А шта ако?

Пише: Емило Лабудовић 

Не чудим се патки поткованој,
Не чудим се гуски оседланој,
Нит’ вуковој капи од самура…
…. Но се чудим зецу димијама
Куд се вере, како не издере“.

Кажу да је у љубави и у политици све дозвољно и да се и у једној и у другој сфери успјех, поред упорности и искрености, гради и на лажима, вјештини обмањивања и скривања стварних чињеница. Али, за разлику од љубави чија се узвишеност ипак чува од негативних конотација, политика, нарочито она дневна, колоквијално се сматра крајње прљавом дјелатношћу у којој најдаље стижу они са образом као ђон, који се најбоље користе наивношћу, необавијештеношћу и незаинтересованошћу маса. Стога је једна од најприсутнијих дефиниција политике да је то „вјештина“. „Вјештина могућег“!
Али, ипак, и у политици, макар оној озбиљној и на највишем нивоу, постоје границе чији се прелазак сматра интелектуалним суицидом, недозвољеним онима који имају макар и зрно мозга и дан било које школе. Заправо, тако би требало да буде уколико актер политичког дешавања, става или изјаве жели да сачува мрвицу личног достојанства и политичког кредибилитета.
Политика, нарочито она девна, се често своди на међусобна оспоравања и обрачуне у којима се противничкој страни спочитава све и свашта, често на ивици крајњег безобразлука и грађанског неваспитања. Спорења на релацији власт – опозиција, без обзира на степен демократиације и усвојених манира грађанског друштва, најчешће се крећу линијом жилета, али се донекле води рачуна о томе да се, чувањем сопственог дигнитета, не пређе она граница када се са терена политике пређе на терен малограђанштине и улично – псовачких обрачуна. На жалост, ова врста односа према политици и даље не станује овдје. Политички противник, нарочито онај етаблирани, се напада свим и свачим, при чему се користи свака прилика, стварна, измишљена или исконструисана.
У посткомунистичким друштвима какво је, упркос протоку времена, и ово црногорско, осим оних стварних, дејствујућих политичких противника, најчешће карактерисаних као непријатељи, и даље је на снази синдром такозваног „спољњег непријатеља“. Да би се прикриле унутрашње грешке, неспособност, лоповлук и криминал, свим средствима се настојало, а и даље се настоји, пажња јавности усмјерити на опасност, најчешће измишљену, која пријети од непријатеља споља. Ти фантомски непријатељи су се кроз историју мијењали, од пријетњи капитализма, фашизма, иредентизма, национализма, итд, а често су им одређивани и конкретни носиоци. Црна Гора у том погледу није изузетак.
Једна од најстаријих истина када је о политици ријеч је да у њој нема ни вјечних пријатеља ни вјечних непријатеља и да је само интерес вјечан. А интерес пријатељско/непријатељске релације често зна да изврне наглавачке. Тако је и званична Црна Гора, зарад мало хладовине под НАТО кишобраном и залудног сна о ЕУ, као своје кључне и најжешће „непријатеље“ нанишанила никог другог до Русију и Србију. Ову другу поготово.
Готово и да не прође дан а да се нека изјава из Београда, Вучићева поготово, не искористи за опште узбуњивање ионако збуњене овдашње јавности. Те Србија се мијеша, те Србија подрива политичку стабилност, те Србија користи овдашње Србе као тројанске коње, те Србија пријети… углавном, авет непријатељске Србије (највећег трговинског партнера и непресушног резервоара туристичких гостију) као лешинар кружи над Црном Гором и само чека моменат да је зграби. А недавна изјава српског министра војног да се Црна Гора признањем лажне државе КиМ „огријешила о Србију и да ће сносити последице“ подигла је на ноге васколику ДПС/СД/СДП булументу. Наравно, испредњачио је шиљокуран који ево неко вријеме „обнаша“ функцију Миловог наследника.
Упињући се свим силама да „личи“ и да „у сваком погледу све више напредује“, млађани (и годинама и памећу) Живковић истури свој нејаки торзо на браник домовине, да је заштити од ратоборне Вучићеве хорде. „Но пасаран“, закојевитеза овај соколић из Пљеваља, која су му у Црној Гори краће од просјечног људског вијека, праћен хорским кокодакањем стокупљевине око њега. Покушавам да разумијем потребу да се као згодан и политички профитабилан повод искористи изјава чија се (не)прецизност може тумачити овако и онако, али никако не могу да разумијем да се неко ко се дичи факултетском дипломом и пледира да буде лидер једне, како себе још увијек представљају, модерне, државотворне и проевропске (многи би додали и лоповске и криминалне) партије, дозволи себи толики интелектуални пад. Пад до мјере да поменуту изјаву протумачи као директну најаву војне агресије ничим увријеђеног „мрског Београда“ на братску Подгорицу. Ако је и од „в.д. Раке, шефа сервисне станице“ (ако се још неко сјећа маестралног Мије Алексића у овој улози), много је.
И сад се поставља питање: како се одбранити? Јесте да је Белведер, са оном Драгињом на камену, и даље неосвојив, али шта ако се (кукала нам мајка) она Вулета залети и са све златном медаљом ђипи право на будваски пијесак? Или се, не дај Боже, опет појави она Бранка са кокардом на челу и оном геријатријом од пет, шест исписника па груне посред Скупштине? А „Ката“ у пензији, док је брзотрчуећи Рања још увијек пред шалтером Фонда ПИО? Или, далеко се казало, онај Радош Бајић лати под пазухо свој још неприказани филм о четницима и Халијарду и, са све кокицама и кока – колом, запуца право у подгорички „Синеплекс“, а Чађеновић закасни из Спужа? Или да нам се деси да се Господар, „краљ од Растока“, превише задуби у репрофилисање свог новог лика па не чуне кад затрубе и зајашу оних 500 „специјалаца“ које Катнић још ломата по Златибору, предвођени освједоченим патриотом Синђом и наоружани оним пушкама које ће у међувремену Паја изронити из језера?

А за све јаде, они Лазовићи заокупљени својом муком. Сва је прилика да смо најебали као жути и да нас нико до сокола од Пљеваља (свака сличност са оним Бошковићем намјерна) не може спасити.
Шалу на страну, мада је ово далеко од сваке шале, без обзира на чињеницу да је у политици, као и у љубави, све дозвољено, оволико патолошке мржње није уопште здраво за здравље. Ми лично, ни национално. Још мање једном релативно паметном момку приличи оволика количина лажи и манипулације. Јер, све пролази, па ће и ово проћи. То би „соколић“ морао да има на уму сваки пут прије него закукуриче са ДПС плота. Као и да памти А ШТА АКО?

Још мање једном релативно паметном момку приличи оволика количина лажи и манипулације. Јер, све пролази, па ће и ово проћи. То би „соколић“ морао да има на уму сваки пут прије него закукуриче са ДПС плота. Као и ону да у политици ништа није вјечно. „Осим свемира и људске глупости, с тим да за свемир нисам сигуран“, рекао је Анштајн.

Емило Лабудовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: