Адвокатица Петра Лазовића: Судови одлучују на основу имена, а не на основу доказа

Адвокатица Маја Зековић, која заступа Петра Лазовића, обратила се јавности саопштењем поводом тога што подгорички Виши суд није ни након два мјесеца донио одлуку о оптужници против Лазовића и групе.

„Неједнакост грађана пред законом – судови одлучују на основу имена а не на основу чињеница и доказа.

Да ли црногорско правосуђе у посљедњих годину дана исписује нове, нажалост неславне странице историје?!

Оправдано је поставити овакво питање у контексту поступања и одлучивања правосудних органа у односу на једног грађанина Црне Горе, чије име пуни ступце новинских текстова, континуираним негативним оцјенама, закључивањима од стране за то неовлашћених лица, тенденциозним тумачењима наводних доказа до којих наводно долазе и објављују их медији. Грађанина чијој је одбрани између осталих забрана, ускраћено и право на увид и копирање списа предмета, а претходно увелико отежан посао, због чињенице да му је практично јавно изречена најтежа казна иако главни претрес у поступку покренутом у односу на њега још није ни почео. Тој осуди изреченој од дијела јавности, али и цјелокупном притиску да се према овом грађанину примијене до сад незапамћене мјере синхронизованих напада на личност, породицу, професионализам и углед, очигледно су подлегли и надлежни поступајући органи који би требало да се објективно и професионално баве овим случајем.

Неколико је кључних разлога на које се указује, будући да је на примјеру овог грађанина премиса о једнакости свих грађана пред законом вишеструко прекршена.

Најприје, рочиште за контролу оптужнице у предмету покренутом у односу на овог грађанина као окривљеног одржано је дана 24.02.2023.године. Данас, након пуних два мјесеца, немамо информација нити података о судбини односног оптужења, иако су све радње суда везане за контролу, испитивање и евентуално потврђивање оптужнице јасно дефинисане Закоником о кривичном поступку, па је тако рок за потврђивање у сложеним предметима 15 дана од одржавања рочишта поводом контроле тог акта.

У међувремену, вијећа Вишег и Апелационог суда доносе рјешења о продужавању притвора по притворском основу опасност од бјекства, не цијенећи нити један конкретни аргумент и лако провјерљиву чињеницу у вези са личношћу овог окривљеног што би им морао бити први и обавезујући критеријум приликом одлучивања о самом притвору, будући да су околности битне за притвор везане за личност окривљеног, а не за како се то закључује из образложења ових рјешења, тежину кривичног дјела. Ипак, у оспореним рјешењима нема релевантних разлога који би указали на опасност од бјекства конкретног окривљеног, већ се одлучује на основу паушалних, неконкретних флоскула које као такве не смију бити ни повод, а не основ за закључивање у оваквим правним питањима. Тако висина запријећене казне на којој инсистирају судови није и не смије бити довољан разлог за продужење притвора по притворском основу опасност од бјекства, већ за то мора постојати управо реална опасност од бјекства, односно скривање окривљеног, а што се процјењује на основу његовог ранијег понашања, држања у току поступка и саме личности окривљеног.

Поступајући судови међутим, упорно не радећи свој посао и не бавећи се оним што су дужни, у својим одлукама не цијене држање овог окривљеног у досадашњем току поступка, његову безрезервну сарадњу са надлежним органима, стављање на располагање након првог позива, јер овај окривљени није ухапшен већ се сам јавио поступајућим службеницима Управе полиције о чему постоји и службена забиљешка, предајући им том приликом и своја лична документа укључујући и путну исправу. Не занима нажалост црногорске судове ни чињеница да овај окривљени нема склоност ни навику чак ни ријетког, а камоли учесталог напуштања земље, породичан је човјек, посвећени отац двоје млдб.дјеце од којих је његово млађе дијете у тренутку лишавања слободе имало свега 8 мјесеци, па је то и додатна околност која га везује за мјесто боравишта. С друге стране, исти ти судови, у свом бизарном поступању до те мјере обесмишљавају начело једнакости грађана пред законом, да у случају дојучерашњег највишег носиоца судске власти, без икаквих додатних гаранција, допуштају одбрана са слободе. Па тако данас свједоцимо не професионалном и непристрасном поступању судова државе на прагу уласка у ЕУ, већ прислилном импровизовању и подметању у овом, а прикривају директних индикатора оцигледне и недвисмислено реализоване намјере бјекства, у другом увелико значајнијем предмету у сваком смислу. Дакле код овако очигледних чињеница СДТ у предмету гдје све индикативне околности указују на оправдану бојазан од бјекства, будући да је лице које се процесуира лишено слободе на аеродорому са картом у једном правцу, у свом иницијалном предлогу за одређивање притвора, такав притворски основ не поставља, док у овом конкретном предмету, гдје постоји материјалан доказ и то службена забиљешка, да се Петар Лазовић у просторије полиције јавио сам, гдје је и лишен слободе, подноси предлог за одређивање притвора и по притворском основу опасност од бјекаства. Што и Виши и инстациони судови нажалост прихватају као адекватан параметар за одлучивање.

Такође се превиђа неспорна чињеница да је овај окривљени својим професионалним ангажманом активно учествовао у спровођењу радњи које су довеле до лишавања слободе неких од окривљених из овог предмета што поставку предметног оптужења чини невиђеним парадоксом. Овај грађанин, сада окривљени је и носилац професионалног признања за резултате у борби против организованог криминала са највиших европских безбједносних адреса, раније неосуђиван. Уосталом, сви су у Црној Гори, па и сам окривљени, управо због описаног контекста у јавности, знали што су наводни докази на основу којих му се приписује извршење кривичних дјела, али он није побјегао, нити је имао намјеру да бјежи већ се како је то описано сам јавио и ставио се на располагање надлежнима.

У коначном, а једнако важно је констатовати да у односу на овог окривљеног не постоји основана сумња да је извршио дјела која му се стављају на терет и да је подигнута оптужница базирана на наводним доказима прибављеним на незаконит начин, чији садржај и аутентичност су спорни и чији су правна снага и значај непостојећи.

Ипак , истрајавају црногорски судови у незаконитом продужавању притвора који траје више од 9 мјесеци.

Истрајавају и у оглушавању и непоштовању одлука Уставног суда Црне Горе у погледу понуђеног јемства као додатне гаранције да се овај окривљени неће дати у бјекство. Да се закон правилно тумачи и једнако примјењује на све грађане, па и све окривљене, без обзира на име или пак функцију, ова додатна гаранција не би била ни потребна јер би довољне биле све наведене чињенице везане за личност окривљеног. Ипак, очигледно је да нису, па је одбрана у координацији са породицом и пријатељима породице окривљеног, понудила јемство које премашује износ иједног икад понуђеног у Црној Гори, чак и у Европи. На несрећу окривљеног, али и правног система Црне Горе, безуспјешно. И поред јасних инструктивних одредница Уставног суда Црне Горе из одлуке од 24.фебруара 2023.године, да је Виши суд у Подгорици одлучујући о јемству био дужан да своје закључивање темељи на логички изведеним премисама које се базирају на доказима или затвореном склопу индиција, а не на претпоставкама, могућностима или паушалним наводима због чега је одлука о одбијању јемства од 18. јануара 2023.године укинута и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање, суд у поновном поступку доноси идентичну одбијајућу одлуку садржински сличну претходној, занемарујући налоге Уставног суда дате у одлуци. Битно је указати да је императивним одредбама Устава Црне Горе и Закона о Уставном суду прописана обавеза поштовања и извршења одлука Уставног суда (одредба члана 151 став 3 Устава, као и одредба члана 3 Закона о уставном суду). На основу члана 76 став 1 Закона о Уставном суду, Уставни суд је овлашћен да када утврди да је појединачним актом повријеђено људско право или слобода зајемчени Уставом, усвоји уставну жалбу и укине тај акт, а предмет врати на поновни поступак органу који је укинути акт донио. Ово даље значи да у ситуацији када је због утврђене повреде Уставом и Конвенцијом зајемчених права или слобода, наложено понављање поступка, извршење одлуке Уставног суда не подразумијева само формално доношење нове одлуке од стране тог суда како то очигледно ради Виши суд у конкретном случају, већ поступање и одлучивање суда у складу са правним разлозима изнијетим у одлуци Уставног суда која се извршава.

Међутим, обавезујуће правне норме највишег правног акта у држави у случају овог окривљеног јасно је да не важе, па се одговор на питање с почетка сам намеће.

И име окривљеног је општепознато свима у црногорској јавности нажалост у негативном контексту због оваквог јавног линча ал и незаконитог поступања надлежних органа који погодују стварању овакве слике о окривљеном.

А кад се свему дода незапамћени притисак значајног дијела политичких актера на конкретан случај у који се увезују без иједног доказа чланови породице овог окривљеног конкретно отац, не можемо ни у ком случају говорити о поштовању елементарних људских права у Црној Гори јер су на примјеру овог окривљеног и његове породице брутално прекршена. Највиши представници извршне власти јавно изражавају очекивања у погледу одлука надлежних судских органа у овом предмету, износе нетачне податке и повезују овог окривљеног са учешћем на прославама и догађајима којима никада није присуствовао ни професионално ни приватно, оптужују његовог оца за најтежа кривична дјела и практично предлажу и иницирају покретање поступака, у вези којих никад није позван ни на информативни разговор, преноси Дан.

Коначно, оно што јесте једна једина неупитна чињеница у овим паралелним медијским, политичким и институционалним суђењима, кад је у питању Петар Лазовић, то је да у његовом случају није ријеч о праву и доказима, већ о вишеструком линчовању, основом којег му је неправедно наметнут статус окривљеног и осуђеног, без вођења кривичног поступка. Док има мотива и довољно поноса Петар Лазовић да докаже да је “одабрана” жртва политичког прогона, и да никада није извршио ниједно кривично дјело“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: