Фељтон, 140 година од рођења патријарха СПЦ др Гаврила Дожића: Водио Србе у вријеме великих искушења (19)!

Пише: Миљан Станишић

Након изласка из логора Дахау патријарх Гаврило и владика Николај су били смјештени у Шлизреу, туристичком мјесту у Баварској, а затим им је од 19. јануара 1945. г. ново одредиште било Беч. У Бечу су у хотелу „Империјал“ боравили око два и по мјесеца. У то вријеме у Аустрији и Словенији биле су концентрисане бројне снаге: у Кицбилу се налазио Недић и његова влада, дио полиције и четничког руководства.

На Словеначком приморју Димитрије Љотић са својим Српским добровољачким корпусом, Момчило Ђујић са преко шест хиљада четника, као и Добросав Јевђевић са преко двије хиљаде.

Патријарх Гаврило и владика Николај су 31. марта пребачени из Беча у Горицу. Средином априла они су посјетили Љотића и вођства четничких снага. Из Горице се од 24. априла пребацили до Кицбила, гдје су се задржали до средине маја. Синод СПЦ је јуна 1945. године упутило позив патријарху, преко Министарство унутрашњих послова ДФЈ (који су имали информацију да се налази са владиком Николајем у Швајцарској) да се врати са владиком у Југославију, што је поновљено и 14. јула.

У августу 1945. године патријарх Гаврило је имао први контакт са представницима нове комунистичке власти у Југославији. Њега је у Риму посјетио секретар Југословенске делегације у савјетодавном већу за Италију, капетан Радисав Распоповић, који је изнио да је циљ састанка био „да бисмо приближније дознали његово мишљење о нашој домовини“.

Патријарх му је тада рекао: „Драги Распоповићу ја сам робовао четири године и чернаест дана, треба да идем у свој народ, јер је мене иностранства доста…“ Разговор је трајао два сата. (Р. Радић, н.дј., стр. 481, 482, др Зоран Лакић, н.дј., стр. 101, 102)

Док је боравио у Италији патријарх Дожић је одбио позив да се састане са папом. Септембра 1945. године било је упућено из Црне Горе неколико писама патријарху да се врати. И Ј. Б. Тито је, послије обавјештења да патријарх има намјеру да се врати у земљу, послао му је писмо 30. августа 1945: „Поздрављам Вашу одлуку да се након толиких патњи и страдања – вратите у своју домовину Југославију. Ми смо и очекивали такву Вашу одлуку, иако су непријатељи наше земље, упорно ширили супротне вијести. Препорођена Југославија, која изнад свега цијени слободу савјести и мишљења прима Вас са великом захвалношћу. С одличним поштовањем маршал Југославије – Ј. Б. Тито“. (др Зоран Лакић, н.дј., стр. 102)

Краљ Петар II је 21. августа 1945. позвао патријарха Гаврила и владику Николаја да дођу у Лондон и крсте његовог сина, што су они обавили. Потом је владика Николај отишао за Америку, а патријарх за Француску. Патријарх Гаврило је био убијеђени монархиста и сматрао је да је то главна кохезиона сила која обједињава Српство, али је био разочаран у краља Петра и његовог претходника. Патријархово кретање, контакте које је обављао и сл. помно је пратила савезна обавештајна служба, о чему је јануара 1946. године саставила детаљан извјештај „југословенски проблем с посебним освртом на Италију и Ватикан“. У њему су третирани најзначајније личности српске политичке емиграције. У њему се даље износи да он није био задовољан стањем у емиграцији, и да изражава жаљење што се још није вратио у Југославију. Даље се наводи да од препознатљивих личности из Југославије, а који се налазе у емиграцији највише поштује принца Томислава Карађорђевића, и др Милана Гавриловића. (Драгољуб Живојиновић, Патријарх Гаврило Дожић и југословенска власт 1944-1950, „Хришћанска мисао“, бр. 7-12, стр. 45, 46)

Патријарх Гаврило је из Рима објавио посланицу на Васкрс 1946. године, за коју тврди да је написана без политике и у чисто хришћанском духу, али се из ње може закључити да је он био добоку разочаран стањем у Југославији, иако то не баш имплиците саопштава: „Наш мученички Српски Народ, са својом многострадалом Светосавском Црквом, још је једнако позорница великих зала, преко којих се котрљају и преврћу точкови пакла. Над нашом измрцвареном Отаџбином још круже црни облаци из којих севају огњене муње и тутње убилачки громови, који својим смртоносним ударцима пустоше на све стране и гутају огромне жртве, у крви и смрти. Народни живот још обавија пуста помрачина дубоке и глухе ноћи, у којој се одигравају страховити злочини. Народна груда још представља једну црну Голготу, на којој се врше грозовита распећа без правде и савјести, без љубави и човечанских осјећаја“. (Ђ. Слијепчевић, н.дј., књ. 3, стр. 80)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: