Аџићев одговор Грубачу: Опскурна хајка на др Секулу Дрљевића

Пише: Новак Аџић

(Одговор г. Војину Грубачу на текст објављен на порталу ИН$С под насловом „Дрљевићев текст ‘Срби на окуп’ руши спиновану историју федералиста“)

Наумио је господин Војин Грубач да направи екскурзију у историјску науку и да пише о ономе што не зна, или површно зна, а да би демонстрирао властити, неозбиљни, полемички дискурс показао је тиме што је сам себе демантовао и еманирао, ерго, да чак није у стању ни да тачно наведе име и презиме аутора студије „Политичка мисао др Секуле Дрљевића“.

Г. Грубач тврди да је аутор исте др Радоје Радојевић. Лијепе ли измишљотине г. Војина Грубача. У томе га сљедбеници, чауши и чивчије на феуду великосрпске асимилаторске идеологије, профила одвјетника Мирослава Ђукића из Бања Луке (рецимо, Мишко Таминџић не мисли као Грубач и дежурни коментарор М. Ђукић, а овај потоњи је, у складу са правилима породичног права, пријатељ са црногогорским суверенистима Таминжићима), априори подржавају, а и један и други (Грубач и Ђукић) су у старту доживјели фијаско и саплели се и оплекли се о чињенице, попут мачке кад залиже врелу кашу, па из глади обиграва око ње) јер је аутор те судије др Данило Радојевић, мој особни пријатељ и дугогодишњи сарадник, а не Радоје Радојевић (Данилов одавно физички преминули/боље рећи по налогу Удбе нестали или ликвидирани прије неколико деценија рођени брат је Радоје, иначе знаменити црногорски нациолог, књижевник и кулуролог, али он није писао речену научну расправу већ др Данило Радојевић и објавио је у Подгорици 2007. године/.

Толико о томе. За наук. Други пут ћу расправити, ако буде потребно, о Дрљевићевом дјелању (1919-1941), а ако треба и раније о његовој дјелатности (1909-1918). Ипак, ја то боље знам него моји-незналице-критичари и атаканти.

Расправа о др Секули Дрљевићу

Не бјежим о расправи о др Секули Дрљевићу (то никада нијесам чинио), него сам проблем историје зеленашког (федералистичко-сувренистичког државотоворног и националног покрета настојао приказати у контексту своје епохе и са ширег опсега и становишта), али мислим да није у реду оно што везано за др Секулу Дрљевића подмећу господа грађевински инжењер у „добровољном“ и профитном егзилу у Москви Војин Грубач и његов посилни агитаторски ревносни, а такође драговољни емигрант из Црне Горе адвокат Мирослав Ђукић, настањен у Лијевча поље, Бања Луци, или гдје друго, не знаму се адреса. Обојица, и Грубач и Ђукић, лутају у воде историјске науке, те се од њих не може очекивати ни да нормално испливају одређену дионицу, а не олимпијски да се, пливачки речено, тријумфално оките медаљама, попут Мајкла Фелпса или Мајкла Шпица из Михнена 1972. године. Г. Војин Грубач, подржан од појединаца, наставља да води опскурну бјесомучну хајку на др Секулу Дрљевића и његово дјело, односно, јавну оставштину.

Али, нека чине за свој мерак г. Грубач и истомишљеници му што им драго. Ја мислим и тако дјелам, да је релевантно да се, и овом пригодом, концентришем, иако сам у досадашњој полемици изнио сијасет чињеница и аргумената на неке фрагменте из јавног животописа и дјелатности др Секуле Дрљевића. Чињенице се у историјској и правној науци, ипак не побијају аргументима. А ево што говоре неумољиво историјске чињенице о др Секули Дрљевићу. Но, залећели се да о научним историјским темама расправљају са мном незнавени, али, пошли су као боси човјек који гази по трњу.

Око дјеловања Дрљевића од 1943. године, док је био у Земуну, али и кад је од прољећа 1944. године био у Подсуједу (Загреб) опет на на тлу НДХ и за вријеме 1944-1945.

Блиски Дрљевићев политички сарадник Савић Марковић Штедимлија, који је радио у пропагандној служби НДХ и био сарадник усташке штампе, свакако по сугестијама и упутима др Секуле Дрљевића, посјетио је, 4. јуна 1943. године њемачко велепосланство у Загребу и разговарао са тамошњим њемачким дипломатом др Качинком. О томе је 5. јуна 1943. године, др Качинка сачинио детаљан и општиран тајни извјештај за велепосланика Трећег Рајха у НДХ Сигфрида Касцхеа (Зигфрида Кашеа), у којему га је информисао о Штедимлијевим ставовима и његовој елаборацији општег положаја и прилика које владају у Црној Гори и пропаганди која се предузима и која се даље треба подузети.

Штедимлија је, у разговору са Кашеовим сарадником др Качинком, предложио које би даље кораке њемачке војне и политичке власти требале направити у Црној Гори. Инсистирао је да се њемачке трупе у Црној Гори повежу са командантом зеленашке војске генералом Крстом Поповићем, да га подрже и помогну, тврдећи да је генерал Поповић лојалан Њемцима и Италијанима, али да га Италијани не подржавају, већ да они пружају подршку четницима. Према Штедимлијевом исказу, Поповић је у Црној Гори под својом командом окупио црногорске националистичке формације, које тренутно броје око 7.000 људи под оружјем и да он предводи борбу против партизана.

Штедимлија је пледирао да Њемци у Црној Гори пруже подршку зеленашким војним и политичким круговима и захтјевима за успоставу независне Црне Горе и предложио је низ мјера које треба у политичке, економске и пропагандне сврхе предузети. Указао је на чињеницу да је генерал Душан Симовић, вођа пучистичке југословенске владе од 27. марта 1941. године, поставио за бана Зетске бановине бригадног генерала Блажа Ђукановића, који у Црној Гори командује четничким снагама и блиско сарађује са Дражом Михаиловићем и који такође сарађује са италијанским гувернером Црне Горе Алесандром Пирциом Биролијем, који подржава српске политичке планове. Указује да је циљ четничког програма поновна успостава Југославије, односно, стварање Велике Србије и да су четници у Црној Гори присталице Драже Михаиловића.

Тај извјештај којег је др Качинка доставио Кашеу у цјелини гласи, у преводу са њемачког језика на црногорски:

Др Качинка Загреб, 5. јун 1943.
Тајно!
Запис за господина посланика
Предмет: Општи положај и пропаганда у Црној Гори

Јуче се код мене појавио господин Штедимлија, припадник хрватске пропагандне службе и уредник „Хрватског народа“. Он припрада Црногорском националном покрету. Он је у уводу навео да су, према његовом мишљењу, након уласка њемачких војних јединица у Црну Гору направљене различите грешке, које су највјероватније узрок недостатка знања о политичком положају. Ово важи нарочито за пропаганду, која је и направљена од стане њемачке војске. Бојазан, да ће због тога морати да падне већи број Њемаца, него што је то првенствено било неопходно, навело га је да дође у посјету.

О политичком положају у Црној Гори наводи:

Бан Ђукановић, који је још раније постављен од стране генерала Симовића, сарађује са Дражом Михајловићем. Под његовом командом налази се 15000–20000 четника. Чини се као да је добар пријатељ са генералом Биролијем, италијанским гувернером Црне Горе, који је, што је карактеристично, као борац у Солуну у своје вријеме добио српско војно признање, што објашњава његову подршку Србима. У Црној Гори су сви четници били присталице Драже Михајловића и из тактичких разлога сарађују са Италијанима. Њихов циљ је, подразумијева се, Југославија или барем велика Србија.

Господин Штедимља скреће пажњу посебно на Крста Поповића, који предводи националистичке добровољце у борби против партизана. Он тренутно располаже са преко 7 000 људи и на исти начин се лојално опходи према Њемачкој и Италији. Стварање уске везе са њим би било веома важно. Међутим, италијанска страна га не подржава, јер они подржавају само четнике.

Тренутно водеће чиновништво у Црној Гори орјентисано је ка великој Србији. Неопходно је, међутим, отклонити један број старијих чиновника, како би се достигао нови курс без отпора. И промјеном четничког руководства, које се осјећа као да је склопило савез са савезницима, треба постићи то, да је могуће да се придобије велики број људи који размишља националистички. Што се тиче партизана – у њиховим главним сједиштима народ није за њих, већ само народ у околини већих градова.

Народ није упознат са циљевима за које се залажу њемачке трупе. Апел који је раширила њемачка војска био је лош, баш као и леци. Главна грешка је била још једном та, што је све то изложено и састављено на латиничном писму, а не на црногорском нарјечју. Народ у Црној Гори је политички изузетно школован; сваки сељанин је политичар. Најтеже је то што су италијанске трупе на зао начин пустошиле у земљи, па народ мисли да и од Њемаца могу да очекују исто. Због тога је од нарочите важности да се успостави блиски контакт са народом, при чему би уз летке могли да послуже и говорници који ће са својим трупама одржавати мале скупове. Нарочито сврсисходно било би ангажовање црногоррских националиста који ту живе. С тим у вези упућивао сам на спољно-политичке потешкоће оваквог корака. Господин Штедимља је на то одговорио да посједује довољно адреса тих људи који се налазе у тим мјестима и који би у сваком тренутку стајали на располагање њемачкој војсци.

За пропаганду је господин Штедимља направио сљедеће предлоге:
1. Леци који се шаљу у Црну Гору нијесу добро састављени. Летак који је штампан латиницом је на хрватском језику. Стари људи не умију да читају латиницу. Они ће мислити да су тај летак послале усташе, а не Њемци. Превод на хрватски је веома лош и са грешкама, тако да га сељани не могу разумјети.
2. Леци који су штампани на ћирилици су на српском језику. У Црној Гори нико не говори тај језик. Тамо се говори само једним посебним дијалектом који је веома различит од хрватског и српског језика. Сељани ће мислити да су ове летке послали Срби преко Њемаца и да Њемци имају намјеру да уједине Србију и Црну Гору.
3. У летку, између осталог, није наведено ништа о јевреју Моши Пијади, који је најпознатији вођа комуниста у Црној Гори. По његовом налогу су извршена сва убиства у Црној Гори. Црногорци су поносан народ и када им један јевреј даје наређења, осјећају се увријеђено. Због тога се мора апеловати на црногорски осјећај части.
4. Мора се рећи да је Дража Михајиловић министар југословенске емиграционе владе у Лондону. Из тога произилази да је он енглески агент. Црногорцима се мора објаснити да су их Енглези, као савезници Црногораца, продали и издали 1918. године. Енглези су били криви што је од 1918 – 1926. толико много људи погубљено у Црној Гори.
5. Партизнаима треба прије свега да буде дискредитована историјска руска политика, која је Црну Гору увијек остављала на цједилу. То исто важи и за пропаганду против бољшевизма и Совјетског савеза. То упућује на гнусна дјела партизана. Многи студенти су постали комунисти само зато што су били противници династије Карађорђевић.
6. Леци морају да се штампају на црногорском дијалекту и на чирилићном писму. Било би добро да се наведе да ће сви они који одложе оружје бити остављени да на миру даље обављају свој посао.
7. Леци морају да се штампају на зеленом папиру, јер је то национална боја. На тај начин ће сељани препознати да Њемци не желе, као Италијани, да склопе споразум са четницима.

Уз то, сматра господин Штедимља, било би сврсисходно да се упути на велике планове за изградњу који су започети прије Свјетског рата: хидроенергија, улице, жељезнице итд. У Југославији Срби свјесно нијесу више градили. У пропаганди треба упутити на то ‘да вам је ако останете уз силе Осовине осигурано богатство и напредак, а ако сте на страни велике Србије сигурна вам је пропаст. Црна Гора је способна за живот и када су исцпрљене све могућности за рад. Сада можете поново да живите у сопственој кући и не морате да се исељавате’.

Господин Штедимља је изразио спремност да изради летке и брошуре према одређеним смјерницама.

(ДАЦГ, АОП, Фонд фототеке, X 3-1 (1944), кутија број 47, Dr Katschinka, Pol. Inf. Mont- A 1290/43, Aufzeichnung fuer den Herrn Gesandten, Zagreb, den 5. Juni 1943.)

Поменути извјештај у копији оригинала броји 5 куцаних страница на машини и на њемачком је језику, те је на крају власторучно потписан од стране др Качинке. Овај извјештај по први пут објављујемо у нашој историографији у пријеводу са њемачког језика на црногорски, којег је учинио, за потребе аутора ове докторске тезе раније превео мр Љубомир Ивановић, професор њемачког језика и књижевности из Подгорице. Из рукописа докторске дисертације Новака Аџића).

Почетком јула 1943. године др Секула Дрљевић је, с претензијама да наступа у име Црногорске странке (зеленаша) њемачком велепосланству у Загребу предао меморандум у којему се бави повијесним контекстом црногорског питања, те који садржи предлоге политичке нарави у погледу како и са којим снагама треба устројити власт у Црној Гори. Чиновник њемачког посланства је запремио тај Дрљевићев акт, који је достављен посланику Кашеу, а исти га је прослиједио својим надређеним у министарству вањских послова у Берлину. У тој представци, поред осталог, Дрљевић истиче вишестољетни контунуитет црногорске државности од времена Дукље/Зете на овамо, те критикује италијанску политику и управу у Црној Гори од друге половине 1941. године, сматрајући да она не артикулише и не разумије стварне потребе црногорског народа и његове државне тежње и да су Италијани од момента преузимања власти у земљи гувернера Пирциа Биролија напустили подршку зеленашкој политици рестаурације самосталне Црне Горе. Наглашава да је италијанска управа на челу са Биролијем направила радикалан заокрет у односу према црногорским индепедентистичким зеленашким круговима, те да је направила пакт са четницима, који су постали њени савезници.

Дрљевић се у томе документу бави и историјатом српско-црногорских односа, наглашавајући да је државна политика Србије трајно радила на екстинкцији Црне Горе као државе. Дрљевић говори о положају Црне Горе у КСХС/Краљевини Југославији (1918-1941), тврдећи да је Црна Гора била окупирана и освојена земља од стране Србије и под њеном управом. У наведеном меморандуму он истиче потребу обнове независне Црне Горе и тражи да силе Осовине треба да обећају да ће признати одлуку Црногорског (петровданског) сабора од 12. јула 1941. године, који је на Цетињу прогласио успоставу „слободне и самосталне Црне Горе“. Затим пледира да силе Осовине, превасходно Њемачка, подупру акције у погледу остваривања црногорске државне самосталности. За Дрљевића је од значаја да се у Црној Гори установи влада, која би била у рукама Црногорске странке (зеленаша) и која ће управљати државним пословима и процесима и да треба да је сачињавају само они домицилни политички чиниоци и представници народа који су сљедбеници црногороске државне суверености и независности. За Дрљевића нема дилеме да не долази у обзир било каква сарадња зеленаша са бјелашима и четницима Драже Михаиловића.

Тај Дрљевићев елаборат о црногорском питању са конкретним захтјевима, у преводу са њемачког на црногорски носи наслов „Мишљење Црногорске народне партијре (зеленаша) о данашњем стању у Црној Гори“. На самом почетку тог документа стоји да је „почетком јула 1943. др Секула Дрљевић, вођа Црногорске народне партије“ предао њемачком посланству сљедеће објашњење. Тај Дрљевићев поднесак интегрално гласи:

Црна Гора је прво под именом Дукља и Зета, а касније под именом Црна Гора, увијек била независна држава, осим једног кратког временског периода њеног државног заједништва са Србијом. Црногорској аристократској породици Немањић пошло је за руком да доспије на српски трон. На основу својих родбинских веза са црногорским племством додали су је свом подручју владавине, али као аутономну јединицу. Покушај увођења централизоване управе изазвао је три узастопна устанка у Црној Гори. Трећим устанком успјела је Црна Гора да се одвоји од Србије. У овом кратком временском периоду заједништва насљедници српског трона носили су титулу краља Црне Горе и управљали су њоме, при чему су имали и своје сједиште, које су према данашњој државно-правној терминологији конфедерације давали својим државним поглаварима.

Због отцјепљења, које је резултат устанка, Црна Гора и Србија живјеле су у наредном периоду у непријатељским везама. До које мјере се то проширило показује случај борбе на Косово пољу 1389. године. Косовска битка била је сукоб хришћанских земаља против муслимана, Пољске, Бугарске, Босне, Црне Горе и Албаније. У ово вријеме је Црна Гора скоро у цјелини била католичка. Све наведене земље, са изузетком Црне Горе, пратиле су ову наредбу. Ово непријатељство је такође постало основа каснијих веза између Црне Горе и Србије. Ко хоће да разумије данашње везе између Црне Горе и Србије, мора да зна ову чињеницу.

Недостатак руских јединица између Срба и Црногораца – и само њему се приписује различитост њиховог погледа на свијет, који је у таквој мјери развијен да се ти погледи на свијет дијаметрално један другом сукобљавају.

Како би добила излаз на море, Србија је покушала да освоји Црну Гору. Да би то постигла, Србија је потпомагала образовање црногорских интелектуалаца у Србији од времена књаза Михајла Обреновића. Након почетних оклијевања краљ Милан је наставио ову политику, а краљ Петар Карађорђевић јој је дао најшири опсег. За вријеме његове владавине су скоро сви студенти из Црне Горе који су студирали у Србији имали стипендију. Краљ Петар и Никола Пашић промијенили су политику Обреновића, политику повластица за Црногорце у Србији у систем који би преокренуо црногорске младе студенте у београдске јањичаре. Тако је дошло до данашњег стања у којем су скоро 80% црногорских интелектуалаца београдски агенти, али преко 90% црногорских сељана су не само саборци за самосталну црногорску државу, него и заклети противници Србије. Због ових чињеница странци који дођу у Црну Гору могу тешко да препознају расположење црногорског народа јер странци разговарају са интелектуалцима који су српски орјентисани, а не са сељанима. И данашња неодлучна политика Италије у Црној Гори је очигледно посљедица ових чињеница.
Италијани су према свом историјском развоју и традицији народ једног града, града Рима. Они су римски народ. Због те њихове идеологије градови, народ и сељани чине инструмент владавине градовима. Црногорство је овом дијаметрално супротно римској идеологији. Како је историјски развој то донио, у Црној Гори су сељани народ у политичком смислу, тј. сељани нису само водећи слој, већ и држава сама по себи. Црногорским сељанима је наклоност градова и интелектуалаца на другом мјесту, док Италијани мисле да су ставови црногорских интелектуалаца и грађана уједно и ставови црногорског народа. Данашња италијанска управа у Црној Гори не долази на идеју да разјасни како је Цетиње, као управни центар бановине, у старој Југославији у тако великој већини било против зеленаша и да је др Дрљевић ипак у цетињским изборним круговима упркос свим присилама и изборним преварама, које су Београђани спроводили према њему, изабран за посланика. То је сличан случај као што је чињеница да је Стјепан Радић имао сав хрватски народ иза себе. И онај који је тада хтио да код Загрепчана сазна, какво је расположењу народа према Стјепану Рачићу, тај је морао отићи из Хрватске с убјеђењем да је народ против њега.

Тиме је јасно зашто Италијани и странци уопште не препознају на прави начин расположење црногорског народа када проматрају њихове односе. Онда интересовање ових странаца може још више ићи у правцу неразазнавања мишљења црногорског народа.

Када је италијанска војска ушла у Црну Гору, вођа италијанске фашистичке империје најавио је да су силе Осовине одлучиле да створе независну црногорску државу. Ова чињеница довела је Црногорце у табор пријатеља сила Осовине, наравно не српске агенте, који су ишчекивали и који ишчекују остварење својих политичких идеала побједом Велике Британије. Чини се да је италијанска влада у то вријеме озбиљно размишљала о томе да поново створи Црну Гору, јер је цивилни комесар на Цетињу, гроф Мацолини, најавио декларацију о поновном стварању црногорске државе. То се догодило 12. јуна 1941. године. Два дана касније почео је комунистички устанак, као и у осталим југоисточним земљама. Овај устанак није имао никакву везу са декларацијом о поновном стварању државе. Овај устанак дао је италијанској влади повод да на мјесто цивилног комисара Мацолинија као генералног гувернера постави генерала Пирција Биролија који ће радити на поновном стварању Црне Горе, али орјентисано у правцу великосрпске политике, према којој Црна Гора мора да буде дио Србије. Генерал Бироли одмах је саопштио вођама црногорске партије за обнову Црне Горе, тзв. зеленашима, да не прави никакву разлику између зеленаша и бјелаша тј. српских агената. Чак је рекао да су за њега и црвени равноправни, све док треба да сарађују са Италијом. Зеленашима је било јасно да је Италија своју политику према Црној Гори окренула за 180° и они су се повукли, а Италијани су почели са формирањем четничких јединица у Црној Гори и самим тим се ујединили са вођом великосрпских устаника, Дражом Михајловићем. Тако је дошло до тога да је италијанска војска уз војну почаст сахранила у Сплиту једног од најважнијих сарадника Драже Михајловића, познатог Илију Бирчанина.

Данас не постоји ниједан сељанин у Црној Гори којем ово није познато и због тога сви имају веома мало повјерења у политику сила Осовине у Црној Гори. Из тог разлога се не може очекивати да Црногорци са повјерењем дочекају било коју владу, која би била само инструмент за окупацију њихове отаџбине, јер Црногорци очекују слободу која би била израз обнове њихове посебности тј. која би одговарала одлуци Црногорског сабора од 12.јуна 1941. године. Црна Гора може да буде сарадник и саборац европским силама које се боре против комунизма и англосаксонске плутократије, али само као поново успостављена држава. Као окупирана земља, тј. њени сељани који сви припадају зеленашкој партији, спремна је само да се лојално потчини наредбама окупатора, али не и да сарађује са њим. Али све док су црногорски сељани пасивни у погледу на јавни живот у својој окупираној домовини, италијанској окупаторској управи неће успјети да постигне ред и мир у њој.

Ред може одржати само црногорска влада, само влада партије зеленаша преко црногорских сељана и преко организације Црне Горе на традиционалној племенској основи, коју је Југославија укинула како би владала Црном Гором. Италија је задржала југословенску организацију Црне Горе и тиме доказала црногорском народу да води политику обнове Југославије и према таквој политици се црногорски сељачки народ односио непријатељски или у најмању руку индиферентно.

Како бисмо дошли до конкретног, неопходно је сљедеће:
1) Црногорском народу се мора најавити да ће силе Осовине прихватити декларацију црногорског сабора од 12.јула 1941. и да ће јој помоћи приликом њеног остваривања.
2) Мора се основати влада поново створене Црне Горе и власт се предати црногорској партији зеленаша, који су се 22 године под влашћу Југославије борили за обнову Црне Горе и који су увијек имали своје посланике у београдској скупштини.
3) У црногорску владу могу бити примљени само они чланови који су сагласни са обновом Црне Горе.
4) О сарадњи партије зеленаша са бјелашима не може да буде ни говора, јер би сарадња са њима значила исто што и сарадња са Дражом Михајловићем и његовим четницима.
Исто тако мало могућа била би и сарадња њемачке и италијанске владе са енглеским агентима, када би та сарадња постојала у Њемачкој или Италији. Исто тако не би могли црногорски зеленаши да сарађују са бјелашима, који су исто енглески агенти као Дража Михајловић. То не значи да зеленаши не би били спремни да приме у своју партију ријетке појединце за које би били убијеђени да ће престати да буду београдски тј. енглески агенти.

Горенаведено је неопозив став црногорске партије зеленаша који је обавезујућ за све чланове партије. У случају да неки појединци буду радили нешто противно томе, аутоматски ће престати да буду чланови партије.

(ДАЦГ, АОП, Фонд фототеке, кутија бр. 47, X 3-1 (1944), Deutsche Gesandschaft-Zagreb, Pol. Inf. Mont-1233/43, Anlage, Stellungsnahme der montenegrischen Volkspartei (Zelenašen) zu dem heutigen Zustand in Montenegro. (Прилог, Мишљење Црногорске народне партијре (зеленаша) о данашњем стању у Црној Гори). Превод цијелог документа са њемачког за научне потребе аутора ове студије учинио је мр Љубомир Ивановић, проф. њемачког језика и књижевности. Речени документ се сада први пут публикује у нашој и иностраној историографији. Из текста доктората Новака Аџића)

“Сустав комунистичке борбе”

Др Секула Дрљевић је, половином јануара 1944. године, у уводнику усташког листа “Граничар”, у тексту под насловом “Сустав комунистичке борбе” показивао своје радикално и антикомунистичко идеолошко и политичко увјерење. У наведеном чланку, бавио се генезом и учинцима бољшевичке револуције у Русији 1917. године и природом и резултатима комунистичког поретка у СССР и његовог одјека у другим земљама. Као апологентичар њемачког нацистичког Трећег Рајха, Дрљевић је износио оцјене о карактеру револуционарних ратних циљева, метода и средстава комунистичке идеологије и политике у међународним оквирима, њеним резултатима у прошлости и процеса који се одвијају под патернализмом Москве. Он тврди да комунисти успијевају у својој борби због слабости и учињених грјешака својих противника, те да посједују изражен таленат, способност и моћ у вјештини пропаганде којим остварују утицај над ширим народним слојевима. За Дрљевића је комунистички поредак “злочиначки” и да би то “доказао” он се осврће на резултате лењинистико-стаљинистичке владавине у СССР. Дрљевић, већ освједочени заслијепљени антисемита, констатује да су “крвави” комунизам рушећи царску Русију устоличили јеврејски елементи. Он се осврће и на постојећи рат између Трећег Рајха и СССР и тврди да се комунистички владар Стаљин у подршци за борбу против Њемачке служи “преварама”, те да се позива на “свесловенство”, а сам, како Дрљевић тврди, “није Славен”. Потом настоји да објасни комунистичку револуцију и рат у Југославији, непријатељски иступајући према НОБ-у.

Коментарише природу политичког режима и резултатима владавине у монархистичкој Југославији, осуђујући оштро ондашњу власт, а затим оштро напада четнички војно-политички и идеолошки покрет под вођством Драже Михаиловића и његов однос према Црној Гори и настоји да дадне објашњење постојеће ситуације на ратиштима на јужнословенском простору, тврдећи да је револуционарна и терористичка организација “Црна рука”, како наводи, “постала мајка комунизма”. Закључује да “сурадња са београдским завјереницима у било којој од земаља, које су до јуче биле жртва београдске страховладе, у најмању руку знатно слаби народни одпор противу комунизма”.

Наведени текст Дрљевића у цјелини преносимо у језичком изворнику, у форми како је објављен:

Комуниста има у свима еуропским земљама, у некој мање у некој више, али их има. Међутим нема ниједне земље у Европи, у којој не би били огромна мањина. Ипак се боре, да изазову револуцију, прво у Европи а зати у циеломе свиету. Иако је за комунисте тако поразна бројчана надмоћ противника револуције, да би морао бити у револуцији више него сигуран пораз комуниста, они ипак вјерују у своју побједу. Вјерују у надмоћ свога сустава борбе, који се одликује вјештином заваравања широких маса и спретношћу изкоришћавања противничких погрјешака, које скоро редовно нису ни мале ни малобројне.

У свакој борби обадвие стране праве погријешке, разумије се ни једнак број ни једнако велике, али их праве. Међутим не изкоришћују једнако вјешто обадвие стране погрјешке свога супарника. Те двие своје вјештине комунисти су изградили у сустав, који им је омогућио побједу у руској револуцији и у који и данас полажу највеће наде.

У почетку руске револуције 1917. године, комунисти су били у Русији бројчано тако мали и беззначајни, да су у односу према осталима били подпуно неурачунљиви. Међу сељацима их уобће није ни било и могли су побиедити само захваљујући очајној неспособности грађанских странака и својој вјештини обмањивања. Позната Лењинова крилатица «Народу мир, сељацима земља а комунистима власт« одниела је побједу. Народ није видио да ће му Лењин мјесто мира дониети крваве покоље, који ће трајати годинама. Сељаци нису ни слутили, да ће им комунисти касније одузети земљу и њих стрпати у логоре, који ће се звати совхозима и колхозима. Превара је успјела. Створене су Савезне совјетске социјалистичке републике, скраћено СССР. Нестало је Русије. Њено име жидовска крволочност премазала је крвљу њених синова. Узпостављен је сустав владавине, какав је кадар створити само пакао жидовске мржње и освете. Од многобројних народа некадашњега огромнога рускога царства створена је гомила особа, којима је подпуно одузета свиест о припадању било каквој народној посебности.

Дошло је до рата између Великоњемачкога Рајха и СССР. Нашавши се у нужди Стаљин је позвао превару у помоћ. Сјетио се, да су у сличним приликама руски императори позивали славенске народе, да дижу устанке. Прешавши преко тога, што више нема ни Русије ни руских царева и што Совјетску Унију диели не само од негдашње Русије него и од свих славенских народа и циелога културнога човјечанства крв потоњега рускога цара и његове обитељи и злочиначки сустав комунистичке владавине и њених жидовских комесара, Стаљин је почео одржавати свеславенске конгресе у Москви. Тражи солидарност славенских народа са Русијом, иако Русије више нема. Апелира на национале, којима је објавио рат комунистичком интернационалом. Говори о панславизму, а он сам није Славен.

Чим му је саобћено, да акција комунизма наилази на велике потежкоће у еуропским народима због непризнавања Бога и прогоњења вјере у Совјетској Унији, Стаљин је поставио православнога патријарха у Москви и наложио му, да се обрати једном посланицом свима кршћанским народима свиета противу Њемачке у име Криста и његове науке.
Кад је Стаљину речено, да је земљама, које су биле у саставу бивше Југославије, комунизам незнатан у узпоредби са националним осјећањем тих земаља, он је наложио своме поузданику за те земље, да своје банде назове народном ослободилачком војском.

Комунистима је врло добро познато, у каквој су злој успомени београдски завјерници свих врста у свима земљама, које су биле жртва њихових насиља и злочина до пропасти Југославије. Какве је трагове за собом оставила ондашња владавина Београда нитко није боље оцртавао од предсједника данашње србске владе генерала Милана Недића. Говорећи једном приликом србским сељацима он је рекао:« Ја не могу, браћо сељаци, говорити пред вама о ономе, што се дешавало у Југославији, а да не поцрвеним.« Разумљиво је, да нитко није омрзнут колико агенти онога, о чему је тако поразан суд дао генерал Недић.

Од свих оруђа негдашње београдске владавине ниједно није остало у горој успомени од четника. То знаду комунисти и због тога су на појаву четника Драже Михајловића и Доброслава Јевђевића у Босни, Херцеговини, Црној Гори и Санџаку одговорили комунистичким летцима, у којима су их најоштрије нападали. Знали су, да нема боље агитације за комунизам од нападања на њих.

Што комунисти нису успјели свакога непријатеља четника придобити за комунизам, има се захвалити само великој одвратности народних сељачких маса према комунизму. Народу су били непознати издајнички планови талијанских генерала, па је њихово пријатељевање са Дражом Михајловићем и Јевђевићем сматрао погрјешком, у који су упали због непознавања прилика. И то пријатељевање ишло је у прилог комуниста и они су га врло вјешто изкоришћавали и са успјехом стварали забуну у народу. У многима од оних, које нису могли придобити за комунизам, убили су спремност за борбу противу њега. Тако су постал пасивни проматрачи многи, који би иначе били најодлучнији борци противу комунизма. Тај успјех партизана доказује, да се у њиховоме водству налазе врло добри познаваоци прилика у бившој Југославији и њихових посљедица, које имају значајну улогу у политичким збивањима данашњице.

Да комунистичко водство познаје врло добро борбе у бившој Југославији и народне тежње појединих земаља, доказује и њихов устав њихове будуће Југославије. По њему су поједине земље не само равноправне него и у толиком степену самосталне, да њихов однос није федерација него конфедерација. Разумије се, да би под Совјетима оне прошле као и једанаест самосталних република Совјетске Уније, т. ј. постале би жртва најкрућега централизма. Међутим није риеч о томе, него о спретности совјетске промичбе.

У тренутку, у коме се београдски завјерници мотају по Црној Гори у заједници са дојучерашњим ближим сурадницима Драже Михајловића и не крију своје намјере, да Црну Гору предаду Србији као и 1918. године, природно је да не може остати без утицаја предвиђање Црне Горе у комунистичкоме уставу као самосталног члана конфедерације. Црногорски народ зна, да су ти исти завјерници, који се данас камуфлирају борбом противу комунизма, у годинама од 1919-1925. палили црногорским сељацима куће и поубијали велики број Црногораца, да би приморали црногорски народ, да одустане од борбе за слободу Црне Горе. Црногорци знају, да би то они и данас радили, кад би били осигурани некажњивошћу за злочине, као што су били некада.

У прошломе броју по насловом: «Црна рука и комунизам« наш лист је објаснио, како је «Црна рука« постала мајка комунизма. Данас понављам: сурадња са београдским завјереницима у било којој од земаља, које су до јуче биле жртва београдске страховладе, у најмању руку знатно слаби народни одпор противу комунизма. Опасно је народ стављати у положај, да мора бирати измађу два зла, за која је тежко рећи, које је веће.

Комунисти сваку погрјешку својих противника изкоришћују врло вјешто. То се мора имати стално на уму.

(Др Секула Дрљевић (“X”), “Сустав комунистичке борбе”, “Граничар”, Земун, број 3, од 15. сијечња 1944, стр. 1. Из текста докторске дисертације Новака Аџића).

Национално питање

Дрљевићеви погледи на црногорско државно и национално питање излагани су, и првих мјесеци 1944. године, преко штампе НДХ, како земунског „Граничара“, тако и усташког листа „Спремност“, који је излазио у Загребу. Ставови др Секуле Дрљевића о идентитету црногорског народа и његове државне традиције у прошлости и истицања потребе њене реституције били су предметом напада у штампи у Србији, која је била под контролом владе генерала Милана Недића. Београдски листови „Ново Време“ и „Српски народ“, крајем јануара 1944. године, напали су Дрљевића и његове политичке и друге ставове, посебно оне које су се тицале идентитета црногорског народа и његове државе. На то је Дрљевић одговорио својим написима у земунском „Граничару“ и у листу „Спремност“ из Загреба. Дрљевић је, иначе, у штампи НДХ наилазио на прилично добар пријем, која га је понекад фаворизовала и тврдила да се он налази „на обрани части и самосвјесности црногорског народа“. Лист „Спремност“ представљао је Дрљевића као „вођу црногорског народа“, премда је Дрљевић у самој Црној Гори тада имао прилично малу подршку народних слојева.

По навици, оштрица Дрљевићевих напада била је Србија, односно, њена државно-политичка, војна и црквена елита, коју је он константно критиковао због њеног негативног односа према Црној Гори, њеној државности и правима црногорског народа.

Дрљевић се, у полемици са београдским политичким, еклезијастичким и другим круговима, бавио питањем духовног лика Црне Горе и њеног народа. Међу стубовима црногорског националног идентитета он је истицао атипично и специфично схватање религије код Црногораца, које је перципирао као црногорославље, којега назива слободослављем, односно, хегелијански га тумачи као народну религију која иде руку под руку са слободом. Према Дрљевићу црногорославље (слободославље) је историјски било оживотворено и еманирано и у статусној аутокефалности Црногорске цркве и њеним светачким националним култовима. У том смислу је тврдио: „За Црногорце не постоји, чега нема у „Горскоме Виенцу“, у којем је садржан морални и етички сустав црногорског народа, сви прописи црногорске религије. Црногорци, иако кршћани и то углавном православни, они изповиедају религију „Горскога Виенца“. Због тога је црногорско православље ц р н о г о р о с л а в љ е. Знатно се одвојило од осталога православља, па и од србскога, које за себе каже,да је светосавље, иако још ниједан србски писац није дао дефиницију тога појма. Има још један разлог, због којега црногорска и србска црква не могу никада постати једна црква. Цијела религиозна мистика црногорске цркве задржана је у чудотворству и светитељству црногорских светитеља: св.Василија Острожкога и Св. Петра Цетињскога. Ни једнога од њих не признаје за светитеља србска црква“.

За Дрљевића главна опасност по Црну Гору и несрпске просторе је великосрпски хегемонизам и његова империјална природа, чијим појавним облицима у XX вијеку се Дрљевић бави у чланку под насловом „Питам Београд“, у којему посебно третира старију и новију повијест српско-црногорских односа. Залажући се за успоставу државне независности Црне Горе, Дрљевић је искључивао могућност постојања било које југословенске државе у чијем саставу би била Црна Гора и негирао је сваку културну (духовну), односно, идентитетску везу и сродност између Црногораца и Срба. Штавише, истицао је да у духовном погледу између њих постоји непремостиви јаз. Поред осталог, у поменутом чланку полемише са ставовима и тврдњама епископа Николаја Велимировића, који се тичу Велимировићевог тумачења дјела Петра ИИ Петровића-Његоша, наводећи да речени епископ и његова паства манифестују мржњу према Црној Гори и црногорском народу. Према предвиђању Дрљевића, у будућности је искључена могућност властима у Београду да управљају Црном Гором и њеним народом. Београдске владајуће кругове и њихову идеологију и политику обиљежава као несрећу по саму Србију али и њене сусједе.

Насловљени Дрљевићев текст гласи:

Мој чланак дао је повода Београду, да удари у махнити лик. Горње мјесто из чланка цитирао сам, јер је оно на себе привукло највећи биес Београда. Напао ме у чланку под насловом: „Црногорославље“, који су- да би добио што већи публицитет- објавио два београдска листа: “Србски Народ“ од 29. и „Ново Време“ од 30. сиечња ове године. Београд се не усуђује доказивати неточност онога, што сам ја написао, али хоће доказати, да сам ја крив, што је то тако. Да би утврдио моју кривицу, покушава скренути пажњу јавности на измишљени догађај, који- и кад би постојао- не би имао никакве везе с мојим чланком „Црна Гора“. Пронашао је да сам ја, „године 1910. са балкона хотела „Империал“ у Београду први јавно пледирао за уједињење Србије и Црне Горе, док су још биле самосталне државе“.

Прво ја уобће нисам био 1910. године у Београду, а никада у животу нисам одсједао у хотелу „Империал“, па ни био на његовоме балкону. Друго, год.1910. не само да о сједињењу Црне Горе и Србије нисам говорио ја, него о њему нису говорили ни београдски агенти, који су носили бомбе из Београда на Цетиње 1907. године и који су учествовали у завјери противу Црне Горе 1909. године. О сједињењу тих земаља, у оно доба, није могло бити говора, јер су биле одељене Санџаком, који је припадао државом територију царевине Турске.

Године 1912. балканске кршћанске државе ушле су у рат са Турском. Ја сам био црногорски министар. У току рата, око Узкрса 1913. године, био сам неколико дана у Београду. За вриеме мога боравка у Београду црногорска је војска ушла у Скадар. Тим поводом манифестирали су београдски грађани пред двором краља Петра И., пред руским посланством, пред предсједничтвом србске владе и пред „Гранд хотелом „ у коме сам ја био одсио. Манифестантима се захвалио с неколико ријечи краљ Петар, а одржали су говоре предсједник србске владе Никола Пашић, руски посланик Хартwиг и ја с балкона „Гранд хотела“. Наше говоре у цјелини дониеле су све београдске новине. Према томе Београд се не може изговарати, да му је садржај тога мога говора непознат. У њему нема ни риечи о сједињењу Црне Горе и Србије. У чланку „Црногорославље“ Београд ипак тврди противно. Тој измишљотини Београд је додао још једну.

При крају године 1918. србска војска је окупирала Црну Гору. На дан 12. српња 1941. Године на Цетињу црногорски је сабор донио декларацију, којом је проглашена узпостава Црне Горе као самосталне државе. Разумије се, да то није могло бити урађено без пристанка талијанске владе. Два дана касније 14. српња, почео је комунистички устанак (Устанак у Црној Гори је избио 13. јула 1941. године-Прим.Н.А.). Да он није имао никакве везе с декларацијом сабора, доказују двие чињенице. Прво, што су истога дана комунисти почели устанак и у Србији и у осталим земљама Југоистока или ће можда Београд тврдити да су комунисти у Ужицама, у Србији, прогласили совјетску републику у знак просвједа противу рада црногорскога сабора. А друго, у устанку није судјеловао ниједан београдски агент, што сигурно не би био случај, да се радило о просвједу противу узпоставе црногорске државе.

Питам Београд, докле ће тако фанатично вјеровати, да да може лажима направити мост преко недогледне дубоке провалије, која диели црногорски духовни лик од србског духовног лика? Докле ће се надати, да ће моћи лажима некоме доказати, да су једно јунаци „Горског Виенца“ са јунацима „Коштане“ Боре Станковића.

И прије мога чланка „Црна Гора“, Београд је врло добро знао, да црногорски духовни лик нема ни једне заједничке црте са србским духовним ликом. Знао је, да је црногорски поглед на свиет удаљенији од србскога погледа на свиет, него сјеверни пол од јужнога. Београду није непознато, да је србски учењак Јован Цвијић рекао, да Динарци и Срби нису једно, и да је велики србски учењак Живојин Перић, кратко вријеме прије овога рата, констатирао у познатој својој разправи у загребачком „Економисту“ , да је црногорски народ етичка и етничка посебност.

Београд је међутим несвиестан, колику удаљеност Црногораца и Срба он доказује чак и онда, када се хоће борити за њихово јединство. У чланку „Црногорославље“ мене назива ђетићем с намјером, да извргне руглу Црногорце и истовремено да мене увриеди. Није то усамљена црногорска риеч чије је значење Београду нејасно. Њему су нејасни термини свих појмова, који улазе у сустав црногорскога погледа на свијет. То су толико пута доказали најјачи србски интелектуалци.
Црногорскоме изразу чојство највише су се подсмиевали Срби, па и најугледнији србски писци.

Два позната србска писца који су највише писали о дјелима црногорскога владара, пјесника и филозофа Петра ИИ Петровића Њергоша, јесу доктор Бранислав Петронијевић, професор београдског свеучилишта, и епископ др. Николај Велимировић. Пошто је овај далеко даровитији од првог, заслужује већу пажњу, оно што он пише. У своме дјелу „Религија Његошева“ на срани 25 тврди, да Његош обожава свиетлост као и Заратустра. Та глупост доказује, да је србском погледу на свиет неразумљив црногорски поглед на свиет и обратно, јер ус њихове супротности и сувише велике, да би могли један другога осјећати, без чега је немогуће њихово међусобно разумиевање.

Али није риеч о томе, него о славу епископа према Црној Гори и црногорскоме народу. На истој страни Велимировић каже: „Заратустра је живио двадесет година у пустињи прије него је постао обасјан“. „Његош је живео свега тридесет девет година у пустињи“. Дакле, по Велимировићу, Црна Гора је пустиња тј. простор без икаквога знака људског живота па разумије се и без знака духовнога живота. На страни 26. Велимировић тврди, да нитко, тко познаје Црну Гору не може вјеровати, да је Његош у њој могао створити своја бесмртна дјела. На страни 27. Велимировић каже, „рађе је одрастао у земљи гдје народ вјерује да камен расте.“ На страни 28. Велимировић даје овај суд о Црногорцима „Они хоће, да се зову народ и на оскудним и на неоскудним годинама, но да плаћају порез само на неоскудним“. На страни 57 Велимировић каже да је сваки Црногорац Чубро Чојковић. Тим извргава ругу црногорски појам о чојству. Зар је могао дати јачи доказ да је србском погледу на свиет појам чојства подпуно стран? Кад се из ,,србскога епископа’’, из ,,слуге божијега олтара’’ витла толики оркан мржње над Црном Гором и црногорским народом, зар је потребно упозоравати на мржњу његове пастве противу Црне Горе и Црногораца.

Став епископа Велимировића и цијеле Србије према чојству није сметало бившему србскоме министру Мирославу Спалајковићу, да прије становитог времена тврди, да је србски поглед на свијет – чојство и јунаштво. Тиме је Спалајковић отркрио да не зна двоје. Не зна, да је чојство садржано у појму јунаштва и не зна, да Београд не може опљачкати црногорски поглед на свијет, као што је оплачкао црногорске репарације послије Првог свјетског рата.

Питам Београд, да ли се сјећа:
1. да је његов пуковник данашњи генерал, Петар Пешић начелник црногорскоме врховне команде у првоме свјетскоме рату и то у години 1915.?
2. да је приликом бјежања србске војске преко Црне Горе и Албаније црногорска војска била њена заштитница, без чега би србски краљ, србска влада и србска војска били заробљени;
3. да је његов Пеатр Пешић без потребе држао црногорску војску у Санџаку све док аустроугарска војска није дошла до Скадра и тиме Црногорце довео у положа да буду опкољени и заробљени;
4. да је Петар Пешић као активни југословенски генерал, јавно у своме чланку ,,Командовање у рату’’ објављеном у београдској ,,Правди’’ од 9. свибња 1925.г. изјавио, да је капитулација црногорске војске његово дјело;
5. да је при крају 1918. године србска војска окупирала Црну Гору и насилно ју припојила Србији;
6. да је србска влада за вријеме окупације Црне Горе попалила преко пет хиљада црногорских сељачких кућа, поубијала више хиљада Црногораца и извршила злочин какв нису никад извршили турски јањичари у београдскоме пашалуку. Једне ноћи оружнички мајор Кецмановић са дванаест оружника ушао је у селу Цуцама под Ловћеном у кућу познатог црногорског витеза, свезао његову жену и његово троје дјеце и оставивши их кући свезане, кућу упалио. Мјесто на коме је изгорјела мајка са дјецом, питам Београд, што би радила Србија, да је такав злочин Цетиње починило у њој?
7. да су, послије свега наведенога, послије свих злочина почињених у Хрватској и након злочина од 20. липња 1928. године у Народној скупштини Хрватска и Црна Гора преко своје Сељачко-демократске коалиције Резолуцијом од 1928.године понудиле Србији државну заједницу на начелу равноправности Хрватске, Црне Горе и осталих земаља са Србијом, те и да је Србија на ту понуду одговорила диктатуром од 6. сијечња 1929. године и објавила борбу ,,свима средствима противницима централизма’’ тим покопана мисао било какве заједнице међу земљама, које су биле у саставу бивше Југославије не може се оживјети никаквим интригама.

Београде, упамти, о црногорским репарацијама, које си опљачкао бит ће говора, али о проширењу твоје владавине на Црну Гору, не може бити ни говора данашњим твојим подвалама, само још више загорчаваш ионако горку судбину и Црне Горе и Србије.
Питам Београд, кад ће једном престати – бити несрећа и за Србију и за њене сусједе?.

(Др Секула Дрљевић, „Питам Београд“, „Спремност“, Загреб, број 104, 20. ИИ 1944, стр. 3. У уводном редакцијском коменару, који прати Дрљевићев ауторски текст, „Спремност“ пише: „Садашње београдско новинство, у својој политичкој офензиви на несрбска подручја, посебну пажњу посвећује Црној Гори. Иза како су низом чланака и дописа „посебних извештача терена“ изниели обрисе међа својих експанзионистичких намјера, држе, да је вриеме, када треба најприје са свим могућностима, која им стоје на располагање управили своју офензиву према једној точки, у овом случају Црној Гори, како би онда, послије евентуалног успјеха, могли с постигнутим капиталом наставити даље према хрватском и мацедонском подручју. Логика д-ра Дрљевића, темељена на чињеницама и точним политичким изводима, посебно погађа данашњу великосрбску политику.“ (Из текста докторске дисертације Новака Аџића))

Дрљевић и Павелић

Политичку акцију др Секуле Дрљевића у Загребу од друге половине 1944. године са симпатијама је гледао поглавник НДХ др Анте Павелић, као и бројни други фактори из усташког вођства. Сам Дрљевић је у Загребу био финансиран од стране власти НДХ. Исказивао је претензије да усташко вођство подржи његове планове око обнове независне Црне Горе и призна као владу Црногорско државно вијеће формирано у Загребу под његовим предсједништвом. Међутим, иако су Павелић, као и други фактори из усташке власти са симпатијама посматрали Дрљевићев политички рад, јер је то одговарало њиховим геополитичким циљевима, интересима и другим комбинацијама, његово Црногорско џавно вијеће нијесу официјелно признали као владу Црне Горе и нијесу се нарочито ангажовали да отворено и конкретно подрже Дрљевића. У политичком и пропагандом раду у НДХ у име Црногорског државног вијећа Дрљевић је ангажовао свог блиског сарадника Савића Марковића-Штедимлију, који је писао писма, представке и друге акте и посјећивао министараство вањских послова НДХ, њемачко посланство у Загребу. Штедимлију је Дрљевић слао у Беч са циљем да промовише његову акцију и задобије наклоност и помоћ њемачких власти. Сам Штедимлија је у другој половини 1944. године пошао у Беч са задатком да дође у додир са тамошњим њемачким властима и покуша од њих добити подршку и помоћ за Дрљевићеве политичке планове и активности. Од стране министарства вањских послова НДХ и министра Мехмеда Алајбеговића, по налогу предсједника владе НДХ Николе Мандића финансирано је, приликом Штедимлијиног одласка и боравка у Бечу 1944. и 1945. године и отпремање Штедимлијине библиотеке из Загреба. О дјеловању Дрљевића и Штедимлије у Загребу у то вријеме свједочи и министар вањских послова НДХ Мехмед Алајбеговић, који, након хапшења, у истражном поступку 1945. године, казује:

Штедимлија је отишао у Беч у другој половици 1944. године. Он је био најужи сарадник др. Секуле Дрљевића, за којега је познато да је радио на успостави црногорске државне самосталности и у том свом раду био је у Загребу за вријеме НДХ у вези са Њемцима као и са Павелићем, те са др. Андријом Артуковићем, др. Ловром Сушићем и др. Јосипом Баленом. У другој половици 1944. године формиран је у Загребу један одбор под предсједањем др. Секуле Дрљевића, који је одбор имао претензију да буде, односно да постане црногорском владом, те је др. Секула Дрљевић и Штедимлија долазио к мени као министру вањских послова НДХ с молбом да тај црногорски одбор НДХ призна као владу. Ја сам имао прилично слаб увид у тај политички рад др. Секуле Дрљевића па сам се дапаче с њим и упознао у горе наведеној прилици. Према упути коју сам имао од Павелића, односно у смислу Павелићевог мишљења које ми је једном изразио о политичкој акцији Секуле Дрљевића, ја сам на захтјев за признање тог одбора као црногорске владе одговорио негативно, премда се у службеним круговима рад Секуле Дрљевића гледао с прилично симпатија, а сам Дрљевић је био издржаван од НДХ. Те симпатије, како сам могао утврдити из разговора са Павелићем те другим људима, који су са Дрљевићем били у честом додиру, нису али ишле тако далеко да би се НДХ толико ангажовала за ту акцију др. Секуле Дрљевића да би тај одбор признала као владу.

Политичка акција Секуле Дрљевића имала је за циљ остварење црногорске државне самосталности. НДХ је могла на тој политичкој акцији имати тај интерес, што би у самосталној Црној Гори под водством Секуле Дрљевића имала једног пријатељског сусједа. Држим да су то разлози, поред личних симпатија које је Дрљевић уживао код водећих кругова НДХ, да је Дрљевић издржаван од НДХ.

Дрљевић је надаље био познат као црногорски сепаратиста, дакле, политичар који ради на линији сепаратизма Црне Горе од Србије. У томе ставу Секуле Дрљевића имала је НДХ интереса, па су се на тај став Секуле Дрљевића надовезивале и комбинације једне Црне Горе у федеративном односу са Хрватском, будући да је Секула Дрљевић био познат као политичар врло наклон Хрватима. Дрљевић је имао у колико би његов одбор био признат као влада, у виду развијати политичку дјелатност у Црној Гори на својој политичкој линији и покушати се тамо афирмирати као водећа политичка личност. НДХ није могла признати тај Дрљевићев одбор као црногорску владу, јер су све те комбинације са Дрљевићевом владом биле у повоју, а осим тога, није се Хрватска могла теретити једном обавезом која претставља признање једне владе, јер се није могло знати каква ће бити судбина Црне Горе након рата, а осим тога, је и положај НДХ био несигуран, обзиром на то како ће свршити рат. Да се је НДХ и након рата одржала била би у неугодној ситуацији, обзиром на то питање у колико би се црногорско питање ријешило противно сепаратистичким тежњама Дрљевића. Као разлог непризнања, формално се наводило, односно тражило излику у томе што с њемачке стране би настале услијед тога потешкоће.

Штедимлија је познат као одличан познавач балканских прилика а осим тога, био је члан наведеног црногорског одбора и најужи сарадник Секуле Дрљевића. Из тога закључујем да је исти хтио боравити у Бечу, ради евентуалног ближег додира са Њемцима по црногорској ствари, односно у ствари акције Секуле Дрљевића. Међутим, након пар мјесеци Штедимлија се вратио из Беча, а резултат његовог боравка у Бечу није ми познат. Познато ми је такођер да је један Црногорац, присташа Дрљевића, политички радио у Берлину.

Штедимлија је посједовао ванредно добро сређену и богату збирку литерарне публицистичких радова, статистичких података, новинских вијести и чланака, те оиљежака о разним политичким догађајима, све то у вези са Балканом. Јер је то била јединствена збирка те врсти, НДХ је за њу имала интереса те држим да је било покушаја да се та збирка откупи. За вријеме НДХ Штедимлија је израђивао политичко повјесне радове за министарство вањских послова. Кад је одлучио отичи у Беч, Штедимлија је понио ту збирку са собом, јер је у Бечу имао радити за М. В. П. (министарство вањских послова). На темељу тога предсједник владе Мандић одобрио је, да се из тајног фонда М. В. П. исплате трошкови отпреме Штедимлијине књижнице у Беч, што је и учињено.

(Архив Војно-историјског института-Београд (А-ВИИ), Фонд НДХ (усташка архива), , Кут, И. 0.9, Бр. рег. 4/5 – 1-155, Записник саслушања Мехмеда Алајбеговића и др Богдан Кризман, „Усташе и Трећи Reich“, 2, Загреб, 1983, стр, 243-245. Из текста докторске дисертације Новака Аџића).

Ипак, Министарство вањских послова НДХ је подржало Штедимлијину политичку мисију у Бечу (тадашњем Трећем Рајху), у којему је он боравио дуже вријеме, те је и првих мјесеци 1945. године био помаган од стране Генералног конзулата НДХ у Бечу. Сматран је сарадником и својеврсним чиновником наведеног Конзулата НДХ. Штедмилија је речену мисију остваривао по инструкцијама др Секуле Дрљевића, а о својој дјелатности извјештавао је усташке дипломатске и политичке кругове и представнике власти НДХ за чије је службе и радио.

За сада оволико и реално је подоста. Компатибилно повијесним чињеницама, анализи, синтези, конструкцији и експозицији, сакласно правилима историјске методлогије, коју студентима историје на факултету предајем већ више од три године, саопштаван сљедеће: ја разговорам у складу са чињеницама и доказним средствима, а не причам причу причину напамет и незнавено као господин Војин Грубач. То ће рећи да је г. Војин Грубач, ипак, залутали аметер и научени у овој теми, а, ипак, дјеловање др Секуле Дрљевића је значајно (али не и доминантно) заступљено у мојој докторској дисертацији „Црногорска странка 1925-1945“. Него, има она стара изрека: „Многи су недостојни зоре, али зора ипак свиће“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: