Агенцијо, здраво, здраво!

Пише: Емило Лабудовић

Обичан радни дан, јутарња, ритуална кафа и залет „за нове радне побједе. Резак звук телефона прекида јутарњу тишину. Гледам, позив са фиксног телефона, ријеткост у овом добу мобилне телефоније и знак да сигурно зове неко из неке агенције. Понадах се да је једна од оних за истраживање јавног мњења које су се, ево неко вријеме, претплатиле на мене као на „Борбу“ послије рата, па зову и питају све и свашта. Да се јавим или не? Пристојност налаже да се на позив макар одговори, а за даље – видјећемо.

„Да, извол’те“, покушавам да узвучем најпристојнију нијансу гласа. „Добар дан. Је ли то господин тај и тај“? „Да, ја сам“, глас је још увијек у тону подношљивог. „Овдје Специјално државно тужилаштво“! Е ту ме нешто зазебе у дну желудца, а мисао брзином свјетлости прелетје преко свих могућих разлога за позив са те адресе. Узалуд, не могу да се сјетим коме сам то могао стати на жуљ, више него иначе, па да се отуда интересују за мене. „Опростите, а којим ме поводом зовете“ – глас је већ за октаву, двије изнад досадашњег опсега? „Позивамо вас да се дана тога и тога, у толико и толико сати, у својству свједока – општећеног, јавите ‘специјалној тужитељки’ тој и тој“, глас са друге стране и даље држи линију увјежбане пословне мирноће. „Хоћете ли ми, молим вас, подробније објаснити откуд и поводом чега сам у овом својству позван, јер колико знам нити сам свједочио било чему што може бити предмет интересовања ваше институције, а још мање се осјећам било како оштећеним“ покушавам да разбистрим недоумицу, а онај осјећај у желудцу полако нараста у повећу каменчугу. „Жао ми је, то је све што вам могу рећи, а ‘специјална“ та и та ће вас детаљније информисати. Довиђења“!

Дуго потом пребирам све могуће разлоге и комбинације за овакав позив, али што не иде, не иде. Све што сам радио, радио сам јавно, све што сам говорио и писао било је такође јавно и имало ми се кад обити о главу да не чека овај моменат. Видим, залудни је то посао и нема друге већ право на ноге тој и тој „специјалној“.

Сјутрадан, у то и то вријеме, не без зебње, јер кад сам последњи пут био у згради Тужилаштва вратио сам се из Спужа након пола године, јављам се дежурнима у згради у улици Слободе. Црна ли је то иронија. Остављам мобилни у посебан сеф, бивам детаљно претресен и испипан (да су бар неку полицајку за то опредијелили) и бивам пропраћен правим лавиринтом ходника у дворишној страни зграде. А та страна је наспрам „лица“ зграде јад и биједа, и ако се ишта мора признати то је да тужиоци, макар они на нижим љествицама, раде у немогучим, послијератним условима. Тијесне просторије претрпане досијеима, сарадници стиснути као у кошници, полумрак… стање недостојно времена и државе наводно на корак до Европе.

Улазим у просторију гдје ради та и та „специјална“, која ме врло љубазно нуди столицом бар пет метара даљом од њеног стола. И диктира: „тај и тај, од оца тога и тога, мајке те и те, рођене тако и тако, рођен тада и тада, настањен у Подгорици, улица та и та, број тај и тај, бројеви телефона ти и ти…“ . И баш је о тим телефонима ријеч, каже „специјална“. Наиме, каже, „позвани сте као сведок – оштећени у процесу који се води против тога и тога, бившег директора АНБ, као особа чији су телефони, број тај и тај, у дужем периоду, неовлашћено прислушкивани и праћени. Ваши бројеви су међу њих преко три стотине које нам је Агенција доставила а који су, без одлуке одговарајућег суда, годинама праћени и прислушкивани. Да ли сте то знали“?

По погледу „специјалне“, рекао бих да очекује моје изненађење. „Знао сам, и знам, кажем, је би било изненађење да нисам прислушкиван“. „Јесте ли имали каквих проблема током тог процеса“, пита „специјална“? „Не, кажем, осим ако се у то не рачунају повремене сметње и шумови приликом телефонирања и, једно вријеме, анонимне дојаве мојој супрузи о томе гдје сам и са ким сам“.

„Специјална“ се на ову констатацију смјешка и пита да ли се придружујем кривичном гоњењу тога и тога. „Придружујем, одговарам без размишљања, знам да му ни длака главе неће фалити, али нека се макар и он једном суочи са лицем правде“. „А да ли имате неки одштетни захтјев“, интересује ‘специјалну’? „Не, одговарам, од те гамади ми не треба ништа, јер нема тих пара којима се могу надокнадити осјећај неслободе и ‘великог брата’ на сопственом трагу“.

На крају десетоминутног испитивања „специјална“ тражи да се потписом обавежем да о овоме нећу ником и нигдје говорити. Потписујем, и не бих да већ неколико дана касније о томе, јавно и на ТВ, нијесу проговорили други. А, осим тога, ни један податак који би могао да упути на тога и тога нијесам и нећу поменути, све док и ако икад процес из зоне „извиђања“ не пређе у надлежност неког суда.

Враћам се истом путањом, једва пратећи стазу којом сам стигао, преузимам одузете ствари и излазим на улицу Слободе. И, искрен да будем, никад као у том тренутку нијесам схватио дубину и значење тога појма.

Враћам се на посао и, пролазећи Његошевим парком, одлучујем да сједнем на клупу и мало предахнем у његовој тишини и у сјенци великог Владике, чији је бронзани поглед усмјерен баш према „специјалнима“. Да саберем и мисли и себе. А онда се однекуд јавише стихови:

Спава село,
Спава град,
Спава матор,
Спава млад,
Спава мама,
Спава тата,
Спава сека,
Спава бата
(А НАПОЉУ МЈЕСЕЦ СИЈА…)
Снује шума
Поред друма,
Спава трава око Плава
И Плав спава,
(ТАЈ ПОЗНАТИ НОЋОБДИЈА)
Заспала је служба спаса
Чак ни море не таласа
(УСНУЛА И ПОЛИЦИЈА)
Спава Лондон,
Спава Рим,
Нек спавају
Па шта с тим
Кад од мора до Чакора
Спава бутум Црна Гора
(ДРЕМНУЛА ЈЕ ЧАК И ЦИЈА…)
Закуњале ноћне птице
Жмиркају и сијалице
Тротоари посустали
И заспали,
И мост спава на обали,
Спава вјетар у крошњама
Сви спавају
Баго нама,
Као један хрчу сви
(СПАВАМ И ЈА…)
Јер над нама
Дан – ноћ бди
Стално будна
А Г Е Н Ц И Ј А!!!

Кришом, да не види Владика Раде и не одалами ме својом тешком, бронзаном, руком, записујем овај поздрав будној Агенцији, свјестан да га је она чула и прије него сам га и изговорио.

Агенцијо, здраво, здраво!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: