Абазовић: Вријеме је за заједничко опозиционо дјеловање

У Подгорици све по старом, у Црној Гори ништа ново. Свако ко је мислио да ће одлука СДП-а да након свих превара оде опет у кревет са ДПС-ом изазвати неку посебну буру, преварио се. Ово је Црна Гора, овдје су ствари врло предвидиве. Како у животу, тако и у политици још једном је доказано да су најгора полу-знања, полу-идеје и полу-људи!

Кинеска пословица каже да је свака криза заправо шанса. Сада када ствар изгледа бетонирана и никада повољнија по владајућу класу, кристалише се опозициона сцена, а њихов „бетон“ је прилично блатњав. Ситуација се поједноставила. СДП није ништа друго него ДПС са другим именом и на то више не треба трошити ријечи. Трећи пут је беспуће! То је замисао провјерених аналитичара власти и фантазија политичара који су пали са Марса. Зато се једини начин конкретног опозиционог дјеловања своди се на неки облик јединства на јасно дефинисаним основама.

Шаптачи ће рећи да и ова идеја заједничке уније проистиче као плод опозиционих фрустрација и тражења алибија за даљње поразе. Не. Ово је алиби за побједу, јер једино ко је до сада бивао поражен су грађани. Њихова воља је прекрајана на бруталан начин, њихове наде су умирале усљед превара, а њихове потребе редовно игнорисане. То је све што им је досадашња елита пружила. Нити овдје има слободних избора нити ти избори нечему служе нити ко вјерује у њих.

Но, како постићи опозиционо јединство и солидарност велико је питање? Колико још људи у опозицији ради за ДПС?! Је ли могуће да ова земља не може изродити понеког нормалног лидера или макар координатора?! Да ли је логично да се неколико добронамјерних људи не могу скупити и остати досљедни еманципаторској идеји промјена?!

Све су ово недоумице о којима се озбиљно мора расправљати у наредном периоду.

Вријеме за акцију, а не за кукање

Мишљења сам да вријеме разотирива ствари, али да то такође препознају и грађани. Зато је сада вријеме за акцију, а не за кукање. Понекад не слушамо довољно, па не схватамо да је све већ било речено. Може опозиција да се окупи, у то нема сумње. Или прецизније, њен стварни опозициони дио.

Довољно је имати нуклеус, онда све иде лакше. Због тога је власт нервозна и поред договора. За тако нешто потребна јој је озбиљна реформа, освјежење, али и јасна алтернативна политика. Идеја мора бити кристално јасна, а понуда бирачима иновативна, конкретна и разумљива. Једино таква опозиција има шансу. За почетак идеја опозиције мораће подразумјевати лабавији савез који ће водити повјерењу.

Једини заједнички именилац мора бити тежња за промјенама, главним условом демократизације било којег друштва, уз незаобилазне универзалне вриједности које морају бити прихватљиве за све. Сви субјекти и поједници, изузимајући „сумњиве“ и екстреме, били би добродошли у ту алијансу, а хијерахија би била више организационог карактера. Таква идеја би посредно омогућила и повећање социјалне кохезије нашег друштва.

Иако власт инсистира на подјелама које сама генерише, заједнички приступ помогао би зближавању људи и група. Сам тај чин би био достигнуће без обзира на коначан исход. Краткотрајне политике су нас и довеле до тога да смо стално у неком страху, јер је систем у цјелости неодржив или дискутабилан. Зато не смијемо мислити данас за сјутра, већ нешто даље у будућност. Јасно је, мора постојати минимум политичких ставова око којих постоји сагласност као и прецизна спољно-политичка опредјељења, али без претензија за било чијом доминацијом.

У таквој атмосфери може се размишљати о свему, па и о бојкоту, који је легитимна и демократска идеја примијењена и у много развијенијим државама од наше. Није тачна теза одређених друштвених структура да бојкот никада нигдје није дао резултат. Напросто, тачно је само да бојкот никада није спроведен на правилан начин, стога се другачији резултат није могао ни очекивати.

Битка се добија оптимизмом и вјером

Иако је, наравно, боље да се све рјешава кроз институције, понекад је то немогуће. У ситуацијама када су оне приватизоване од једне или друге странке, ваш простор је сужен, па је боље, мало сачекати напољу, чисто да се унутра не би угушили.

Радикализација није добра сама по себи, али одлучност мора бити већа него до сада. Грађани, као и њихови представници морају да схвате да се слобода не добија, она се осваја! Ако у томе имамо савезника у нашим иностраним партнерима одлично, ако не, морамо даље без њихове тренутне подршке, која ће сигурно стићи у одређеном тренутку.

Владавина права, грађанска држава, независне институције итд, дефинитивно су западне вриједности за које се залажемо, па, стога, аргументи против не постоје. Црна Гора је зрела за мале европске ствари, који би за њу били велики историјски искораци.

И на крају, морамо признати, опозиција се колико-толико мијењала, а власт је увијек остајала иста. Колико год звучало чудно, опозиција је због тога у компаративној предности. Једном искоришћена шанса ће то и потврдити, јер њој је потребна само једна побједа. Тек тада ће се видјети права снага сваког субјекта појединачно, али и шта је ко радио и у чије име.

Стога, нема очајавања, битка се добија оптимизмом и вјером. Сваки грађанин који жели добро овој заједници то мора пронаћи у себи и пренијети на другога. Тада ће свима бити лакше, а Џозеф Адисон нам поручује: „Са мало упорности, са мало више труда и оно што је изгледало попут безнадног неуспјеха се може претворити у величанствени успјех“. Вријеме је за заједничко опозиционо дјеловање.

Аутор је магистар политичких наука и посланик Позитивне ЦГ у Скупштини Црне Горе Дритан Абазовић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: