А капела, господо?

Пише: Емило Лабудовић

Било вас је милина гледати коначно сагласне и окупљене око Његоша и његовог дјела. За разлику од неких претходних покушаја, предлог установљења дана Његошевог рођења као новог празника државне снаге и поштовања подржан је и с лијева и с десна и, гле чуда, скупштинска сала је одисала јединственом жељом да се Његошу учини и та част. Чак је и пословично грабљење око његовог сврставања у један или други национални табор блијеђело пред настојањем да се буде шири од себе самог. Чак су и проскрибовани бранитељи његове црногорске провинијенције, онај Паповић и она Вуковићка, за читаву октаву снизили којевитезање око одбране његовог својатања са адреса „српског света“, док се премудри и пословично уздржани Ибрахимовић уздржавао да брани ставове оних неуздржаних Муховића и Карахасана. Све у свему, вјечито подијељена и сукобљена Црна Гора је, коначно, добила макар једну једину адресу, један једини симбол око којег нема подјеле и спора. Његош је то, неспорно, заслужио, а Црна Гора још више.

Али, колико год да будући (по обичају – нерадни) празник Његошевом имену посвећен неће ни додати ни одузети ни мрву славе и висине на коју се својим непревазиђеним дјелом вазнио, оно што је у општој еуфорији једногласја такође једногласно прећутано јесте његов тестаменат. Све оде и хвалоспјеви којих је Скупштина била препуна, ни изблиза нијесу могли да прикрију својеврстну хипокризију како предлагача тако и подржавалаца закона који су здушно пренебрегли чињеницу да је Црна Гора, ево већ вијек, глува и слијепа на Његошеву последњу вољу. На чињеницу да је Владика Раде на својој самртној ури не само изразио жељу да буде сахрањен у капели на Ловћену већ и бацио тешку клетву на род свој у случају да му не буде испуњена.

Као прије свега свештеник, Његош је тражио да му гроб буде у објекту сакралне природе, скроман по свом обиму а недостижан по мјесту на којем ће се наћи. Тиме је желио да на неки начин помири своје тројство свештеног лица, владике и пјесника. Капела у коју су положени његови земни остаци, рушена па обнављана, коначно је изгубила битку са грандиозним Маузолејем дигнутим можда не толико у славу Његоша толико у славу градитеља. Више симбол једног времена него што приличи ономе коме је подигнут, Маузолеј никада није престао да буде хваљен и оспораван, брањен и нападан. Али, упркос свим аргуменима „за“ и „против“, неспорна је чињеница да Маузолеј није оно што је Његош желио за своје вјечно боравиште.

Маузолеј је ту гдје је и свако његово оспоравање или, далеко било, уклањање је закаснило скоро пола вијека. Његош није тамо гдје је желио да буде и на шта нас је клетвом обавезао, а та обавеза не застаријева. И лијепо је, једном годишње, славити Његоша и његово дјело, али би још љепше било испунити његов аманет. Јер, ако смо хришћани, а јесмо, ако смо било Срби или Црногорци, а јесмо (како коме воља), онда је последња воља умирућег светиња мимо многих других. И мора се, у мјери крајњих могућности, ИСПУНИТИ. Тим прије што постоји рјешење којим ће се „помирити“ и Маузолеј и капела, јер на простору иза њега постоји простор (гумно) на којем се, уз одређене грађевинске интервенције, може обновити капела по сачуваном пројекту и од сачуваног материјала. Па нека Маузолеј остане оно што јесте и што је одувијек био – туристичка атракција, а капела – гроб достојан Његошеве последње жеље и његовог звања.

А предлагаче и подржаваоце закона Његошу у част, подсјећам на аманет (опорука, завјет, обећање, завјештање, ријеч, заклетва) који нам је оставио. „ТО ЈЕ МОЈА ПОТОЊА ЖЕЉА, КОЈУ ВАМ ИШТЕМ ДА ЈЕ ИСПУНИТЕ, А АКО МИ НЕ ЗАДАТЕ БОЖЈУ ВЈЕРУ ДА ЋЕТЕ ТАКО УЧИЊЕТ, КАКО И ЈА ХОЋУ, ОНДА ЋУ ВЕ ОСТАВИТ ПРЕД ПРОКЛЕТСТВОМ, А МОЈ ПОСЛЕДЊИ ЧАС БИЋЕ МИ НАЈЖАЛИСНИЈИ И ТУ МОЈУ ЖАЛОСТ ОСТАВЉАМ ВАМИ НА ДУШУ“! (Цетиње, 19(31) октобар 1851. године, око 10 сати ујутро).

Има нас и има међу и предлагачима и подржаваоцима, подоста, који смо се и који су се давно одрекли Бога и не бојимо се клетве. Има нас и има њих који смо и који су лажни вјерници и који се крстимо и крсте и Богу молимо тек политичке параде ради. Има нас и има њих богобојажљивих, али сви смо и сви су, макар на нивоу моралне норме, обавезни да поштујемо традицију и темељ на којем смо као народ саздани и опстали. Аманет и нарочито клетва светог лица, а Његош је прије и изнад свега био ВЛАДИКА, чине сушину моралног креда нашег народа. И не може се, господо предлагачи и господо подржаваоци, одавати почаст Његошу и истовремено бити глув и презрети његову последњу вољу. Ако се Бога не бојите, ако вас клетва са једне такве адресе не плаши, морална и цивилизацијска обавеза нам је да му се и на тај начин одужимо. Једно без другога просто не иде.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: