Аџић Грубачу: Црногорска православна црква из угла Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије

Пише: Новак Аџић

(одговор на текст господина Војина Грубача, објављен на порталу ИН4С 12. маја ове године, под насловом „Православна црква под маском тумарајућих историчара“).

„Црногорски народ, као и сви народи на кугли земљиној, историјска је творевина. Црногорство су стварали и створили далеки вјекови. Његова држава и њена вјековна побједоносна борба изградили су политичку и културну изразитост његовога лика. Бити Црногорству вјеран значи имати црногорску националну свијест и бити вјеран црногорској државној идеји.“

                                                                                   Др Секула Дрљевић

Умјесто импресија, пустимо чињенице и ауторе, свог времена, нека исте и исти говоре о ономе што је „уистину било“ (Л. Ранке). Тај принцип је најјачи деманти, премда наслијеђен од позитивистичке историографије, приступа, „хипотеза“ и олаких и неоснованих у чињеницама и доказима, тврдњи уваженог господина Војина Грубача. Ја ћу се базирати на неке повијесне чињенице и угао гледања на повијест и права Црногорске православне цркве двојице, у великосрпским круговима „омражених“, „демонизованих“ и „проскрибованих“ писаца, аутора и свједока о историјској аутокефалности Црногорске цркве и то: др Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије. Поготово др Дрљевића као очевица црногорске црквене аутокефалије, који је био министар просвјете и црквених послова непосредно у име државе надлежан да прати и законски контролише рад митрополита Митрофана Бана и Црногорске цркве у цјелини оног времена, кад је она имала статус државне цркве.

Истакнути црногорски јуриста, политичар, бесједник и теоретичар црногорске нације у XX стољећу био је доктор правних наука Секула Дрљевић (Морача, 1884. – Јуденбург, 1945). Др Секула Дрљевић у доба независне Књажевине и Краљевине Црне Горе био је народни посланик, судија Обласног суда у Подгорици, вођа правашке опозиције од 1913. до 1916. године, те министар правде, министар просвјете и црквених послова, министар финансија и грађевина у више црногорских влада у периоду од 1909. до 1913. године. Био је адвокат, а у доба трајања Краљевине СХС и Краљевине Југославије утемељивач, идеолог и вођ Црногорске странке (федералиста), чији је посланик био у београдској скупштини у више мандата од 1925. до 1941. године. Др Секула Дрљевић је, као црногорски индипендентиста и суверениста, један од главних сазивача Петровданског сабора 12. јула 1941. године на Цетињу, на којему је, у условима италијанске окупације Црне Горе и под њеним протекторатом, проглашана независна и суверена Црна Гора. Као емигрант у Загребу, др Секула Дрљевић је 1944. године формирао „Црногорско државно вијеће“ са претензијама да се бори за успоставу независне Црне Горе.

Међу представницима и протагонистима политичке идеологије Црногорске странке (федералиста), који су се бавили питањима црногорског националног идентитета посебно су се истицали др Секула Дрљевић, Савић Марковић Штедимлија и Миливоје Матовић. Они су писали о историјској и савременој посебности црногорске нације, вјековном континуитету постојања независне црногорске државе, етногенези Црногораца, особеном језику, култури и књижевности у Црногораца, а између осталог и о стољетном постојању и дјеловању аутокефалне Црногорске цркве. Најприје су то учинили Штедимлија и Матовић у међуратном периоду, а потом и др Секула Дрљевић, у својим написима насталим углавном током рата (1941-1945). О аутокефалности Црногорске цркве и специфичног повијесног односа према религији и вјерским обичајима Црногораца током 1937. године истицао се у својим јавним наступима промотер Црногорске странке писац, новинар, књижевни критичар Савић Марковић Штедимлија. Наиме, Штедимлија је у књизи „Црвена Хрватска“, објављеној у Загребу 1937. године (која је по изласку из штампе од стране власти била забрањена) објашњавао коријене, природу, карактер и историјско значење православља у Црној Гори, те је у поменутој књизи, између осталог, учинио осврт књигу на историјску државну, друштвену и духовну улогу Црногорске (православне) цркве.

У Загребу је 1944. године др Секула Дрљевић објавио своју књигу „Балкански сукоби 1905-1941“, која је доживјела своје репринт издање 1990. године у Загребу. У тој књизи, поред осталог, др Секула Дрљевић, у поглављу насловљеном „Духовни лик Црне Горе“, пише о аутокефалности Црногорске православне цркве на сљедећи начин: Црногорци, иако кршћани, и то у главном православни, исповиједају религију „Горског Вијенца“. Због тога је црногорско православље црногорославље. Знатно се одијелило од осталога православља, па и од српскога, које за себе каже, да је светосавље, икао још ниједан српски писац није дао дефиницију тога појма. Има још један разлог, због кога Црногорска и Српска црква не могу никада постати једна црква. Цијела религиозна мистика Црногорске цркве садржана је у чудотворству и светитељству Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског. Ниједног од њих не признаје за светитеље српска црква. Постоји и једна важна хисторијска чињеница, коју треба истаћи. За вријеме турске владавине над Балканом Српска црква је потпала под Цариградску патријаршију и од ње се потпуно одијелила тек након првога свјетског рата. Црногорска црква кроз све вјекове није била ни у каквој зависности од било које православне цркве, па ни од Цариградске патријаршије. Да ли је та околност нешто придонијела, да се црногорско православље толико удаљи од осталих, није важно. Одлучна је чињеница, да Црногорци имају своју религију, своје црногорославље и да су остајући вјерни њему вјерни самима себи (ц.д. стр. 172-173).

Дакле, за др Секулу Дрљевића нема никакве сумње у аутокефалност Црногорске православне цркве. Он ту очигледну и ноторну чињеницу прецизно запажа и констатује, истичући да је суштина црногорске атипичне религиозности у чувању и слављењу црногорске етничке и националне слободе и државног субјективитета Црне Горе.

Сличне или готово идентичне ставове у погледу природе и мисије коју је стољећима остваривала Црногорска православна црква заступа и Савић Марковић Штедимлија, иначе, Дрљевићев идејни и политички сљедбеник и саборац.

Наиме, познати црногорски интелектуалац, који је живио и стварао у XX стољећу, Савић Марковић Штедимлија (Пипери, 1907. – Загреб, 1971.) у својим бројним књигама, есејима и чланцима писао је о аутокефалној Црногорској православној цркви – њеном карактеру и мисији, коју је стољећима вршила у црногорском друштву.

Штедимлијини огледи о Црногорској православној цркви веома су интересантни и поучни, како са публицистичког, тако и са историјског и политичког аспекта. Овдашња јавност и научни кругови врло ријетко су до њих доприрали, позивали се на њих и узимали их у обзир. Штедимлијини погледи на природу и улогу Црногорске православне цркве, у нашем досадашњем знанственом и публицистичком миљеу били су, дуго времена, прекривени велом мистерије и били табуизирани доминантно из разлога идеолошке и политичке природе.

Савић Марковић Штедимлија, за којега се комотно може рећи да спада у теоретичаре црногорске нације, објавио је у Загребу 1937. године књигу под насловом „Црвена Хрватска“, („Основи црногорског национализма“), у којој, поред осталог, даје осврт на историјску државну, друштвену и духовну улогу Црногорске православне цркве. Поменута Штедилијина књига доживјела је у Сплиту 1991. године своје друго издање.

У наведеној књизи Савић Марковић Штедимиља наводи да је процесу уједињавања црногорских племена у оквиру јединстевене црногорске државе у XVIII и XIX стољећу снажан печат дала аутокефална Црногорска православна црква. Штедмилија у наведеној књизи поставља неколико питања и даје на њих одговоре из властитог ракурса: Ко да сједини и измири племена? Ко да их окупи на једно и да концентрише њихов отпор Турцима, кад она не признају никога и не покоравају се никоме? Ипак, она су признавала над собом једног поглавара, била му „одана и послушна“, поштовала га и цијенила, али он над њима није имало никакве свјетовне власти, нити је могао да их ма на шта присили. Ко је то био? Била је то црква! Црногорска народна црква. Црква и црквени поглавар били су поштовани од свих Црногораца без разлике којем су племену припадали. Али, каква је то црква била? Је ли имала сличности са оном средњевјековном српском црквом? Која је њена улога у Црној Гори била? Какве методе? Каква власт? – проблематизује Штедимлија.
(Савић Марковић Штедимлија, „Црвена Хрватска“, II издање, Сплит, 1991., стр. 63-64. Прво издање наведене Штедимлијине књиге било је у Загребу 1937, а потом је исте године у Загребу објављено под насловом „Основи црногорског национализма“).

Покушавајући да одгонетне питање каквог су профила хришћански Црногорци, Штедимлија истиче да је мото њиховог етичког и херојског духа садржан у максими „за крст, часни и слободу златну“. Штедимлија наводи да је црногорски слободарски дух давао снажан отпор како немањићкој држави Душана Силног тако и Турској Империји. Разлоге због којих су доминанто Црногорци остали хришћани, пружајући отпор исламизацији или потурчавању Штедимлија види, и сам то каже, у њиховом формираном погледу на свијет и у самој психи њиховој, која се формирала под утицајем прилика, у којима су живјели, и која је у свему одраз тих прилика и ондашњег њиховог културног нивоа. Прије свега, они никад нијесу успјели бити хришћани у оном смислу, како црква, било источна било западна, изучава хришћанство. Као и сви остали закони, тако су и закони Христовог учења били код њих неписани и спојени са низом њихових обичајних и правних појмова, а ради тога сасвим различити и далеко одмакли од службеног утицаја учења цркве. Они су хришћанство, које је било један од реквизита њиховог погледа на свијет, прилагодили својим приликама, удесили га за себе и своје потребе, додали му оно што им је конвенирало, а редуцирали из њега оно што је сметало. Направили су они тако једно ново јеванђеље, које је задржало само наслов непромијењен. Они нијесу примили оно хришћанство, које су средњевјековни српски владари и великаши из државних разлога силом наметнули народу преко свог свештенства, нити је оно међу њима могло да врши онај задатак, који је вршило код Срба у вријеме прије доласка Турака на Балкан.

Штедимлија истиче да је карактеристика црногорске религиозности народна вјера коју су сами изграђивали, сами усавршавали и која је у свему одговарала њиховим потребама и менталитету ( н.д. стр.65). Црногорци, по Штедимлијиној анализи и перцепцији, бранећи своју вјеру, нијесу бранили само слободу вјероисповијести, слободу мишљења и вјеровања, него су бранили своју стварну слободу.

Штедимлија истиче да је Црногорска православна црква била доминантни фактор уједињавања црногорских племена, па додаје: На челу Црногорске цркве стајале су владике, истичући да је њихова улога у вршењу вјерских ритуала и обреда била служба народу. Историјску чињеницу постојања аутокефалности Црногорске православне цркве експлиците наводи и елаборира Штедимлија. У том смислу он је категоричан: Црногорска хришћанска црква била је самостална. Она је највише заслужна за стварање црногорске државе. Али та црква није била не само православа, него ни хришћанска у потпуности. Она је проповиједала црногорску религију, религију хероизма, била је за отпор, у чему се разликује од хришћанства (н. д. стр. 107).

Дакле, по Штедимлији, Црногорска црква је била народна и национална институција црногорског народа, која је одиграла пресудну улогу у историјском утемељењу црногорске државе. Црногорска религиозност почивала је, по Штедимлији, на црногорослављу и слободослављу, што ће рећи, на херојској борби за одбрану црногорске народне и националне слободе и афирмацији независности и суверенитета државе Црне Горе.

Савић Марковић Штедимлија у једном писму којег је 10. маја 1941. године упутио Министарству вањих дјела усташке НДХ, између осталог, наводи да Црногорци нијесу Срби, али да јесу, како истиче, припадници православне цркве, која је у Црној Гори увијек била самостална и није признавала Српску патријаршију.

Штедимлија је у броју 2. хрватског недјељника који је излазио у Павелићевој НДХ „Neue Ordnung“ (Нови Поредак) од 5. јула 1941. године у чланку „Слободна Црна Гора“, поред осталог, написао и ово: Постоје битне разлике између црногорског и српског православља. Владика и пјесник Његош је у својим дјелима, које су најбоље огледало црногорског погледа на свијет и црногорске религије, веома удаљен од тога да буде православац у смислу православне Српске цркве Светог Саве. У нечему се он удаљавао чак и од хришћанства и према свом свијету идеја он је прави западни еуропејац и то су му признавали многи католички теолози. Црногорска црква није никад признавала Српску патријаршију. Она није стојала под њеном управом јер је била слободна и независна, тврди, поред осталог, Штедимлија.

Савић Марковић Штедимлија је крајем шездесетих и почетком седамдесетих година XX вијека био веома активан у акцији уклањања са Ловћена не Његошеве капеле, него Капеле Александра Карађорђевића. Залагао се изричито и промптно за подизање Његошевог Маузолеја на Ловћену по пројекту Ивана Мештровића.

Савић Марковић Штедимлија је у загребачком „Вјеснику“ од 26. маја 1970. године написао један чланак, у којему вели и ово: Кампања против подизања тог Споменика у самој земљи малаксала је и готово обустављана, али је пренесена и интезивирана у иноземству. Та кампања почела је као подршка извјесним круговима у домовини и у почетку се ограничавала на штампу-четничко-љотићевску-емигрантску, па захватила је и неке стране листове заведене четничком пропагандом…

Послије првог свјетског рата, по вољи краља Александра Карађорђевића Црногорци су били подвргнути страховитом терору, мучењу и прогонима, а њихова домовина разарању и паљењу. Њихов отпор великосрпској монархистичкој диктатури није био сломљен све до 1925. године. Укинута је аутокефална Црногорска православна црква, читава је земља била распарчана, тисуће сељачких домова је остало у рушевинама, шуме су се испуниле одметницима, борбе су се водиле на све стране, а затвори су били препуни осуђеника.

Коначно се краљ Александар одлучио да другим методом учини крај томе, па је 1925. године наредио да се за ситан новац сагради нова капела за Његошев гроб на Ловћену, да се Његошеве кости са Цетиња пренесу у нову гробницу и да се амнестирају они Црногорци за које је било наде да ће подржавати Александрову страховладу. Краљ и његова влада дошли су у Црну Гору да присуствују пријеносу Његошевих костију на Ловћен, а др Николај Велимировић у име Српске православне цркве и династије изговорио је хвалу и признање Његошу те благословио задужбину својега монарха на ловћенском врху. Мислио је Александар да ће тиме удобровољити Црногорце и склонити их да обуставе отпор његову режиму и систему владавине, али се преварио.

Научени да с поносом упиру своје погледе на ловћенски врх, Црногорци су сада на њему видјели споменик који их је стално подсјећао на најцрње доба њихове дуге повијести, на владавину краља Александра, па су са стидом обарали погледе и избјегавали да свог највећег сина гледају кроз копрену споменика, што им га подиже краљ Александар. Из дана у дан све им је више навирала крв на очи гледајући ту „задужбину“, у којој су биле сахрањене Његошеве кости. Зато су радосно поздравили одлуку да се та „задужбина“ уклони и да се на њезину мјесту подигне достојан споменик Његошу.

Сви они којима је Алексадрова капела на Ловћену дража од Његоша и његове традиције, који желе сачувати трајну успомену на краља, провоцирати слободољубиве Црногорце који држе до своје јуначке традиције и националне културе-сви су ти тобоже устали у одбрану „посвећене капеле“, а заправо у обрану успомене на краља Александра. Њима није стало до успомене на великог црногорског пјесника и владара, него до успомене на краља Александра и на његову династију, вели, поред осталог, Штедимлија у томе чланку.

Тако су писали Дрљевић и Штедимлија, који су о Црногорској цркви и њеној историји дакако више знали од уваженог агитатора и пропагандисте господина Војина Грубача.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: