А ко ће контролисати контролоре?

Пише: Емило Лабудовић

Једна од највећих бизарности тренутка кроз који пролазимо, нешто што би у свакој уређеној, на праву и правди заснованој, држави било незамисливо, јесу захтјеви бивших функционера и руководилаца државним предузећима да им се вреднују (и исплате) надокнаде за… све и свашта. То би се и још могло разумјети да одлуке о тим надокнадама нијесу доносили они сами. Неискоришћени годишњи одмори, необрачунате награде и надокнаде за обо и оно, недовољно вреднован њихов немјерљиви „допринос“ безочном пљачкању државне касе… углавном, напабирчи се лијепа свотица.

Потражиоци су бројни, захтјеви далеко од скромних, али се својим апсурдом издвајају два: онај Верице Мараш, бивше директорице „Плантажа“ и, најновији, Јелене Перовић, доскорашње директорице АСК.

Госпођа Мараш сматра да је закинута чињеницом да је, због притиска јавности, морала да сама себи смањи плату, у том тренутку једну од највећих у земљи, пет пута већу од плата предсједника и премијера. Јелена Перовић, пак, из кућног притвора захтијева да јој се омогући да, иако смијењена због бројних злоупотреба, још годину дана прима функционерску надокнаду. То што је, док је директоровала, жмурила на корупцију других, широком руком надокнађивала је своју и пислушност њој наклоњених у АСК-У. Да апсурд буде већи, понижена и опљачкана држава, захваљујући „дубокој држави“ у себи и судовима које је инсталирала још „тета Весна“ (такође потражилац неисплаћених… свашта нешто) као аутистична и омађијана – плаћа.

Руку на срце, у поређењу са износима за које је у прошлом времену ојађена Црна Гора, сума ових „потражилаца“ изгледа смијешна. И није проблем у њој колико у чињеници да сви ови случајеви свједоче прије свега о моралном глибу у који смо као друштво забасали. Појединци, задужени, и добро плаћени, да чувају законитост и добробит државе, гулили су јој кожу до крви, наплаћујући тиме сервилност политичкој врхушци. Краће речено: контролоре није имао ко да контролише!

Чињеница да је, када је гладни „Оливер Твист тражио још“ на ноге дигла читаво сиротиште, захтјеви овдашњих Оливера , лише неколико новинских текстова, уопште не таласају жабокречину која нас је прекрила још од првих дана „демократије“. Да ствар буде гора, промјеном власти и смјеном „тражилаца“ скоро да није ништа учињено. Напротив, они се и данас држе дрско и безобразно и траже још… још… још. И не само то. Предизборна подгоричка кампања крцата је оптужбама о криминалним радњама оних којима би требало да поклонимо повјерење и Подгорицу. Пипци корупције и организованог криминала и даље пузе дијелом дојучерашњих побједника (ако су икад и избивали из њихових редова), па се, не без разлога поставља, прије здраворазумско него политичко, прастаро питање: а ко ће контролисати контролоре???

А до тада, сигуран сам, госпођу Перовић уопште неће жуљати „наногица“. Мелем у виду још једне надокнаде ублажиће јој сваку бол.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: