А сад да се ради

Пише: Славиша Чуровић

Договор или не, дата ријеч или не, хаос око преговора, 60 дана агоније, преговори дужи од вијека трајања политичких партија су готови.

Кад се све расподијели, лакши дио, креће онај тежи – морају да се рукави лијепо засуку, па као код доброг баштована који долази у запуштено двориште прво да се погледа исто, испрегледа свако дрво и биљка, а онда креће крвави рад. Физички.

Толико је Црна Гора запуштена, неодговорним приступом закрчена, небригом испреплетана у галиматијас проблема који се морају решавати један по један.

Рекордери корупције на Балкану, убистава по улицама и градовима, мржње и подјела једног народа, рекордери судова који не суде него крију и чувају лопове, хероји кријумчарења дроге, таленти за премлаћивање оних који другачије мисле, све то су били наши тридесетогодишњи властодршци.

Спирала такве моћи је гадна ствар, са повратним дејством које се огледа у нетранспарентности јавне управе, корупцији чиновника, нераду појединаца и општој пропасти сваке друштвене норме.

Да, као у каквој закрченој башти сви који буду у процесу одлучивања морају да крену редом у рашчишћавање истог, не би ли то двориште добило сунце и неопходну енергију да преживи.

Наша медијска сцена је затрована до те мјере да су се позаузимале бусије као у рату, наша култура је девастирана до те мјере да није ни најмањи могући чинилац заједништва једног друштва, већ је препуштена неталенту, општем незнању, осредњости и самозатупљивању.

Кажу да треба поћи у Позориште једне земље и кад га видите добићете јасну слику о тој земљи. Е па пођите и видите на шта то личи и како се тамо кадрирало, радило, запуштало, намјештало, урнисало. Да не буде забуне…до 30.08.2020.

Ове три године од тада до данас су потрошене на прелаз од тоталитаризма у надам се, друштво једнаких и друштво сабораца које ће моћи Црној Гори дати нову шансу да постане дио европских културних и сваких других вриједности.

Јер тамо нам је мјесто.У Европи.Нити смо азијска постколонијална управа, нити јужноафричка картелна држава, што смо били под влашћу јединог човјека који је јуришајући на Дубровник добио медаљу за добросусједство, хапсећи Бошњаке постао њихов патрон, тукући Црногорце њихов шеф, а малтретирајући Србе Његошев непријатељ. Албанци су му били за столом док их је хапсио и млатио.

Е такви смо били.

Шта ћемо постати сада зависи од нас самих. Не смијемо поћи ван свог дворишта а да га прво не рашчистимо, јер госте – Европу не можемо позвати у талог, муљ, испреплетане гране и драче које боду. Можемо их позвати у уређено двориште, чисту кућу обасјану сунцем, са биљкама које дају плодове у сваком годишњем добу.

Тада ћемо бити једнаки са њима и прихватљиви свима….

А за то је потребан рад и стручност. Једно без другог неће моћи и није идеализовање када кажем да ми можемо, само тако направити да Црна Гора буде европска адреса на којој станују ред, мир, љепота живљења и у коју се долази са осмјехом и позивницом за клуб истих а не са батином за криминалце, лопове и трговце дрогом.

На нама је, заиста.Ово може бити крај почетака оздрављења овог друштва.

Без експеримената – да се ради.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: