Аџић: Секула Дрљевић је од политичког и идеолошког Србина постао национално-самосвјесни Црногорац
1 min read
Пише: Новак Аџић
(Одговор господину Војину Грубачу)
Наставља се разговор „глувих телефона“ између г. Војина Грубача и мене. Али, не мојом заслугом, јер мој саговорник или не чује, пажљиво не чита, или уопште не разумије што пишем везано за др Секулу Дрљевића. Ја у клин, г. Грубач у плочу.
Задатак историчара је да презентира и интерпретира историјски утврђене чињенице, а не да историју схвата и користи као средство идеолошко-политичке манипулације и пропаганде. Будући да г. Грубач није историчар, онда је и логично што се заплео у паукову мрежу дневно политичке агитације и пропаганде великосрпске провинијенције. То г. Грубач чини када необјективно пише и о контроверзном црногорском политичару др Секули Дрљевићу. Више пута сам истакао да је он (Секула Дрљевић) у својој политичкој и државничкој каријери еволуирао и доживљавао метаморфозе, кохерентно друштвено-политичкој збиљи времена и примјерено контексту епоха у којима је живио и дјеловао.
Нормално, није исти др Секула Дрљевић био у младости, током школовања и студирања, па ни у доба министровања у доба књаза/краља Николе I Петровића-Његоша, ни када је био посланик Црногорске народне скупштине и све до окончања првог свјетског рата (1918), као што је то био у вријеме постојања КСХС/Краљевине Југославије и онда када се та држава распала 1941. године. Од тада (од 1941) до краја живота (1945) Дрљевић је, примјерено постојећем стању у Црној Гори, бившем јужнословенском простору, у многоме поступао другачије (током другог свјетског рата 1941-1945) него што је то чинио раније. И ту он није изузетак, дакако.
Наравно, у различитим временима и ступњевима сазнања различито је гледао др Дрљевић на црногорско државно и национално питање и идентитет. Србовао је претјерано у доба владавине књаза/краља Николе, ерантно, романтичарски опрхван традиционалистичком и романтичарском историографијом (није у томе био једини), али никад се Дрљевић није залагао да нестане Црна Гора као државни субјект и да се утопи у Србију. Тражио је 1914. и 1918. унију Црне Горе и Србије на равноправним основама, али када је почетком 1919. године схватио у какву скаредност се претворило „уједињење“ постао је један од бројних „“разочараних ујединитеља“ и жестоки антицентралиста и антиунитариста, односно, борац за право, част, слободу и равноправност Црне Горе у јужнословенској држави, која би требала бити устројена на федералним основама, са признањем посебности, аутономије и равноправности Црне Горе у истој.
Дрљевић је био жестоки и храбри константни критичар великосрпског терора и злочина почињених у Црној Гори. У борби против хегеномије и опресије београдског монархистичког режима нашао је своје природне савезнике у Хрватима, односно, у Хрватској сељачкој странци Стјепана Радића и Владка Мачека. Том савезништву са ХСС Дрљевић је био потпуно посвећен до првих мјесеци 1941. године, до 27. мартовског пуча, када се почео дистанцирати од тадашње Мачекове политике спрам Симовићеве владе.
Од априла 1941. године заузео је став да се на развалинама монархистичке Југославије треба поново створити (обновити) независна Црна Гора, будући да је Југославија агресијом наци-фашистичких сила и унутрашњим расколима и антагонизмима пропала као држава. Мислио је да су му у томе Италијани савезници, али се разочарао у њих, кад су они напустили концепт успоставе „независне Црне Горе“ у „интересној сфери“ Рима и оријентисали се према четницима, те је покушао наћи спољњег савезника у својим залагањима у Павелићевој НДХ и нацистичком Трећем Рајху. Велика Дрљевићева грешка и заблуда и кобни промашај, који га је у очима црногорских родољуба снажно компромитовао.
Када се говори о националној припадности и осјећању код др Секуле Дрљевића, релевантно је нагласити да је он у свом јавном животопису прешао развојни пут од идеолошко-политичког, династичко доктринарног „Српства“ и Србина, до национално, етнички, културно, ријечју идентитетски, самосвјесног Црногорца. Своју, црногорску, националну свијест Дрљевић није стекао онда кад је живио у Загребу (прољеће 1944- мај 1945.године), већ знатно раније. Још 1937. године је био национално еманциповани и профилисани Црногорац, што је образложио у једном прогласу (посланици), о чему пише никшићки лист „Слободна мисао“ из тога времена и у чему га посебно због Црногорства напада бјелашки политичар адвокат Андрија Поповић (родом с Његуша), иначе посланички кандидат Демократске странке Љубомира Давидовића. Мада још увијек није пронађен рукопис, оригинал и препис, те Дрљевићеве посланице, с обзиром на чињеницу да под Дрљевићевим именом она није јавно објављена нигдје и нигда (подгорички лист „Зета“ је контра томе објавио тада кратку забиљешку да Дрљевић није тада писао и слао својим сљедбеницима било какву посланицу таквог садржаја), те ја узимам њено посредно презентирање, волунтаристичко тумачење из пера Андрије Поповића, са озбиљном научном сумњом и резервом у погледу његове поузданости, мада не негирам сасвим оно што је Поповић преко листа Стојана Церовића презентирао.
Тада (1937) др Секула Дрљевић је у својој посланици пријатељима и политичким присташама (према тексту Андрије Поповића) навео суштину црногорског националног програма, која се састоји, према објављеном тексту Андрије Поповића у никшићкој „Слободној мисли“ (година XВИ, број 26. од 4. јула 1937., стр. 1-2); у сљедећем:
1) да су Црногорци посебна нација (тада је Дрљевић то тврдио и тако дјелао – Прим.Н:А),
2) да Црногорци ни расно ни крвно немају ништа заједничко са Србима и уопште српским народом (нијесам сигуран да је Дрљевић тада баш тако то формулисао, касније јесте нешто слично-Прим.Н.А),
3) да су Црногорци по поријеклу Хрвати (потпуно нетачна конструкција коју А. Поповић приписује Дрљевићу, јер Дрљевић је тврдио да су Црногорци потомци старих Илира, а никад да су поријеком Хрвати или „Црвени Хрвати“. То су тврдили С.М. Штедимлија и Миливоје Матовић, а Дрљевић не-Прим. Н.А);
4) свака покрајина у Југославији са историјским обиљежјем представља нацију за себе (изворни ондашњи и каснији став др Секуле Дрљевића-Прим.Н.А);
5) свака покрајина у Југославији са историјским обиљежјем треба да постане држава за себе (у питању је, провјерено, аутентична Дрљевићева теза-Прим.Н.А);
6) Преци Црногораца намјерно нијесу учествовали на Косову (боју на Косову 1389. што је историјски тачно и што је Дрљевић касније тврдио-Прим. Н.А); и да су грађани некадашње Зетске државе која је претходила Ц. Гори, примили одушевљено пропаст на Косову (нема доказа да је ово Дрљевић написао и тврдио или још у историјским истраживањима нијесу откривени-Прим. Н.А);
7) У склопу југословенских земаља Црна Гора има да буде самостална и равноправна са осталим земљама (то је Дрљевић константно тврдио од 1919. до распада и разура Краљевине Југославије априла 1941-прим.Н.А).
Дакле, господин Грубач је у криву, кад за Дрљевића тврди да је „под Павелићем“ постао Црногорац. Напротив, био је национално и државотворно самосвјесни Црногорац и као идеолог и неформални, али стварни, лидер Црногорске странке, још од 1937. године (утврђено вјеродостојно) када је јасно поручио да је субјективно и објективно Црногорац етнички и национално, а не Србин.
Што се тиче чланка из листа „Црногорац“ од 1925. године под насловом „Срби на окуп“, он није потписан, те се само се може претпоставити, а не тврдити да је исти ауторско дјело др Секуле Дрљевића. Пошто је тај чланак интегрално саставни дио текста моје докторске дисертације и посједујем га у факсимилу оригинала, позивам г. Војина Грубача да га лично истражи и објави (ја сам га радећи на своме докторату пронашао, фотографисао и ксероксирао у Централној народној библиоци „Ђурђе Црнојевић“ на Цетињу-зграда бившег француског посланства у Његошевој улици), па би било лијепо да дође из Москве господин Грубач и изучи га и објави у дигиталној форми, а не да користи посредне доказе о њему. И што је најгоре, несавјесно је и научно непоштено да из тог чланка непознатог аутора, г. Војин Грубач маказама реже (ако га има у посједу) оно што му не одговара, а наводи оно што му одговара и то истргнуто из контекста, а то значи да г. Грубач наступа као кривотворитељ, односно, фалсификатор.
Него, да још презентујем неке историјске чињенице о дјеловању, боље рећи писању др Секуле Дрљевића, током ратног периода (1941-1945). Конкретно, ево што, са мојим знанственим коментаром, др Дрљевић пише октобра 1943. године.
Октобра 1943. године др Секула Дрљевић се, након ратне капитулације Италије и пада Мусолинијеве фашистичке владе, те реокупације Црне Горе од стране њемачке војске, бави анализом политичких односа на Балкану и питањима који се тичу будућег статуса народа и земаља југоситочне Европе, стављајући у том контексту акценат на црногорско питање. У том смислу, Дрљевић је гледишта да су у Црногорци, као засебан историјски народ и нација, толико различити од поједних других сусједних народа и земаља да је, по њему, искључено свако државно заједништво са њима.
Дрљевић је заступао концепт који је искључивао обнову Југославије и уопште било какав облик државно-правне заједнице између земаља и народа на Јадрану и Егејском мору и тврди да је са било којом од земаља на том простору за Црну Гору неприродно и “немогуће државно јединство”. Дрљевић на томе упорно инсистира, тражећи ослонац и подршку на успостави независне државе Црне Горе у њемачком Трећем Рајху и енергично се противи концепту њемачког министра за Југоисток Европе Хермана Нојбахера и шефа квислиншке српске владе генерала Милана Недића о проширењу Недићеве власти на Црну Гору и поновном припајању Црне Горе Србији (што је предвиђао план Нојбахер-Недић о стварању “великосрпске федерације”). Те захтјеве он образлаже ријечима:
“Као Црна Гора тако и остале земље еуропског Југоизтока имају своје неједнако обликовање и оштро диференциране посебности, што несумњиво показује, да оне морају остати посебним јединицама у новом еуропском поредку, ако се хоће избјећи нежељени сукоби и потреси… Земље на Јадранском мору и оне према Егејском мору живјеле су посебним животом кроз сва прошла стољећа и морају остати посебним државама и кроз сва будућа стољећа” (Др Секула Дрљевић, „Црногорско питање“, „Спремност“, Загреб, 10. листопад 1943, број 85, стр. 2.).
Промишљајући питања будућег преуређења Европе и са амбицијом да агитује и пропагира и у извесној мјери утиче како би дипломатија и вођство Трећег рајха одбили Нојбахерове и Недићеве комбинације и планове и њихових подржаваоца у Црној Гори (тадашњег значајног дијела војног и политичког вођства четничког покрета у Црној Гори и других бјелашких елемената окупљених око Љуба Вуксановића и његових сарадника) Дрљевић је становишта да треба одбацити Нојбахерове и Недићеве планове у вези са Црном Гором, те да треба обновити државну независност Црне Горе.
Тај текст др Секуле Дрљевића, под насловом „Црногорско питање“ гласи у цјелости:
“Познати црногорски политичар др. Секула Дрљевић разматра у земунском листу ‘Граничар’ питање југоизточне Еуропе, како се јавља данас послије капитулације Италије, чиме је апенинска држава престала бити политичким чинбеником на источној обали Јадрана и на балканском подручју. Др. Дрљевић пише међу осталим:
Југоизток није једноличан простор, из којега би се по мишљењу оних, који су му туђи могла правити једна јединица или онолики број јединица, колико одовара страним интересима. Земље, које су окренуте према Егејском мору, одвојене су од земаља на Јадранском мору не само планинама и не само посебношћу свога државног и народног живота кроз сва прошла стољећа, него и неједнакошћу културних утјецаја, под којима су изградиле своје културне видике. Не само што су облици њиховог политичког и правног живота раздиељени браздама дубоке неједнакости, већ је њихово схваћање човјека и смисла живота на земљи толико разнолико, као да живе на два континента.
Као Црна Гора тако и остале земље еуропског Југоизтока имају своје неједнако обликовање и оштро диференциране посебности, што несумњиво показује, да оне морају остати посебним јединицама у новом еуропском поредку, ако се хоће избјећи нежељени сукоби и потреси.
Колико су земље на Јадранском мору у својим погледима на свиет удаљене од оних земаља, које гравитирају према Егејском мору, дошло је до најјачег изражаја код Црне Горе зато, што је она кроз сва прошла стољећа успјела сачувати своју државну слободу, чиме је била осигурана и слобода њене мисли. Дјелима Петра Петровића Његоша „Горски виенац“ и „Луча микрокозма“ систематизирана је црногорска религија и црногорска филозофија. Те су своје погледе Црногорци униели и у своје кршћанство, чиме се црногорско православље одвојило од бизантијскога и постало „црногорославље“.
Својим „Општеимовинским Закоником“ од год. 1888 који је кондификација црногорског обичајног права, Црна Гора је доказала и још увијек доказује посебност свога правног живота у односу према осталим земљама Југоистока. Црногорско политичко устројство темељно на начелу, да је држава заједница племена и дјело њихове сурадње подпуне је непознато земљама, чији је поглед окренут према Егејском мору. Из свих тих разлика немогуће је државно јединство Црне Горе с било којом од тих земаља.
Као Црна Гора тако и остале земље еуропског Југоизтока имају своје неједнако обликовање и оштро диференциране посебности, што несумњиво показује, да оне морају остати посебним јединицама у новом еуропском поредку, ако се хоће избјећи нежељени сукоби и потреси.
Др. Секула Дрљевић овако завршава свој чланак:
Случај Југославије није осамљен доказ, да се повјестне творевине, народи и државе, не могу уништавати, а да се не изазову потреси, који онемогућавају разуман и миран живот. Земље на Јадранском мору и оне према Егејском мору живјеле су посебним животом кроз сва прошла стољећа и морају остати посебним државама и кроз сва будућа стољећа. То је закон њихова геополитичкога положаја и њихова повиестног развитка. Када би се код новога уређења Еуропе огриешило о тај закон, еуропски Југоизток остао би и даље еуропском главобољом” (Др Секула Дрљевић, „Црногорско питање“, „Спремност“, Загреб, 10. листопад 1943, број 85, стр. 2).
Овај Дрљевић текст је из усташког листа „Спремност“ дат у препису и налази се похрањен у Централној народној библиотеци Црне Горе на Цетињу, Инв. Број В-37346 у спису под насловом „Секула Дрљевић – Два документа о издаји С. Дрљевића“. Ради се о документу који се налазе у материјалима „Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“, Загреб, 16. III 1946. Овај текст се по први пут објављује у црногорској историографији. Основне тезе дате у овом тексту Дрљевић је поновио и опширно образлагао у својој књизи „Балкански сукоби 1905-1944“, Загреб, 1944.).
На концу овог одговора г. Грубачу и лакејима типа г. Мирослава Ђукића, приступ bona fide ми налаже да кажем: нити сам апологетичар др Секуле Дрљевића, нит сам његов сљедбеник идеолошки и политички (ја сам социал-демократа, идеолошки и политички сљедбеник теорије и праксе европске социал-демократије: Фердинанда Ласала, Макса Адлера, Аугуста Бабела, Едуарда Бернштајна, Карла Кауцког, Карла Ренера, Ота Бауера, Фридриха Еберта, Кемала Ататурка, Олофа Палмеа, Бруна Крајнског, Вилија Бранта, Хелмута Шмита, итд), мада Дрљевића јако цијеним због његове привржености Црној Гори и доприносу идентитету црногорског народа и нације и његове вишедеценијске прегнантне интелектуалне, креативне политичке и идеолошке борбе за ускрснуће независне Црне Горе и њених права.
Но, поред тога, тврдим (и то сам раније доказао) да Секула Дрљевић није ратни злочинац или злочинац уопште, није ни квислинг, али јесте колаборант са италијанским и њемачким окупатором и савезник др Анта Павелића.
Сматрам да Дрљевића не треба деификовати или демонизирати, већ критички, са дистанце и научно неутрално, проматрати, са свим његовим истинама, заблудама, успонима и падовима, врлинама и манама.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Eto …
Papa Franja, prilikom posjete Tbilisiju sa predstavnicima katolicke zajednice, osudio pokusaje nasilnog preobracenja pravoslavaca i njihovo vrbovanje … jos rekao da je to “ veliki grijeh „!
Grijeh!
Nekoga, bilo koga, nasilno preobracati u bilo sta.
Kako to, nista drugo i ne rade, cini dukljesko-montenegrinska pogan.
Kojima su, i ovim, i ovim, dabome, pale i jos vise padaju akcije.
Njima, akcionarima laznog kroato-crnogorstva.
@ Sale, sa novim fonemom
Nijesam ja, bez svake, rekao … da si ti simpatican covjek.
Eto, jos i duhovit.
I sto je navaznije, nijesi zlomislec!
E, ti mozes da budes sto goj hoces, jadi te znali.
Dano ti je.
I Crnogorcem, cak i to.
Kako sam te zalud poducavao, svak bi znaven razumio, da Crnogorca i nema ako nije Srbin.
Kako je, isto tako, a savim razlicito !?, moguce da neko bude Srbin a da nije Crnogorac!
Sto je, makar kada je Srbija u pitanju, samo napola moguce.
Evo, da nesto naucis, kada si tako susretan:
Uzmi mapu Srbije, pogledaj i pronadji auto put BG-Nis, sve sto ti je levo od saobracajnice, dobro pogledaj dje ti je lijeva ruka, sve su, prije ili kasnije, naselili Srbi iz Crne Gore … pa jos i cijelu Jablanicu, sva je naseljena uglavnom Katunjanima, i susjedstvu Toplicu … pola Metohije, koja je i dalje srpska, iako su je Montenegrini teslimili Shqiotarima, pa onda nanize u Makedoniji, nablizo Skoplja, skopska Crna Gora … Jos nas Srba iz CG ima u Vojvodini, nesto malo na Staroj planini, moji bliznji rod, jos i jedna manja grupa u Peroju kod Pule!
Tek nesto oko dva, dva i po miliona Srba iz Crne Gore!
I sad moram da slusam ovu saku jada, beku hiljadicu koja povazdan bleji, e su dukljani i Montenegrini!?
Kako nujesu Srbi, kao da je nama narocito stalo!
Kapiras, sta hocu da ti kazem.
Napregni vijuge, imas ti to.
Jos samo jedan mali napor, da prelomis u mozgu, kako su te dugo trovali komunusticki Montenegrini, Brozovi bastardi … da prelomis u mozgu, sto bi rekli mudri dukljesi, da bacis prazan sendvic, i da se vratis u sebe, u svoje stare, u Srbe, pa da onda s bozjom budes i Crnogorac!
Kako je tebi to milo.
Da ti ja, makar ja, priznajem crnogorstvo, svejedno hoces li se vrcat u sebe i istini.
Da si i ti jednom bio Srbin.
Dok te, dok vas, ovi ludjaci nijesu potrovali sendvicima.
Sam odluci.
Ja ne insistiram.
Ja te samo, kao stariji i pametniji … samo svjetujem.
Nijesam ja dukljesa da podmicujem i strasim postena covjeka.Ne!
Ne, obraza mi!
Rijec moju imas, srpsku moju rijec imas, koji sam kao evo i ti, vidis, Crnogorac.
Razumijes, ti mene!
… Olaksaj sebi.
Budi svoj gospodar.
Budi!
@G.Djukic
Svakako ste mu dobro odogovorili, kako on to ne zasluzuje.
Kada je u nadgornjavanju sa Vama i g. Grubacem izgubio tlo pod nogama, ocas se izmigoljio iz strucne polemike, toliko koliko je nestrucan, i udario u sitne carsijske zice.
Kao neka strinka uz tarabu i plot.
Kakva je i njegova historijska nauka, inace, palanacka, apologijska, podanicka.Sto i nije najgore, buduci je on apologeta nacizma u ustastva! , sto je u civilizivanim drustvima i drzavama, uvjek i jednako izvan zakona.
Ako me razumijete, on je potpuno nebitna pojava, neobicna kreatura, cak i na bipolarnom dukljanskom obzorju.
O njemu, nazalost, moramo da govorimo,samo tako, kako je on velika stetocina koja ribari nejake duse i bunari u predizbornoj mrklini.Sto je bescasce bez presedana.
Kako je to njemu na dusu, ako je ima.
Kako mu se i ovo, ovaj bezumni politikantski angazman,zapisuje u biografiju, koja je u njegovom slucaju, samo puka evidencija raznoraznog gadluka.Svakojakog nenaucnog naklapanja i dociranja,kao i kvaziintelektualnog uprezanja u svojevrsni montenegrinski agitprop…koji ce proci bas tako, kako je obrsio i onaj izvorni, poratni i dugotrajuci.
Kako je, ipak, svaki takav angazman kratkog vijeka, bruka dovjeka.
O cemu mi i ne moramo da vodimo racuna, kako bi njega morale da brinu dolazece godine…Starost i … grozna, odvec traumaticna samopreispitivanja…Sa cime se, jednog dana, tamo…ne ide u miru!
Kako ga zbog toga, jer, nikada nije posve kasno, iskreno i dobrohotno opominjem
.Cak i njega takvog!
Bez svake zluradice, kao stariji i svakako, pametniji.
A Vama zelim puno zdravlja.Vasa razresenja, na ovom blogu, puno su pomogla da bolje razumijemo prirodu obmane, i njena svojstva.
Да бих отишао даље у доказивању (што упорно, премда с недовољно ефекта, чиним) , да Дрљевићев животни и политички пут не огледа процес сазревања, већ деградације свести о националној припадности, те да то није синхроно, већ управо дијахроно с колективним проживљавањима историје од стране велике већине Црногораца, а самим тим је и прожето еклузивношћу и личним фрустрацијама, па никако и не може да се узме као темељ нових промишљања етногенезе Црногораца (потпуно самосвојно или након издвајања из Српства) , морам да се послужим примером једног другог важног Црногорца, који наоко нема никакве везе с темом расправе.
Дакле, и на овом је порталу објављена тужна вест о скорашњој смрти једног знаменитог човека, професора Слободана Томовића. Овај мислилац се, у једном тренутку, одрекао себи задатог „аристократизма духа“, не би ли приближио својим бројним поштоваоцима своја становишта о пореклу и историјском путу народа коме и сам припада, а све наравно преломљено кроз оптику дела највећег сина Црне Горе, за које сам Томовић био не мали експерт. Већини нас је животни пут овог интелектуалца познат: Томовић јако млад приступа Равногорском (великосрпском, „бјелашком“ и сл.) покрету, због чега након рата бива узет на зуб од стране власти, а током студија на Београдском универзитету, премда видно талентован студент, и спутаван од стране комунистичке омладине (чији ће експонент тада бити и млади Херцеговац, Никола Милошевић који као да ће касније, парадоксално, заменити улоге с Томовићем, као „дежурни“ конзервативни мислилац у Београду) , те тако због својих шкакљивих изјава доспева на суђење, са којег је сачуван и стенограмски запис, чија аутентичност није потврђена, али је запис за нашу тему свакако илустративан. Ове интересантног одломка:
ТОМОВИЋ, ПОСЛЕ РАТА (1952) :
ČEDOMIR KORAĆ: Tomović je tvrdio da su Vasojevići pleme nordijskog porekla.
PROF. DR D. TODOROVIĆ: Pa da! To je jedna poznata rasistička teorija o nordijskom poreklu Južnih Slovena.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Druže Korać, šta mislite s kakvim ciljem je Tomović u razgovoru isticao nordijski karakter plemena Vasojevića?
ČEDOMIR KORAĆ: Mislim, da pokaže kako su Vasojevići elita u srpstvu, slično Nemcima u Evropi.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: I, naravno, time opravda fašistički četnički pokret u Vasojevićima.
ČEDOMIR KORAĆ: Pretpostavljam da mu je to bio cilj.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Optuženi Tomoviću, imate li prigovor svedoku?
S. TOMOVIĆ: Svedok ne govori istinu.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Ne vređajte čoveka. On je Crnogorac kao i nas dvojica, Tomoviću.
S. TOMOVIĆ: To ne isključuje služenje neistinom.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Optuženi Tomović, drug Korać vas najbolje poznaje, školski ste drugovi iz nikšićke gimnazije.
S. TOMOVIĆ: Nikada nismo bili drugovi!
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Ali zbog čega bi drug Korać tvrdio neistinu? Recite slobodno šta imate. Evo, i ja sam Vasojević iz Andželata kod Andrijevice.
SLOBODAN TOMOVIĆ: Korać prima studentsku pomoć koju odobrava svedok Milošević. Reč je o partijskom zaduženju.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: To ne može biti! Vi ste ipak nešto kazali u vezi sa nordijskim karakterom Vasojevića.
S. TOMOVIĆ: Kazao sam, ali sa drugim ciljem i u drugom smislu od ovoga što svedok naklapa.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Šta ste kazali?
S. TOMOVIĆ: Rekao sam da POSTOJI naučna hipoteza da su neki građani u okolini Mojkovca, antropološki gledano, ostaci Sasa. Oni su u vrijeme kralja Uroša radili kao rudari u Brskovu i tamo domicilirani.
PROF. DR D. TODOROVIĆ: Pa to su Vasojevići!
S. TOMOVIĆ: Nisu! Brskovo nije u Vasojevićima, mada tamo ima doseljenih Vasojevića.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Dobro, dobro, ostavimo to. Optužnica Vas tereti za vređanje komunista.
S. TOMOVIĆ: Ne vređam nikoga, pa ni komuniste.
Пар деценија касније, у свом, од стране ЦГ националиста, често цитираном „Коментару ‘Горског вијенца’ “ , Томовић пише ово:
…„кад пјесник уопштава историјске симболе настојећи да оживи архетипске слике средњевјековног витештва у свијести савременика“. Када користи термине „Црногорац“ и „црногорски“ то чини „у несумњивој функцији изграђеног етнонима“, а „‘српство’ није друго већ политички романтизам 19. вијека… у функцији позитивне друштвене праксе зближавања и окупљања народа Југославије“.
Овде се назире пут донекле сличан Дрљевићевом: од занетости идејом Српства, преко (премда преувеличаних и од стране студентских комуно-апаратчика, од којих злоуботребљених) излета у „васојевићки супремацизам“, па до тврдњи изнетих у „Коментару“, мисао мора да направи читаву једну параболу, чији је логички свршетак падом проф. Томовић еуфемистички разрешавао затварањем (неки би рекли „маскирањем“) у „аристократизам духа“.
Наравно, сви видимо да је овај излет у, како проф. Аџић рече „нациологију“, бриљантног метафизичара какав је био, блаженог спомена, проф. Томовић, извршен на климавим ногама. Да је „српство“ политички романтизам 19. века, поред тога што је нетачно (Српство је, већ након Косовског боја, у 15 веку, у држави Косача, било никад јаче као идеја, јер је у њој (Старој Херцеговини, у коју је улазила и готово половина данашње ЦГ) постојало војводство Св. Саве, а веза с Пећком патријаршијом се није прекидала ни у време најжешћих про-унијатских акција Млетака над Црном Гором, разоткрива и две основне слабости Томовићевог („ничим“ изазваног) промишљања ове теме: 1. Он се показује као лажни метафизичар, јер не верује у конкретне историјске пројаве идеја, не верује у идеје као покретаче културно-историјских процеса; он поштује идеје све док су у тексту, у оквирима философских спекулација, а код доживе своје конкретно историјско оваплоћење у друштву, култури, мишљењу и акцији… дочекује их на „нож“ рационализма. 2. Са својим не предубоко проживљеним метафизичким идеализмом, Томовић не може да види да Српство у Црној Гори није опстало захваљујући, него упркос својим историјским шансама, да је оно допирало из колективно несвесног Црногораца, те да није наметнуто него одабрано… Речју, Млетачка република није успела да поунијати Црногорце, зато што су они веровали у Српство, Турска није успела да исламизује Црногорце, зато што су они веровали у Српство, а притом Томовић тражи од Црногораца да се де-ирационализују, зато што је он сувише недоследан метафизичар, да би веровао да и идеја чини нацију.
Дакле, да не дужим – и Томовић, као и Дрљевић, болују од недовољно утемељене концепције о нацији, која је, као таква, принуђена да се гиба према, мање историјском дискурсу, а више њиховим личним положајима у оквиру тог дискурса. Може се, вероватно, међу црногорским интелектуалцима навести још неколико примера збуњености пред покушајима да се ревидира улога сопственог народа у историји, а да притом нова визија буде, колико-толико, компатибилна с епским замасима из прошлости, али не препоручујем да се иједан од тих примера наводи као камен темељац рађајућој „националној самосвести“ будућих Црногораца.
Наравно, видно је да нпр. проф. Томовић joш једном упада у процеп који се под Црном Гором отворио након 1918-те, а оданде провирује с донекле другачијим последицама: за разлику од Дрљевића који тврди да је „Горски вијенац“ главни доказ диференцијације Црногораца у односу на Србе, дотле Томовић сматра да је управо „Горски вијенац“ израз „црногорског српства“ илити еклезијастичке (црквене) свести Црногораца у „ангажованој варијанти“ . За Дрљевића, управо метафизика и однос према Богу оно што чини базу националне самосвојности Црногораца у односу на Србе („посебност“ Петра Цетињског, Василија Острошког, чојства, јунаштва и Његошеве мисли) , док проф. Томовић, изненађујуће, мисли да је врело црногорског иделизма, религиозност народа окупљена око Митрополије, управо преживели реликт старих црногорских, идеолошких заноса који, као такви, заслужују да буду преиспитани (пропуштени кроз „дреш“ рационализма) и, након тога, одбачени. Дрљевић не намерава да одбаци религиозност „Горског вијенца“, али не намерава ни да је дели са Србијанцима, док проф. Томовић сматра да је та религиозност једина стварно српска ствар код Црногораца али да је, као таква, одавно превазиђена и да сад за Црногорце следи нешто друго. При овоме се, опет на велико изненађење, Дрљевић доказује као доследнији (премда нехришћански) метафизичар од хришћанина Томовића. Истини за вољу, Дрљевић и Томовић полазе од исте премисе: они, заправо, и не доказују да Црногорци нису Срби, него да Срби (упркос и једно и другој, и метафизичко-идејној и конкретно-историјској реалности) уопште не постоје. За њих, идеја Српства се ломи управо на црногорским искушењима, јер ако се она у једном доказала као политичко-идеолошки конструкт, захваљујући својој предубокој укорењености у средњевековно-романтичарској етици – неодржив у променљивим историјским околностима, онда она као таква може да буде одбачена и у другим временима и на другим просторима. Одатле почиње рационалисање о тој теми, како проф. Томовића, тако и проф. Аџића и др.
Тад проф. Аџић може мирне душе да прогласи Црногорце „политичком нацијом“ (иако су они у време свог највећег историјског узлета били све само не политичка нација) , а њихова државотворна искуства произведе у готово метафизички принцип постојања етноса (иако етнос постоји и мимо државе и готово по правилу јој претходи) .
Да је свест Црногораца о сопственој националној припадности након 1918-те константно деградирала, а да су поједини покушаји да се од крхотина историје (Дрљевић, Петановић, Ђилас, Томовић, Крсмановић…) сазда тренутку прилагођена свест о њиховом идентитету окончавали или компромисом са вишим сферама постојања, у виду нпр. ЦПЦ („црква“ која обоготворује Државу, држи парастосе самоубицама и Јова Капу производи у хероја нације) или управо помирљивим повратком на пасивно (племенско) Српство.
@ Djikan
Поштовани,
потпуно сте у праву! Закључио сам да г. Аџић није добро штиво пред спавање. Да сам га читао и одговарао му у подне, а не око поноћи, не бих му тако одговорио.
Sale, ajde jadan, nemoj da se ijedis.
Reklo bi se po slici-da je Dr Živko Andrijašević sestrić Dr Sekula Drljevića ? Zato muška đeca liče na ujčevinu-e im s majka obrtala put roda..? Kad je viđela-da je pogriješila u izboru…?
Prozukljivi Sale!
Simpatican.
Da ga nema, valjalo bi ga ismislit.
Dva su dobra razloga:
Prvi se tice jedne stare rimske institucije, vrlo konkretno.Naime, tamo je, u ondasnjem, takoreci parlamentu, Senatu, sedio ravnopravno sa kamatnim senatorima i segnore negatore, sto jeste zivi covjek, ali zapravo institucija.
Njegova je uloga i zadatak bio da oponira automatski.On se javljao iza svakog senatora govornika, sa klisiranom, obavjeznom recenicom: no segnore, nijeste u pravu!
I da kratko, ili na dugacko obrazlozi zasto govornik nije u pravu.
Sto uopste nije moralo da ima smisla, kako je sama forma oponiranja, no signore ispunjavala svrhu!
To je bila jedina njegova uloga, koja se smatrala vise nego znacajnom za rimski Senat.
Ako se, recimo, razboleo i ostao kuci, Senat tog dana nije radio!
Njegovo prisustvo, njegovo oponiranje bilo je uslov da Senat posluje.
Sale je, na ovom blogu, segnore negattore!
Meni licno ne smeta sto neorestano lupa i bunca i sto ga placa montenegrinska administracija.
I onog starog je placala rimska.
Kako je onaj rimski, tako je i siroti Sale, rab praznog sendvica, nama na korist!
Drugi se, isto tako dobar razlog, tice njegovih znanja o svima nama.Jos i to zna, kada smo bili oni, jos i vise od toga, kada smo postali MI.
Kako to ni MI ne znamo, ali je dobro da Sale zna.
Da nas podsjeti, kako su svi u CG jednom bili oni, necu da kazem Srbi, pa su posle postali ovo, kako opet necu da kazem Montenegrini.
Zato, MI ili ON!
MI ili ONI!
A Sale?
E, on nije ni mi, ni oni.
On je … e, bas necu da kazem ko je, i sta je!
Sale, sa kicicom povr S.
On postoji, kako postoji i taj bezumni grafem.
Ustvari.
Đikane legendo , ime ti je ka’ i komentari , a šta bi da se ne komendijamo đa’ole , taman bi vam bilo dosadno da se sokolite u svojoj propasti , ode srpstvo niza stranu kada ga nije ni bilo , proguta ga vrijeme sadašnje i ubi svakodnevnica , ostali samo dugmići , gledam što rade u Vojvodinu i nimalo mi se ne sviđa.
No , kada ostanete sami sa sobom , śetite se , a nije ni davno bilo , kad ste bili dični crnogorci , no dođe Śole , a za njim Amfilohije , Matija i bratija , legoste na rudu i promjeniste naciju , neko u poznim a neko u ranim godinama , počeste izmišljati pretke srbe a očevi vam i đedovi bjehu crnogorci kao i vi sami do skoro .
Fale vam rupe vremena da iskrpite novu priču , priču kojoj se sudi u međunarodnom sudu za ratne zločine .
I sad ste našli nas koji smo ostali odani svojoj državi i svom narodu da prozivate da se „mjenjamo kako vetar puše“ , a vi se rodili ka jedno , pa sad živite ka drugo i sami Bog zna šta ćete promjeniti śutra ili za godinu ?
Ma jes Miśa iz Bara ka nije , sve srbin do srbina odole do Tokija , i kineski zid od milošte zovu srpski zid jer je Čing Lao volio pečenu prasetinu , a pečena prasetina je srpski specijalitet , dakle čim voli prasetinu mora da je srbin , a kad je on srbin onda su svi i svuda srbi , jelte !
Ostaje pitanje kako si se pisao 91 a kako 2011 , znamo ja i ti kako , različito oba puta , neko se posrbio he , he , he …
А црни Мишја/Шора/Шале, теби се прасетина привиђа.Оде ти вода на уста чим помислиш на њу.Не смијеш сиромах ни да је помиришеш а камоли окусиш од овијех твојијех правијех Црногораца исламске вјере.Изуваш ли се кад улазиш у партијске просторије ДПС/СДП или су ти прсле чарапе,а дични „Црногорче “ ? 🙂
Зваћу те кад будемо окретали прасе, код нас Србадије Барске издајника Дукље и Монтенегра, што нам висе по зидовима слике Његоша и Марка Миљанова,не мораш се изуват.Но не знам смијеш ли доћ ?
Ај нећемо никоме рећ да си јео прасетину младу 😉
@ g.Djukicu
… Zar, da se Adzicu dokazujete, in privatto!?Hajte, molim Vas.Sta vam pada napamet!
Pa on Vas najbolje brani.
I vasu privatnost.
I Vas polemicki angazman!
Kada on kaze, kada bilo sta kaze, svejedno o privatnosti ili Sjekuli, o nacionalnoj samosvojnosti Crnogoraca izvan Srba, o bilo cemu da naskribomanise, a uvjek i iznova, nedouceno, pasje lazno i zaumno … Manitas jedan prepodobni, svi jednako dobro znaju da je sve, bas sve SUPROTNO!
Dijametralno suprotno.
I zato je vec posvud zakrilatilo : procitaj Adzica da bi mislio suprotno!
Da budes siguran da mislis ispravno!
Kako je Adzic samo puki KOREKTIV, i nista vise.Svima koji znaju da citaju, a slabo pamte.
Da im Adzic istoriografskim perverzijama osvjezi pamcenje.
Kada se vec sami nijesu dosjetili.
Da je u Crnoj Gori danas sve SUPROTNO, nasuprotno svakoj istini od juce, i od danas,i od sjutra.
Kako je sve jedna grozna surdusica.
Montanjarska fantazija, koja nas sve jednako kosta, jos od onda.
Kako to nije od juce.Kako su nas jos tada iscitavali svileni i premudri Talijanci.
Pa kako nista nijesu razumjeli Adzica, mnogo takvih Adzica, jos onda, kako nisu pojmili ni sva ta nasa avetanja i cirkuzanstvo, tako su nam dijagnozirali i priljepili „montenegrinsko ludilo „!
Jos su ponesto i seirili u svojim bjeleskama, s puta u nasu bestragiju.
Potom su se jos jednom zanimali nama, slucajem rata.
Pa jopet nista nijesu razumijeli, tako kako se nista i nije moglo razumjeti.
Post festum, pisali su fasisti, kako ovdije i nijesu ratovali s nama, ni mi sa njima, vec nas povazdan branili od sebe i nas samih!
Sto, smo se za oba oka skopali, da se iskopamo.
Tako kako nama ne treba neprijatelja, bez nas samih.
Kako to znaju, cak i njegove dukljanske pridrzice… pa ga slabo placaju.Kada se jos i drugi, mnogi, utrkuju da to sto on radi za placu, rade dzabe i iz cistog zadovoljatva.
Tako kako su svileni bili sve u pravu i onda, jos i onda, poslijen.
Zato bi moralo da se podrazumjeva, da se ovdje i nidje drugde, ne polemise sa Adzicem ad personam, nego sa pojavom!
Kako ni to nije odvec pametno, kako ni „pojava“ to, bice, ne zasluzuje.
Kako ce jednom i ona, ta „pojava“ da pane u zaborav, a mi, svi mi u grko kajanje.Jer nama, bez nas samih, drugi neprijatelj ne treba… Nama : dukljanima, jos ne stasalim, nacionalno osvjescenim Crnogorcima, nepojamnim Montenegrinima, u povjest zagledanim Crvenijim Hrvatima, jos i Kroato-Crnogorcima… I nama, i nama, objespravljenim, a dicnim, Srbima.
Zato, g. Djukicu, ne treba obracati paznju na gorostasnog Adzica, modelistu laznih nacija.Kako je to pomodarstvo.Kratkoga vijeka: moda dodje, i prodje.
Ostaje pojava … A ovakva pojava, pojava svakovsne podjele naseg drustva, uzrokovana naopakim montenegrinskim ludilom, je ekstremno opasna.Kako je suicidna.
Nijesu nas prekomorci, bez svake, pecatili.
O tome valja razmisliti.
Dobro promisliti, bez sentimetalnosti i svakog intelektualnog tresa.
Bez promiskuiteta.
O pojavi, njome bi, mozda trebali da se bavimo, jada smo vec zabavljeni.
O tome!
Ne o Adzicu!
Kako se ni ja ne obracam njemu, nego Vama.
Новак Аџић је у овом одговору направио осврт на мој осврт на текст Секуле Дрљевића- од 1925. године под насловом „Срби на окуп“, тврдећи да сам тај текст у анализи „маказама резао“, „истргао уз контекста“- те самим тим фалсификовао.
Аџић је овим покушао обманути јавност, јер је истина следећа- да сам у тексту под насловом- „Дрљевићев текст “Срби на окуп” руши спиновану историју федералиста“, у дијелу са поднасловом „Секула Дрљевић: “Срби на окуп!” (1925. г.)“, написао следеће:
У књизи “Политичка мисао др Секуле Дрљевића”, др Данило Радојевић се, између осталог, осврће на једну изузетно важну политичку и идеолошку линију црногорских федералиста, која представља својеврсни феномен, па тај осврт предостављам у цјелости.
Др Радојевић у том осврту дословно каже следеће: “Потребно је скренути пажњу на уводник, објављен марта исте године у листу „Црногорац“ („Црногорац“, бр. 11, 7. март 1925. /оп. а ) у коме су присутне и неке тезе које је раније истицао С. Дрљевић, што наводи на закључак да је он аутор.,,,“
Даље иде текст који представља дословни цитат оног што је написао др Данило Радојевић, без икаквих скраћивања и слично.
Самим тим, јасно је да је г. Аџић то своје незадовољство и те претензије требао адресирати своме пријатељу, како га је недавно назвао, др Данилу Радојевићу, те је неопходно да у овом одговору Аџић спорну реченицу промијени, јер она треба изгледати овако:
Новак Аџић: „И што је најгоре, несавјесно је и научно непоштено да из тог чланка непознатог аутора, г. др Данило Радојевић маказама реже (ако га има у посједу) оно што му не одговара, а наводи оно што му одговара и то истргнуто из контекста, а то значи да др Радојевић наступа као кривотворитељ, односно, фалсификатор.“
Др Радојевић је, као што се види, сам извео закључак да је анонимни ауртор текста управо Секула Дрљевић, те Аџић и те претензуије треба да предостави др Радојевићу.
Да закључим, одбацујем оптужбе Аџића упућене мени по том питању, те оптужбе нека упути своме пријатељу Радојевичу а, на крају, предостављам линк свог текста да се види да је моја реакција на мјесту:
http://www.in4s.net/drljevicev-tekst-srbi-na-okup-rusi-spinovanu-istoriju-federalista/
Сматрао сам да је исправно да напишем овај демант, а одговор на овај текст Аџића ћу написати и предоставити када будем имао времена.
Г. Аџићу,
Прво, да Вас ја нешто лично питам: Чији сам па ја то лакеј? Је ли Вам то неко рекао за мене да сам „нечији лакеј“, или сте Ви то, бесни што не можете ни на што да ми сувисло одговорите, прилепили, па ако-прође-прође? Је ли то примерен начин обраћања опоненту достојан једног кандидата за докторанта? Чим иоле загусти, Ви напуштате часну улогу школованог историчара и повлачите се на резервни положај – агитатора једне мале, пронацистичке партије (схватљиво, јер су избори на прагу). Јесам ли се ја, или Ви, икада трсио да будем директор у крилу овог скарадног режима? Јесам ли се ја или Ви учланио у владајућу партију, да на крилима њених веза добијем функцију?Питајте, кога год хоћете, да ли сам се било којим властима од доба свог пунолетства до данас, поклонио или приклонио, икада? Питајте старије од Вас, који ме знају (има таквих и у СДП), ко је на мене могао да утиче, да изменим СВОЈ СТАВ, зарад функције, платице, благоутробија, било какве користи? Нисте у стању да један једини текст напишете без за Вас типичног СДП-овског маоистичко-удбашког етикетирања својих неистомишљеника. Жалосно, жалосно… На моменте, као да заборављате на то шта је елементарна пристојност, шта је то чојство, а о Цицероновој подели на јавну и приватну личност, до скоро, изгледа да нисте чули. Кажете да сте завичајно Цетињанин, поштујем, само то ствара само обавезу за вас, а сви знамо да је Цетиње некада имало Обилића пољану и на њој своје српске витезове, који су се међусобно надметали у храбрости, вештини, али и у чојству. Инерцијом, било је и међу цетињским монтенегринима људи који су имали ту витешку црту, знао сам такве, само је то, очигледно, са смрћу и изгнанством таквих, изумрло. Деценију сте млађи од мене, имате високу школу, пропутовали сте барем Загреб и Београд, а обраћате ми се као какав билмез? Је ли то не знате да полемишете пристојније и боље? Неће бити да Вас Ваши цењени родитељи нису учили како треба да се понаша међу људима!? Није ни важно, не љутим се ја на вас, ја Вам ионако све одбијам на Вашу младост и неискуство, јер иако нисте више клинац, недорасли сте иоле озбиљној дискусији. Ви јесте подоста чули и прилично прочитали, али сте мало од свега тог прочитаног разумели. Не разумете да написана реч има тежину и да увреде које упућујете нама, својим опонентима, говоре све о Вама, а ништа о нама.
Но, вратимо се теми. У потпуности сте овим текстом потврдили да је раб Божији Секуле Дрљевић за живота доживљавао бројне метаморфозе, попут каквог инсекта, али никако није успео да себе трансормише у лептира, макар и на један дан. Такви, попут Секуле, кад доживе једну такву трансформацију, могу да хладно преживе и још 10, јер за то препрека више нема. Драго ми је и то, зарад читаоца, да сте потврдили моје наводе да је једна морална гњида, правоснажни злочинац и десна рука Секуле Дрљевића, знана под надимком „штедимлија“, свој нечасни живот завршио у метаморфози нације званој „црвени Хрват“. Да ли би и Секуле, да је остао жив, доживео и ту метаморфозу, питање је које је сада непровериво. Наслов Вашег текста сугерише да је Секуле, „од политичког и идеолошког Србина постао национално-самосвјесни Црногорац“. Зашто не би рекли и да је Секуле: „од национално-самосвјесног“ Србина, постао „политички и идеолошки“ Црногорац“? Имао је Секуле подоста година и те 1937. године, за такве „трансформације“.
Мени је ирелевантно то је ли се Секуле, спонтано и ничим изазван, одлучио „већ“ 1937. или касније, да не буде више национално Србин, него је одлучио да буде национални „црногорац“, Могао је, слободно, одлучити да буде „еским“, „индијанац“, или „марсовац“, свеједно нам је. Народ каже: „Учио, учио, па се преучио“. Свако може слободно да изабере којој нацији субјективно припада, којем богу да се моли, за мене је то без поговора и мене не додирује то када је СЕкуле Дрљевић одлучио да на „окуп“ купи Србе, него „црногорце“, „ескиме“ или „марсовце“. Ко се год сврста под његов бајрак, слободно је, мене се то не тиче. Нико од нас, ваших опонената овде, не оспорава право сваког да буде шта жели. Почели сте, г. Аџићу, да се понашате као Александар Вучић, у интерпретацији провладиних медија и „Курира“: Јогуните се и браните нешто што нико жив не оспорава. Мислите ли да је стварно питање рехабилитације Секуле Дрљевића или С.М. Штедимлије горуће питање за историјско науку Црне Горе?
Примећујем да се само Ви трсите око њега, тог нашег, Брђанског јунца, који је зајунио у криву страну, а само зарад своје личне сујете. Нити један Брђанин, без обзира како се национално изјашњава, није се заузео за то да рехабилитује Секулу и Штедимлију. То значи да се не нађе Морачанин, Пипер, Васојевић, Бјелопавлић, Братоножић, Ровчанин или Куч, који би се заложио за рехабилитацију њих двојице. А Ви, Цетињанин и Староцрногорац – ето, својевољно каљате свој научни реноме (у изградњи) зарад таквих ликова!? Чему? Мислите ли да нема нити једног научника, родом из Колашина, који не би започео процес рехабилитације Дрљевића, да је то иоле оправдано?Пословица каже: „Зло говедо – довијека јуне“. ДРљевић је остао „зло говедо“ у смислу пословице, за свог живота и до краја. Мислим да никоме другом није приоритет рехабилитација Секуле и Штедимлије, осим Вас. Тако сте се експонирали, за то вам нико други није крив!
Хвала Вам што сте ме слатко насмејали, док сам читао Ваш текст. Најсмешније је то што сте цитирали Секулине текстове, објављене у „усташкој штампи“ (тако је и Ви зовете), написане „кориенским правописом“, а одмах за тим тврдите за себе да сте „социјалдемократа!? Дословно, кажете:“ја сам социал-демократа, идеолошки и политички сљедбеник теорије и праксе европске социал-демократије: Фердинанда Ласала, Макса Адлера, Аугуста Бабела, Едуарда Бернштајна, Карла Кауцког, Карла Ренера, Ота Бауера, Фридриха Еберта, Кемала Ататурка, Олофа Палмеа, Бруна Крајнског, Вилија Бранта, Хелмута Шмита, итд), мада Дрљевића јако цијеним због његове привржености Црној Гори и доприносу идентитету црногорског народа и нације и његове вишедеценијске прегнантне интелектуалне, креативне политичке и идеолошке борбе за ускрснуће независне Црне Горе и њених права.“ Браво! Вероватно једнако цените и Павелића (чији је потрчко био Штедимлија, а пудлица је био Дрљевић); Адолфа Хитлера; Бенита Мусолинија, али и Пол Пота, Јова Капиџића, Сава Брковића и остале сличне креатуре.
Поновићу мој начелни став по питању иницијатива за рехабилитације ратних злочинаца: Само морална гњида ће инсистирати да се јавно рехабилитује осведочени ратни злочинац, било да је правоснажно осуђен или не!
Недостајуће оригиналне документе, које нисте успели наћи, требало је да постражите од Пеђе Вукића, који напамет зна садржај свих релевантних докумената које чувају архиве у ЦГ. Пеђа Вукићби би Вам разјаснио и многа друга питања, која Вас збуњују, а које узалуд покушавате да разрешите.
На крају, пошто од недавно знамо тему вашег доктората, замолио бих Вас да нам нешто кажете о Саву Вулетићу и његовом страдању и погибији, у чему је велику улогу имао његов „истомишљеник“ (барем у пар фаза трансформације) и партијски друг Секуле Дрљевић.
Ako Adzic kaze da je Drljevic bio nacionalno svjesni Crnogorac, koji je negirao bilo kakvu slicnost sa Srbima, otkud onda to da je Njemcima pisao da su Nemanjici bili crnogorska dinastija?
Gospodine Adzicu, stvarno nema smisla da ne prokomentarisete izjavu Drljevica da su Nemanjici bili crnogorska dinastija.
Zamislite to je Drljevic pisao za vrijeme drugog svetskog rata, dakle posle 1937 godine.
Znaci li to da je Drljevic do 1937 godine bio Srbin, od 1937 postaje svesni Crnogorac a tamo negdje oko 1942 godine, kada pise pismo Njemcima, postaje opet Srbin, da bi krajem rata, uz pomoc Ustasa i Anta Pavelica postao super svjesni Crnogorac, koji je nirvanu dozivio u zagrebackoj ludnici, gdje je zajedno sa ustaskim ekspertima za rasne teorije razradjivao ovu vasu dukljansku ideologiju.
Takodje, nema smisla, ali bas nema smisla. da nijednu tvrdnju iz prethodnih pisanja u kojima Drljevic govori da su Crnogorci Srbi, Vi ne komentarisete.
Intelektualno postenje nalaze da covjek ove argumente gospodina Grubaca barem prokomentarise.
Postalo je veoma neukusno vase eskiviranje onoga sto Grubac pise a on ne pise bilo sto, nego pise senzacionalne stvari, pise da je „papa“ danasnjih Dukljana, bio glavom i bradom odusevljeni Srbin, koji je u jednom trenutku svog zivota usled ljudskih slabosti, pao u tezak grijeh i izdao ne samo svoj narod nego i svoje ideale za koje se citavog zivota borio.
Kazete da je 1937 godine Drljevic pisao da Crnogorci i Srbi nisu isti narod. Dakle, po Vama ljudsku i moralnu katastrofu, izdaju svojih nacela i ideala, Drljevic je dozivio 1937 godine.
Hajde da kazemo da je to tako, neka bude po Vama da je Drljevi progledao 1937 godine.
Ako je Sekula Drljevic rodjen 1884 godine a tek 1937 godine progledao, to znaci da je covjek tek sa svoje 53 godine progledao.
Kako to da jedan takav vrhunski intelektualac, citav zivot sebe smatra Srbinom, veci dio svog zivota provodi u borbi za srpske ideale i u borbi za srpsku Crnu Goru, koja nece biti ugnjetavana od civutsko cincarskog (Grbacu ne diraj mi Jermene) lobija a onda tek sa svoje 53 godine (samo 28 godina vise od godina Vaseg skolovanja gospodine Adzicu) covjek shvata da su ga citavog zivota zajebavali i kaze “ e necete vise da j..e oca ocinskoga, od sada mi i Srbi nemamo nista vise zajednicko, od dana danasnjeg mi poticemo od Hrvata i nas jezik je specijalni jezik, koji u potpunosti moze da razumije samo neko ko je studirao istoriju i koji je minimum 25 godina svog zivota proveo u skoli.“
Smijesno je tvrditi da covjek progledava sa svoje 53 godine. Pogotovo je smijesno tvrditi da jedan doktor nauka progledava sa svoje 53 godine i to bas progledava onamo, gdje je bio ekspert.
Samo, zaboravili ste da nam napisete, koje je cudo nagnalo gospodina Drljevica da progleda tek u klimaksu. Mora de se nesto znacajno moralo desiti, da je nasao neki stari zagubljeni rukopis, ili da su ga duhovi odveli direktno u buducnost, gdje je u nekoj podgorickoj knjizari kupio knjigu „jevandjelje po Adzicu“, ili je pronasao kamen mudrosti, ili je ulovio zlatnu ribicu koja mu je rekla „crni Sekula, znas li ti da ti nisi Srbin“
Dakle, pisete da se Drljevic u starosti preumio a ne pisete zasto a citavi zivot se mlatite sa zivotom i djelom Sekule Drljevica a to ne znate.
Citavog zivota se bavite Drljevicem a ne znate da je covjek sebe smatrao Srbinom, minimum do svoje 53 godine zivota a posle iduceg odgovora gospodina Grubaca, kladim se da ce i to doba, kada Drljevic progledava, biti pomjereno za jos barem tri cetiri godine, sto znaci da ce doktor Drljevic postati „svjesni Crnogorac“ tek posle 1941, dakle, ne sa 53, nego sa 57 godina i to u narucju njegovog mentora Ante Pavelica iz razloga koji se ne mogu tako lako objasniti a koji vise veze imaju sa psihijatrijom nego sa naukom.
Dakle, Vi, da oprostine pisete mnogo savrsenih gluposti na visokom akademskom nivou i prosto mi vas je zao, jer posle ovih upravo mazohistickih seansi, Vas vise niko nece angazovati u bilo kakvom poslu demoralizacije, destabilizacije i stvaranja krize identiteta kod Srba u Crnoj Gori.
Gospodine Adzicu, meni se cini da cete vi uskoro morati na doskolovavanje, ili na neku prekvalifikaciju. Da sam ja na mjestu Vaseg mentora, poslao bih vas na prekvalifikaciju.
Ipak, da nije bilo Vas i vaseg „genijalnog“ pisanja, narod u Crnoj Gori ne bi saznao nikada sledece stvari:
1. Da je Sekula Drljevic bio odusevljeni Srbin.
2. Da se citavog zivota borio za srpsku Crnu Goru, koja nece biti ugnjetavana od civutsko-cincarskog (na Jermene ne dam) lobija.
3. Da je u toku drugog svetskog rata Njemcima pisao da su Namanjici crnogorska dinastija.
4. Da je tek uz Anta Pavelica i krajem drugog svetskog rata u potpuno nenormalnim okolnostima, iz Bog zna kakvih razloga, izdao sve svoje ideale i tek onda poceo da fantazira ono o cemu fantaziraju danasnji Dukljani.
5. Da je, sto bi pokojni Adolf Hitler rekao, „providjenje htjelo“ da Dreljevic krem svojeg ludackog ucenja sastavi uz saradnju ustaskih eksperata za rasnu cistocu, ne u pozoristu, ne u operi i ne u nekom elitnom restoranu, nego, vjerovali ili ne, u zagrebackoj ludnici, gdje su ga ustaski prijatelji smjestili i gdje je zajedno sa njima pisao ono u sto Vi danas vjerujete i cemu ste posvetili citavi svoj zivot (uh bre, zar tim budalastinama zivot covjek da posveti).
Na kraju, nesto cu Vam reci.
Razmisljao sam bas danas o ovoj diskusiji izmedju vas i gospodina Grubaca i pomislio da bi bilo moguce da ste vi u stvari srpski agent, koji uz saradnju sa Grubacem radi na tome da se Drljevic proglasi velikosrbinom.
Ako bi covjek htio u ovim pisanjima da pronadje neku teoriju zavjere, onda bi to bilo to.
Grubac pise a vi se pravite ludi i pisete kao da niste zavrsili dva razreda osnovne skole, pa onda sve to Grubac koristi i u saradnji sa ruskom akademojom nauka i umjetnosti razbija dukljansku ideologiju, na nacin, koji ce se decenijama prepricavati.
I tako Sekula Drljevic postaje ne crnogorski ustasa, nego velikosrbin, koji je u jednom trenutku svoje licne slabosti klonuo duhom i uradio ono sto je uradio.
Jos samo hvali neko ko je talentovan da o ovoj diskusiji napise neku epsku pjesmu, pa da u skorije vrijeme crnogorski guslari pocnu da pjevaju o ovom cudu.
Sale, ti imas vise rupa, nego sto je covjeku dano!
Kako je to, vise od onoliko, covjeku nepotrebno i nefunkcionalno.
Ako je normalan.
… Uostalom, oklen tebi toliko rupa?
I cemu ti sluze?
Смрт фашизму – слобода народу!
https://www.youtube.com/watch?v=Rcu34HJwgYo
Što se čudiš Adžiću što Grubač izsjeca i krivotvori tekstove , pa to radi sva srpska „elita“ od Garašanina pa na ovamo , njima je istorija kao švedski sto , uzmu što im se svidi da pokrpe vjekovne rupe .
Adžiću,da se ti nebi ljutio i da nas nebi“zavaravao bizantijskim kršćanstvom“-zamisli ,da nebijaše onih srećnih(po vas)- 221 godine VLADAVINE PEROVIĆA NJEGOŠA-što bi danas bilo sa vama(kroz onih 779.godina)-slugovanja-robovanja pod :Nemanjićima,Turcima,Mlečićima,Austrijanima…? I ostalima-kojima dan danas SLUGUJETE kroz razne „fore i fazone“-(N)VO organizacija „Demokracke Jevrope…“?!
Adžiću novi Sekule Drljeviću-ideološki Pavle Đurišiću nacionalno samosvjesni Crnogorče..danu boga ti …jel Sekule bio,kao poglavnik crnogorske vojske četnika-u dijaspori(Bosna i Hrvacka)…1944-ideološki Srbin ili nacionalno samosvjesni Crnogorac-po potrebi „službe“-i Srbo Crnogorac…? Ili obadvoje-po pola..? Adžiću-batali se onoga-što neznaš-a znaš da čitaš-kako ti gazde napišu? Primiču ti se izbori-„lskliznuće stolovača pod gu…“-bez pokrića i milosti? Vrijeme je promjena-i u Baru je ND MNE ogradila Crkvu- ideooško nacionalnih Srba i Crnogoraca..pred milenimuske bitne IZBORE-„BITI ili NEBITI“…Dukljanin ili Crnogorac-a po potrebi gu…i srbin..tipa Slobodana Miloševića kasapina i grobara sa Dedinja…
Da se dopunim … Jadi me znali, kako vazdan jednako kasnim!
Elem, najnovija naucna istrazivanja kazuju, da samonesvjesni Crnogorac nije tek puka tranzicijska promjena na putu od svjesnog, a primitivnog dukljanina do evolucijsko superiornog nezavisno nesvjesnog Montenegrina, koji je na vrhu lanca prehrane!
Ne.
Naime, neupitno je utvrdjeno da je samonesvjesni Crnogorac potpuno osebujan i autohton, jos i autentican entitet, koji u svakovrsnom jedinstvu suprotnosti, jednako stremi u oba smjera, u visi i nizi oblik zivota!Disolucijski.Revirzibilno, stremi u vreba priliku da se rastrci… Amo, tamo … Amo, tamo.
Zavisno od datih okolnosti i odnosa snaga.Kako to nauci nije bas posve jasno, kako!
Kako ni u Vasoj nauci nijesu bas sve koze na broju.Kako Vam ocajno fali, kako i Vi to znate, minimum naucne atribucije.Fine korespodencije i analogije, jednako, kontekstualizacija i suceljavanje, aktuelizacija… kako sve fali!
… Zakljucku da je nesrecni Sjekula, ustvari rodoljubivi samosvjesni Crnogorac, koji je pomalo kvisling i izdajnik, sto ce reci KOLABORANT!? ( sic! )
Naucno, nema sta!
Kako sam jos onda izgubio volju da polemisem sa Vasim tekstovima.Koji su, na zalost, slabo artikulisani politicki pamfleti … Nesvrsishodni, na prvi pogled.
Kako ste Vi Adzicu, svakako raden i marljiv covjek.Jos ste i primerno pismeni, uljudni, i svakako kulturni, sto nas baca u dilemu…
Koju mi ne mozemo da rijesimo … Kako bi bilo dobro da provjerite, da jos jedamput provjerite, da Vi, kojim slucajem, ipak, nijeste Srbin.
Ne bi Vas to bogzna kako preporucilo, ali makar bi bilo nade za Vas…I za nauku.
Kako bi ste mogli da istrazujete i pisete po dusi.
… Kako jeste.
Kako nema vjestacke nauke, a ima, ima vjestackih nacija!
Kako sve sto je vjestacko u izmisljeno nije NAUKA!
A nije ni nacija, bona fide.
Аџић је професионално-плаћени Црногорац који покушава да вештачки створи национални идентитет за Милов мафијашки режим!
Adzo isti je slucaj sa tobom, od malog , slatkog, nevinog i cistog djeteta , vidji u sto si se pretvorio.
Da pojasnim definiciju … Jadi me znali kad vazdan brzam.
Dakle…
Samonesvjesni Crnogorac je prelazna forma od primitivnog dukljanina, koji jos uvijek nije zadobio pocetni veliki alfabet, i nezavisno nesvjesnog Montenegrina, koji je najvisi stadij u razvoju humanoidnog Dinaroida.
Onog koji je na Balkan pristigao pre, mnogo pre od Srba, iz poljskog visokog gorja, u kome je svakojakog iksana i zvera, samo Srba jos tamo nikako nema.Sto sugerise da iznedju Montenegrina i Srba nema cak ni dalekih prarodjackih veza, buduci su iz potpuno razlicitih dijelova svijeta.
p.s.Bona fide je, poznato je, latinska znakovnica.
Isto tako, kako nije poznato „Fida Bone“ je hrvatski brend tjestenine.
Iz cega se moze naslutiti u kom smjeru i dje ide g.Adzic!
Biva li Adzicu, da ste Vi samonesvjesni Crnogorac!
Def. Samonesvjesni Crnogorac je svjesni dukljanin, koji jos nije zadobio veliko pocetno slovo, kako se jos uvijek nije dokazao u procesu tranzicije nacionalnog, identitetskog samoimenovanja.Dukljanin (ovom prilikom sa velikim D, sticajem pravopisnog diktata ) najvise buce i svako malo klikce iz petnijeh zila, vec ogrkavio, ama mu malo vrijedi, kako su Montenegrini, pasja sorta, nepoverljiva i zavjerenicka.
Da mu pristupis, Montenegrinu, moras da prodjes pripravnicki staz u samonesvjesnom Crnogorcu, koji je najblize Montenegrinu, ali jos uvjek odvec daleko od uzvisenog naslova, kome svi stremimo.
Daleko ste Adzicu, toliko, koliko ne znate, kako ste blizu.
Blizu ste, da blize ne mozete biti.
Eto je Dobrota!
p.s. I samo mi ne recite da nijesam, makar kulturan.Kako sam Vam persirao.Kako smo mi Srbi kulturan svijet.Jos i nijesmo samosvjesni Crnogorci, kako se to zna i podrazumijeva.
Adzicu!
Промијене људи и пол , а да неће националност.
Националност можеш мијењати сваки десети дан.
А што, што вали!
Ко да више !
Хахахаха,е ако нисам ово хтио да кажем,претече ме.Ови „наши“ Монтенегрини се мијењају како вјетар дува,пардон пуше.Каквога су морала, и мајку би рођену за паре продали а не народ.Стварно већих издајника и горих изрода од бивших Срба нема. И Јеврем и Килибарда су некоћ били Срби па се преметнули у Дукљане.Сјутра ће да буду и Таџикистанци све ако им се добро плати.Мада за њих чисто сумњам да било ко што нуди више, јер су једном ногом у гроб,па и није нека трка.
E ko nam priča , pa na popisu 1991 je bilo 9% srba , a 2012 čak 29% , neko je promjenio naciju , neko se posrbio !
Посрбица Дрљевић.ахахаха.
Шала , па тада народ од страха није смио да се пише како се осјећа , многи од брозоморе су били ко преврнут сако ,а неписмени нису ни знали што су.
Баш као и сада !
Вала баш ко прича.СДП бот коме се не може ући у траг јер пречесто мијења надимке.Мишја/Шора/Шале према попису из 1909 95 %& становништва су чинили Срби.Ђе нестадоше .Да их није појео дрекавац ?