Рутина

Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије

Био је то прохладан децембарски дан у којем зубато сунце није успијевало да отопи танки лед и гомиле, након чишћења, набацаног снијега на тротоару улице Марка Миљанова.

Тога дана сам га и последњи пут срео како замишљен опрезно хода по клизавим плочницима, испуњавајући своју свакодневну рутину. Она се састојала из тога што је, без обзира на временске прилике, неизоставно одлазио на гроб свог сина. Поред њега, познавао сам још свега неколико људи сличних њему, који су водили боемски живот и били омиљени у друштву, до момента у којем их је задесила нека породична трагедија.

Тада би редовне одласке у никшићке кафане, замијенила та чудна и необична рутина у којој су, нерјетко и без молитве на уснама, сатима просто стајали крај гробова својих најближих, ваљда вјерујући да на тај начин надокнађују сво пропуштено вријеме које су са њима требали да проведу док су још били живи.
Свима им је заједничка била замишљеност, као и то што би у својим ријетким разговорима са пролазницима, о тим својим свакодневним одласцима на гробље говорили као о нечем сасвим обичном, притом не показујући никакве емоције. Међутим, за разлику од свих наших сусрета у претходне готово двије деценије, овог пута је застао јер је, како се изразио, морао са мном нешто да поразговара. Рекао ми је да се интересовао за мене и да је сазнао да предајем у школи, те да сам се преселио у други град.

Повјерио ми је и то да се са њим нешто чудно и сасвим ново дешава. Кад склони листове жуте са синовљевог гроба, и када застане да се одмори од тог, сада већ, за њега тешког и напорног рада, одједном почињу сузе да му навиру. Од оног тренутка у којем је сазнао за тај тешки и ненадокнадиви губитак који је одредио остатак његовог живота, ниједном заплакао није, већ се трудио да се држи мушки. А сада сузе не може да задржи чак ни у ријетким тренуцима у којима је срећан.

Истовремено, сваким даном, све више размишља о Богу и спасењу. До скора је имао агностички приступ према вјери, па му ни сина свештеници нису опојали. Све што је знао је да је још као беба крштен, али према томе није имао баш никакав однос. Сад му је прва помисао кад се пробуди – мисао о Богу, која га чуди и изненађује, док му истовремено доноси и некакав мир и топлину око срца. Било је очито да зубато сунце, које није отопило лед у улици Марка Миљанова, неким чудом је, ипак, успјело да омекша његово тугом оковано срце, које је деценијама таворило без потиснутих емоција.

Међутим, недостатак емоција и равнодушност су за њега неко вријеме били нека врста одбрамбеног механизма. За разлику од тога, ова појава, додуше сасвим из других разлога, постаје све више правило у овом „неолибералном“ свијету. Наиме, као да систем од људи жели да направи робове који су дужни само да раде и испуњавају своју свакодневну рутину. Савремени човјек све више личи на људе-роботе из Пекићеве „Атлантиде“, који не познају било каква осјећања. Због тога ни са тугом, ни са радошћу, он не успијева да се суочи на прави начин. То можемо најбоље видјети у реклами за кладионицу, коју ових дана гледамо на телевизији у полувремеменима утакмица, а у којој осредњи глумац расколачених очију прави гримансу на лицу и испушта крикове, неуспјешно покушавајући да нам дочара радост због добитка на кладионици.

Насупрот свему томе, јеванђеље нас учи да је наше назначење да у своја срца уселимо љубав, из које происходе истинска радост и туга, које нас и чине људима, у пуном смислу те ријечи. Извјештачена радост и одбијање суочавања са тугом и болом, симптоми су давно изгубљене људскости. Стога је, у моментима када је почео да пројављује своја осјећања, у мом познанику заправо људскост показала своје лице, које је сво то вријеме било потиснуто у њему.
Упокојио се неких два или три мјесеца након нашег последњег разговора, тако да не знам да ли је послушао мој савјет и отишао код свог пароха, исповиједио се и причестио. Оно што засигурно знам је то да је су тих последњих неколико мјесеци његовог живота у којима се коначно суочио са осјећањима истинске туге и радости, далеко садржајнији и љепши од свих деценија у којима је његово срце било оковано безосјећајном тамом. Уосталом, у том задњем периоду су се у његовом уму породила и свакодневна промишљања о Богу, који ће га и поменути када дође у Царству своме…

(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: