Адвокат Владан С. Бојић: Не убијајте гласника лоших вести, јер ће његове вести, а не гласник, убити вас

Пише: адвокат Владан С. Бојић

Први страх ствара нов страх, и онда се незаустављиво шири мрежа страхова, све до стања опседнутости страховима. Постизању потпуне контроле и моћи над народом тежи свака тоталитарна власт, а томе се и она сама устремљује – из голог страха. Кад овлада пуком, поверује у апсолутну„моћ“ тада преживљава у новом страху – губитка такве моћи.

Црна Гора живи време галопирајућег врења власти од страха да не преживи. Множе се открића наличја власти, што страх појачава и неизбежно га преображава у најбруталну репресију.
Сваки гласник лоших вести по власт (сама вест је неважна,) а гласник је на одстрелу.

Сваким даном отпада по један делић скупоцене кринке на путу ка разголићењу. Сваким даном то још дубље прља, крњи, спада и царево савршено одело и дело – стиже истина.
Страх од истине никад не мирише и не дослути добро и у руху стварања националног идентитета или глупо поистовећења власти с државом стратегијом апсолутног заборава.

Важност страха с позиције власти је да путем утeривања страха постигне циљ, а важност страха по жртву је у ослобођењу од окова страха, па зато нема упоредивост, али има везу.

Веза лежи у томе да се страхом, кључним алатом манипулације сваке тоталитарне власти од људи, под изговором лојалности држави, створе слуге и слуганство одржава, а жртви је страх кључна препрека у ослобађању себе и других од монструм механизама власти. Страх има многе маске, протеже се у многе облике, и већини људи остаје – непрепознат.

Данас се десио „случај новинара Гојка Раичевића“ храбог гласника лоших вести, кога је полиција принудно привела на саслушање, с питањима: откуд му те лоше вести и оним још важнијим, да ли таквих лоших вести још има, а он ни на једно питање није одговорио.

Ту је веза Средњег века: Убити гласника, спрам храброг гласника који зна шта га чека.

Наиме, средњовековљем је одзвањао краљев манир, кад неки гласник мора да јави краљу вести које су биле лоше, краљеви би често бес искаљивали на гласнику. Јесте да он није ни крив ни дужан, само је лошу вест пренео, али зато би се краљеви много боље осећао.

Надали су се да ће лоше вести нестати, јер неће бити више смелих гласника. Тако је и било, и временом су гласници нестали, али краљеви остали у мраку и у мукама умирали. У мукама одбијања сазнања о себи, и части својих дворјана. Самоугушени у незнањима.
Наравно да су апсолутисти знали за своја скривена нечасна дела али су једнако тако били у уверењу да необелодањивање тих дела, она заправи и не постоје. Е тако су све империје и апсолутизми и позног Новог века, страдале, унутрашњим растакањем, и – имплозијом.

Но да би дошао крај тирјанству постмодерне, нужни су гласници да подстичу тај процес, свесни сопствене жртве, налик нашем црмничком племенику неодрекнутом од предака.
Сродних случајева је у Црној Гори било, али ће их тек бити, уколико замукну гласници.

Овај случај одликује околност што је тај исти новинар, плод неделотворне истраге, јер је ОН од лица у тим истим полицијским униформама, незаконито претучен, али нема још увек унутрашњег полицијског консензуса, ко га је од њих тачно тукао, јер су новинари гласници лоших вести по власт, несумњиво кришом одобрена легитимна мета, зар нису?
Умберто Еко је казао да свака истина није за свачије уши! За „уши наше власти“ – није.

Не сме се прихватити наратив да је сав свет саздан на лажима и страху а страх оправдано стање патњи људских бића. Да ли веровати да тај проблем и његово рјешење лежи тамо негде или неком другде, изван нас, а не овде и сада, у нама самима? Стварност је онаква каква јесте, она не лаже, не глуми, не представља се оним што није, па све лажи, преваре и страхови настају и постоје само у нашим главама и извиру из нас самих.

Тај феномен је у том да је тај проблем у нама, и његово решење треба да крене од нас, на појединачној и колективној равни. То је најважнија ствар коју би требало схватити, у противном, ми ћемо увијек бити подложни да постанемо жртве неког од многих “спаситеља” који су се добровољно јавили да ће нас заштитити и преузети одговорност за нас, на себе.

Тек кад човек види објективно стање ствари, одакле и зашто извире та количина страха, тек ће онда бити у стању да свесно повуче и прекине подржавати, подхрањивати а самим тиме и одржавати ову на озбољним обманама, лажима, на СТРАХУ темељену стварност.
Ако останемо у сфери таквог пројектованог и жељеног амбијента коју је потурила власт, ако пристану на очигледне подвале међусобних подела, ако се не умноже гласници, ако се псеудоистраге не расветле стварним истраживачким новинарством, излаз не постоји.

Ако је ико одговоран за стање у ком смо се нашли – онда је то једно страсно опредељено, подељено и међусобно супротстављено – то долази из епицентара власти. Ова парализа није плод више силе, она је најистинскија стварност црногорског друштва. Новинарство лишено интереса јавности да зна, отуђено од интереса грађана је први грех и преступ основног стандарда новинарства.

Сачувај ме Боже интегритета и свих мудости новинара из синекура квазиелита што се њедре у сигурним раљама власти и њихових афилијација.
Ту нема изговарања типа: нема довољно добрих новинара, немамо приступ у медијима с националном покривеношћу, провладини медији и гонго невладин сектор нас сатанизује, нема заштите новинара, надасве истраживачких, тржиште реклама није равноправно итд.
Медији већ дуго јесу четврта грана власти, у том средишту је истраживачко новинарство, а оно без права на неоткривање извора и заштити-у извора, једноставно стреми гашењу.
Заштита извора је основа истраживачког новинарства, слободног тока информација у отвореним, демократским друштвима јесте на делу када је реч о заштити новинарских извора.

Да ли новинари треба да одају своје упућене, блиске и др. изворе информација, је у одговору да се извор може открити само ако се испуне три услова у кумулацији: да је реч о изузетно тешком кривичном делу, да се информација не може добити друкчије, и да стоји изузетан државни интерес. На тај закључак упућује Савет Европе препоруком да се сва законодавства и медији у тим случајевима воде исходом “Случаја Годвин”.

ЕС је пресудио у корист Годвина, нагласком да ни откривање извора нелојалног службеника није виши интерес спрам информација коју је објавио. Свих 18 судија сложило се да је заштита новинарских извора основа слободних медија и да без ње медији не могу имати улогу оног ко уочава и указује на негативне појаве у друштву тзв. watchdog.

Сви писани и неписани општеприхваћени кодекси новинара се састоје у томе да новинар мора да штити информацију: да сачува саговорника од могуће санкције или евентуланог угрожавања његовог положаја због објављивања информације; да би имао саговорнике.

Новинари имају обавезу да заштите свој извор

Без поштовања тог правила, немогуће је обављати квалитетан новинарски посао. Али по квалитету извора и информација, у суштини, разликује се и квалитет самих новинара. У контексту учесталих објава разговора јавних личности из врха власти, ниједног није ни дотакла ма каква санкција, ниједан демант, а ретка правдања боље да нису ни изговарана.
Објављени су истинити садржаји, јавност је видела наличје власти, а гласници полицију.
Новинари имају обавезу да заштите свој извор, морају да поштују обећања дата свом извору, а ако је извор дао „незваничну“ информацију, она не сме бити употребљена тако да открије идентитет извора.

Државна тужилаштва могу, кад је то ограничење нужно у интересу националне безбедности, територијалне целовитости, заштите здравља, и то тек надлежном суду поднети захтев да наложи новинару да ода податке о извору објављене информације или информације коју намјерава да објави. То каже и Препорука Комитета министара од 8.3.2000. о праву новинара да не открију своје изворе информација јер у првом начелу рангира „право новинара на неоткривање“.

Држава треба да обезбеди експлицитну заштиту права новинара да не открију информације које би могле да укажу на идентитет извора чл.10 ЕК и начела која јеси минимални стандарди за поштовање тог права. Потпуно смо свесни суманутог страха власти, али и новинарских права!
Новинари су заинтересовани да задрже изворе у тајности да не би заплашили будуће и поткопали свој истраживачки рад. Понашања новинара обухватају обавезу да не открију извор који их је контактирао у поверењу, па је препорука ограничена на право новинара да не открију своје изворе, а не на обавезу новинара да то не чине.

Свако лице које новинару даје информације је његов извор и заштита односа између новинара и извора је циљ препоруке због „потенцијално обесхрабрујућег ефекта„ а где би тражење да се извор открије угасио новинарску професију. Новинари могу да примају информације из свих врста извора. Стога је неопходно да тај израз има широко тумачење.

У Црној Гори је још и константан осећај морања правдања објаве: Ми нисмо непријатељи државе – а то је глуп осећај сведен на питања: ко вас финансира, ко стоји иза вас, зашто ви то радите. Новинари раде то зато што су новинари, зато што би требало неко да ради тај посао, зато што у нормалним друштвима много других новинара ради тај управо такав и исти посао.
Лоша вест за нашу власт је ма која вест која драстично и негативно мења поглед на власт.
То су до сада биле истините а лоше вести, па власт у сучељавању са истином има проблем „скупљање крхотина“ што јој тешко пада, а то решава привођењем гласника тих вести.
Није наодмет поредити гласника лоших вести по власт и то из срца САД, кад је новинар Гери Веб јавно дифамисан. јер је написао серију чланака о пореклу новца којим су САД финасирале бробу против Владе Никарагве. Он 1996. открива податак да је 1980-их, ЦИА игнорисала чињеницу да њени савезници из Никарагве, герилци Контра, кријумчарили кокаин у САД да би финансирали рат против владе Сандиниста.

Веб је тада упозорен да не објави своја сазнања а он је одбио да устукне, па објавио серију чланака из три дела“ Мрачни савез”пишући о вези ЦИА и кријумчара дроге. Веб је принудио ЦИА да проведе озбиљну истрагу тог реалног проблема. Отуд путања из оног мрачног средњевековља, протеже се преко мрачног савеза САД, с поруком: Kill the Messenger (Убити гласника), до свих наших случајева „насртаја на новинаре“ и овог свежег „случаја Г.Р. у ЦГ“. Доста!
Истраживачки новинар Роберт Пери је обелоданио везу ЦИА и Контре за Асошијејтед Прес 1985 каже: “Веб је урадио нешто веома важно, а што ми нажалост нисмо. Ми смо се фокусирали на покрет Контра и пут дроге у САД. Веб је, међутим, размотрио шта се догодило кад је дрога стигла у Америку. Он није само осудио одређен естаблишмент као што је Влада, његова тема је више од тог – а то јесу медији и изостанак јавне подршке.”

Прво реаговање Тужилаштва око објава аудио снимака је да су: „формирани предмети“, као да смо бића ниже свести и да не знамо да је довољна само једна лаж да би све истине постале сумњиве. Ту смо про/зрели. На такву логику естаблишмент није рачунао, будући да је очигледно алергичан на логику и здраворазумско знање. Али тим односом према сопственим грађанима је – отворио она врата која не можеш више ничим затворити.

Како се не би пробудили у царство злих кловнова као народ у стању посебне потребе, сваки слободномислећи грађанин треба да одбаци и јавно осуди овакву перфидну замену теза. Будући да људи не верују поодавно пророцима, јер немају доказ, а без доказа ничија истина није истина, али зар је лакше веровати у лажи и обмане, само зато да би нам било лакше? А сад кад се ређају чисти докази: Питам: ДА ЛИ НАМ ЈЕ ЛАКШЕ ИЛИ ГОРЕ?

Свака сила сем што је сила има нужну потребу да у јавности не буде препознавана да је таква, жели да буде „чиста“ и вољена и легитимна. Због те жеље се само постојање силе одбацује и бежи од њеног огољавања кроз државне и квазидржавне и гонго структуре да би се сила омекшала. „У том грмљу лежи зец а овај наш зец, најгушћем грмљу бежи.“

Лојалност неком или нечему никада и нипошто не сме имати већу тежину од снаге и тежине истине и професионалности. Свако ко у одређеној ситуацији буде несагласан са званичним наративом постаје страни плаћеник, домаћи издајник/непријатељ државе, „темпирана бомба у самим темељима државе“? Питам: „Државе или елите на власти?“ Тако обитавамо у скаредној ситуацији, да свако неслагање и критика званичне политике у Црној Гори представља напад на државу, јер попред тог што је бесмислена, та појава и стање је крајње опасно. То је стратегија “да се скваси грло” за гутање “велике жабе” и народ тако припреми за правне, моралне и др. бруталне непријатности које ће доживети.
Те су очигледности данас и овде, које се ни пластичном хирургијом не могу забашурити, јер, иако је купљен монопол над тзв. лепим и помодним, јединка ако ово стање остане, више никад неће одлучивати што је лепо, а што ружно, ту улогу, преузеће центри моћи.

Зашто власт у Црној Гори гетоизира критичаре?

Само зато позивам колеге да подигне глас против ове прегласне тишине, уосталом јер правник који не познаје ништа друго сем права, не познаје право. (Je juriste qui be sait que du droit ne connait pas le Droit. C. Champaud). Овај народ је увек имао велике дарове и велика имена, али овим системом вредности је истеран из самог себе. То власт не жели да каже, јер претерана снага власти над сопственим народом је слепило. Само слободан човјек кога не плаћа власт може да износи своја мишљења и своја научна открића, тврди Чомски. А шта то хоће елита? Да нам узме душу, и једино остало – достојанство? Хоће да узме душу, то свака претња исијива: Узећемо вам душу!А ко је то узео некоме нечију душу, а да није настрадао? Зашто власт у Црној Гори гетоизира критичаре? Зато што је њен циљ да полуписменост амнестира као државног непријатеља број 1. Да ли се тражи жито у кукољу, или обрнуто. Једном речју, „ко су чувари ватре“? Где се налази то слабо видљиво жито у очигледном кукољу елита уз/из власти? Зато су у окриљу власти само елите власти, а она јесте ту где јесте из разлога што интелектуална мисао није оно што би требала бити: критичка, конструктивна, али и пре свега, слободна! Зашто на случају страданија Гојка Раичевића и свих пре и убудуће попут њега пада елита, сви академици? Зато што је с разлогом Фуко скресао Митерану: „Тамо гдје је власт, нема слободе.“).
На подручјима парцела власти промишља синекурисани свет мудраца, без слободе.

Том тежи фокус 2. председника САД: Моћни увек мисле да имају велику душу и ширину погледа која им омогућује да виде више од слабих” Е тако настају неоколоније и та свест истовремено тако настају и структуре власти, али и унутрашња доминација као феномен.

Један човек, тек јединка стоји наспрам те доминације, са својом слободом мисли и речи.
Данас је то новинар портала ИН4С, сутра негог другог медија, другачије профилације, супротстављеног мишљења и опредељења, али нико од њих не сме никада остати сам.
Немојмо кривити новинаре који истражују, критикују власт, истражимо прво себе.

„Don*t kill the messenger.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: