Фељтон, 140 година од рођења патријарха др Гаврила Дожића: Водио Србе у временима великих искушења (5)!

Пише: Миљан Станишић

Након балканских ратова све до почетка Првог свјетског рата пришло се што тјешњем приближавању Црне Горе и Србије, до стварања заједничког државног оквира, чему је тежио и митрополит Гаврило. Др Никола Шкеровић, као народни посланик, урадио је план о њиховој заједничкој спољној, војној и царинској унији, што је са одушевљењем прихваћено, тако да је јануара 1914. године то достављено и Народној скупштини Црне Горе, под мотом „да Црну Гору и Србију ништа више неће раставити“. (Никола П. Шкеровић, „Црна Гора на освитку XX вијека“, Београд, 1964, стр. 572)

Велика прегнућа митрополита Пећке патријаршије Гаврила Дожића омео је почетак Првог свјетског рата, а он као прави духовни пастир свога народа и настављач славне традиције својих предака, узима (као и митрополит Петар I Петровић Његош и др.) и „крст и мач у руке“ и као добровољац ступа у редове Црногорско-санџачке војске, о чему академик Лакић пише: „Рад на запарложеној културној и просвјетној њиви добро је напредовао у Метохији, али тај плодни и корисни рад омео је свјетски рат. Тада митрополит Г. Дожић, по примјеру славних црногорских митрополита, напушта манастирску тишину и добровољно ступа у редове црногорске војске, гдје, поред организације Црвеног крста, показује и ријетку личну храброст, те његова родољубива прса красе и велика и ријетка ратна одличја. Својим пожртвовањем и ријетком енергијом митрополит Г. Дожић учинио је неоцјењиве братске услуге и србијанским трупама приликом повлачења, јер су многи, поред другога, његовим заузимањем нашли преноћиште и храну у оним тешким и мучним данима“. (др Зоран Лакић, н.дј., стр. 74,75)

Митрополит Дожић организује акције Црвеног крста, сакупља прилоге и набавља санитетски материјал, ратну опрему, храну, организује прихватилиште за опоравак бораца и др. Учествује у ратним операцијама, у штабу сердара Јанка Вукотића, држећи не само патриотске говоре официрима и војницима, већ и учествује као борац на ратном попришту Голубовог брда, на Дрини. О стравичним злочинима аустроугарске војске над Србима у Босни и Херцеговини, писао је 28. 09. 1914. године из Фоче митрополиту Црногорском Митрофану Бану (објављено је у петровградском листу „Ново време“): „Недавно сам се вратио из Босне и Херцеговине, куда сам путовао са дринским одредом. Био сам на неколико километара од Сарајева. То што сам видео немогућно је описати људским језиком. Наши душмани у свом дивљаштву, нискости и суровим звјерствима превазишли су Атилу и Алариха и све ужасе историје човјечанства до 20 вијека. Све свештенике, учитеље и све виђеније Србе у областима које смо ми ослободили они су уморили прије нашег доласка. Нијесу их убијали као што људи људе убијају, но су им се бестидно ругали, окупљајући њихове породице и на очи жена и дјеце мучили су њихова тијела…Видио сам многе лешеве дјечице са страшним ранама од ножа…Нигдје нисмо срели свештеника, нити учитеља, нити народног представника. На све стране ужас људске патње…“. Митрополит Дожић на крају писма истиче да су све њихове наде упућене ка Русији: „Једина је моја молитва сада да нам што прије долете са сјевера анђели и да нам јаве о приближавању велике, духом братске руске армије, да би се што прије завршиле ове страхоте. Великој нашој мајци Русији, као увијек кроз сва стољећа, тако нарочито сада окренути су сви наши погледи“.(„Православље“, бр. 524, 1989.)

Како су аустроугарске трупе 24. новембра 1915. г. ушле у Пећ митрополит Гаврило је од аустроугарских окупатора спроведен почетком децембра 1915. за Косовску Митровицу, а потом за Београд, гдје је смјештен у затвору. Потом је спроведен за Цеглед у Мађарској. Аустроугарске власти су крајем 1916. г. одлучиле да се из интернације отпусти и митрополит Гаврило, као и бројно свештенство. На такву одлуку је утицао говор митрополита Митрофана Бана поводом смрти аустроугарском краља Фрања Јосифа, у којем је афирмативно говорио о њему, а што је пренио и „Цетињски вјесник“. Послије повратка из интернације одређено му је због запаљења плућа да борави у Улцињу, гдје је остао све до јесени 1918. г. Затим се враћа на Цетиње, гдје се несебично ангажује у агитацији за безусловно уједињење Црне Горе и Србије. Наводи се да је митрополит Гаврило Дожић затражио да трупе под командом пуковника Драгутина Милутиновића што прије уђу у престоно Цетиње. Том приликом Милутиновића су дочекали уз митрополита Дожића и Стеван Вукотић, уз одушевљење бројних грађана. (Радмила Радић, н.дј., стр. 141, 142)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: