којим те још сљепота веже! –

О Његошу често пјевамо и говоримо као о ономе који на Ловћену спава. Све након његове смрти најживљи је живот једног уснулог горостаса: Његоеш сан увијек је најнепосредније повезан са нашом јавом – сви они који су рушили његове капеле, хтјели су да сатру могућност Његошевог сна као наше стварности. Они који су обнављали његово вјечно сањалиште – обнављали су могућност да његов сан буде управо онај који је он предвидио својим Завјетом: сан вјечитог предавања Богу.
Када је рушена Његошева капела умјесто које је требало да се начини маузолеј – споменик једном дехристијанизованом лажном богу динарске гордости, комунистичке митоманије, идентитетског инжењеринга, братоубилачке крви и мржње, један од потписника те иницијативе био је и македонски пјесник и језички кодификатор Блаже Конески, аутор пјесме „Врв“ (Врх)

„Врв

Еве на врвот се искачив. Сам.
Тука не ме следи око ничие.
И што? Јас во себе пак го шепотам
Жалосниот сон на своето величие.“

Врх

Ево на врх сам се попео. Сам.
Овдје ме не прати око ничије.
И шта? Ја у себи ипак шапућем
Жалосни сан своје величине.

Иако ова пјесма није настала у конткетсу рушења капеле, она савршено описује намјере и унутрашњи живот оних који су рушили Његошеву капелу. Тај „жалосни сан своје величине“ – та квинтесенција и коначно стање комунистичке амбиције да се богочовјечанска мјера човјека замјени једном идолатријом човјекове непреображене унутрашњости – то је била судбина намјењена Његошу и цијелом Његошевом народу. Од њега се очекивало да и сам сања жалосни сан сопствене величине, и да у том сну заборави Онога кога Његош ни у својој посљедњој вољи није заборављао – живога Бога под чијим лоном је и једино желио да сања или да Га у хоровима бесмртним вјечито слави. Његош је требало да сања лажног Његоша, а ми да се ништимо у том сну.
Али Његош сања попут Краљевића Марка, попут посљедњег ромејског цара: његов сан означава наш Завјет. Он сања, тренутно заробљен унутар зида, како би из тог истог зида пренуо се када дође одсутни час сабирања српског народа, ослобођења и уједињења. Његош сања оно што и ми сањамо. Зато је наша стварност – Његошев још увијек недосањани сан, а његов сан – стварност која нас и данас обавезује, повезује, позива.
О томе да се Владика имао рашта и родити, саморазумљиво је и неупитно. Као што Русија и даље расте и из Пушкина и ка Пушкину и до Пушкина, тако и данас сва Србија, од Дунава до мора сињега расте и из Његоша и ка Његошу и до Његоша. Јер, како о њему спјева Љуба Ненадовић:

„Јунак, путник и млад стихотворац,
И дипломат и прост Црногорац
И владалац и српски свештеник
У свему си био ти превелик.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: