Ad astra

Пише: Никола Маловић

Бесконачност се доказује причом о огромности космоса.

Као што је до јуче најмања честица био атом, па се открило да садржи и протоне и електроне и неутроне, па се открило да ни то није крај јер је у ЦЕРН-у откривен Хигсов бозон, најсићушнија од свих сићушних честица – тако ће сутра и Хигсов бозон постати џин у односу на нешто још мање, као што је – сасвим опозитно и космично – од огромног Сунца 400 пута већи Антарес, и можда од нама знаног космоса, неупоредиво већи фантастични систем разних космоса које је створио Бог.

Каже прича да су била тако два осуђеника, тешка преступника, од којих је један деценијама видио само решетке, а други кроз њих – звијезде.
Имао сам среће да тек кад ми је прошла друга младост, она полна, сазнам што је то свјетлосно загађење. У доба друге младости био сам почесто го у Боки, ноћу, срећан што лежим поред женског бића, мокар и врућ, с леђима на љетњем пешкиру испод светионика на рту Св. Недеља. Били смо као бића загледани у море звијезда које је Бог посадио по куполи небеског свода.

Кад си заљубљен, ноћно небо зна да буде добро наставно средство, сволтано платно за препознавање Великог и Малог медведа, или можда Ориона, одакле ће доћи Спаситељ, јер је то једино сазвјежђе које се види и са јужне и са сјеверне Земљине полулопте.

Шта је то Бог изнад и испод нас, око Земље, све поставио, савршено инсталирао?

Живимо у Сунчевом систему у коме је Земља трећа планета по удаљености од сијајуће звијезде каквих има преко 100 милијарди само у нашој галаксији, Млијечном путу.

Бесконачност се доказује причом о огромности космоса.

Наша галаксија има ширину од 100 хиљада свјетлосних година.

Свјетлосна година није мјера за вријеме него је мјера за растојање. Метар и километар су бескорисни за мјерење бесконачности, па се тако за јединицу удаљености узима свјетлосна година. Свјетлосна година је удаљеност коју свјетлост пређе крећући се брзином од 300 хиљада километара у секунди, пута, дакле, 60 минута, пута 24 часа, пута 30 дана, пута 12 мјесеци.

Нама најближа звијезда, Алфа Кентаури, удаљена је 4.22 свјетлосне године. Ако година има 31.536.000 секунди, онда је свјетлости потребно несхватљивих 9.460.528.112.671.650 метара да превали за годину. И пута 4.22 до најближе нам звијезде.

Но ово су, у космичким размјерама трице, једва па небески комшилук.

У нашој галаксији, не рачунајући планете, природне сателите и друге објекте, постоји преко 100 милијарди звијезда.

А колико има пак галаксија?

Бог је изнад нашег неба посадио 200 милијарди галаксија, важно је поновити, са преко 100 милијарди звијезда у свакој.

Научници еволуционисти не негирају постојање несхватљиво великог броја галаксија и небеских тијела у њима, као ни ентитета попут Антареса, звијезде 400 пута веће од Сунца. Ако је Земља трун у односу на Сунце, онда је Сунце трун у односу на огромни Антарес, који је од нас удаљен 604 свјетлосне године, и сјајнији од Сунца 10.000 пута. Еволуционисти не могу да објасне оволике односе, оволике димензије, оволику раскош креације, јер је не признају, тврдо вјерујући у то да је једном у прошлости апсолутно ништа експлодирало у Великом праску и да је из њега, еволуцијом, настао нама знани свијет, укључујући и дословно бесконачни космос. Какве доказе имају за то? Апсолутно никакве, него вјеру да је нешто настало ни из чега. Еволуционисти вјерују да је космос као ипак уређени систем, настао из првобитног хаоса, што противрјечи разуму, јер ако собу не поспремамо шест дана, она седмог неће заблистати чиста без трунке прашине, као ни мјесна заједница ако се запостави, као ни општина што запостављена неће постати боља, као ни држава ако сви од ње дигну руке осим политичких пијавица које је чине све неуређенијом и гором.

Прочитали смо у једном од минулих пасуса колико је од нас удаљена најближа звијезда. А колико је од наше галаксије удаљена најближа нам, сусједна галаксија Андромеда?

Далеко је 2,5 милиона година. Свјетлосних, дакако.

Уколико најсавременијим дигиталним телескопима узмемо да осматрамо само тамне дјелове нашег неба, по доктору Терзину, ако намјерно „нишанимо“ само између звијезда у мрак, и ако потом увећамо фотографије тек једног квадратног милиметра неба, да, тек једног јединог квадратног милиметра неба, открићемо више сазвјежђа од броја прећутаних но подразумијевајућих сперматозоида у ејакулату с почетка приче о величини бесконачног

Ко је све то створио? Како је настало 200 милијарди галаксија са по 100 и више милијарди звијезда? Могу ли, забога, бити два тумачења? Или: може ли бити више од једног тумачења?

Колико је то нама удаљена најудаљенија галаксија? Официјелна наука каже 12 милијарди свјетлосних година.

Но, као што је до јуче најмања честица био атом, па се открило да садржи и протоне и електроне и неутроне, па се открило да ни то није крај јер је у ЦЕРН-у откривен Хигсов бозон, најсићушнија од свих сићушних честица – тако ће сутра и Хигсов бозон постати џин у односу на нешто још мање, као што је – сасвим опозитно и космично – од огромног Сунца 400 пута већи Антарес, и можда од нама знаног космоса, неупоредиво већи фантастични систем разних космоса које је створио Бог.

Без људи у односу на бројевима неисказиву шансу да тамо негдје у бесконачности постоји живот?!

Да.

Јасније него икад видимо како се сатанизовани Колективни запад упире да Христу дође главе, ратујући најприје против оних душа у којима Христ још увијек станује, а то су понајприје православни.

Не кане корпоративно удружени сатанисти да униште и распарчају Русију само због небројеног природног блага што га та земља има, по ријечима пок. британске премијерке Маргарет Тачер, највише на свијету, него зато што широм Русије не утихују народне, свештеничке и монашке молитве, не престају литургије.

Шта ми то имамо кад подвучено црту љета 2024?

Имамо декадентирана, первертирана, дехуманизована друштва, која самим тим што љубе трансхуманизам и слободу по којој је дозвољено све оно што уништава људе, одбацују „терористу“ Христа и под заставама разних ознака и боја, дугиних између осталог, атакују до стрва на поретке у којима се зна да је мушкарац глава породице, да је жена див-јунак јер су на њој три стуба ода куће, да ваља држати старе родитеље, да су дјеца благо а не терет, да се недељом на служби освештава и вријеме и простор, да је причешће – уз пост и исповијест – једнако стављању батерије у људски ум, након чега и тијело, да би поднијело све, постаје јаче.

Сврха.

Гледајмо горе, јер су доље кал и блато нарасли до мјере да пријете да нас све потопе неморалом, безнађем, хаосом и свјетским ратом. Гледајмо горе, јер није Бог направио милијарде космоса да би их могао да уништи човјек рођен од блуднице, који ће се иза Рата зацарити, ох, у обновљеном храму у Јерусалиму.

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: