‘Ајте, па да кречимо

Пише: Емило Лабудовић

Темељни ће бити или неће бити потписан, Мило ће га подржати, или још оклијева, Дритан ће издржати, или ће попустити, Влада ће пасти, или неће пасти, Црна Гора ће се вратити европском путу, или ће се стрмопиздити директно у раље Русији… Да је ријеч о озбиљној и уређеној држави, о влади и власти заснованим на изворној народној вољи, ово би биле значајне и по свеукупну стабилност веома опасне дилеме. Али, када је ријеч о Црној Гори, све ово ни за јоту не одмиче од најобичнијег циркуса.

Црна нам Гора се у протекле двије деценије начекала и, срећом, прегрмјела толико „дана Д“ да би им и онај прави једва био до кољена, тако да ће и сјутрашњи сигурно преживјети. А ако Влада и не преживи – чудна ми чуда. Из политичке магле стигла, у истој ће и завршити. Али, оно што је интересантно јесте чињеница да Владу због Темељног из темеља љуља шачица политичких (а слободно могу рећи и људских) маргиналаца са дна каце. Чак и њима наклоњене агенције за истраживање јавног мњења једва их „добацују“ до цензуса, а о неком већем утицају… таман колико и Разе Мурове, што би рекли стари Подгоричани. Онај распрдецани Шеховић који (попут му ђедова и прађедова) опет зове на општи устанак против СПЦ и Темељног уговора, налази се на самом дну љествице црногорских политичара о којима се овај народ уопште хтио изјаснити.

Али, „не чудим се патки поткованој, не чудим се гуски оседланој .. већ се чудим зецу с димијама, кад се вере како не подере“… Не чудим се, дакле, Драгињи, Рашку, Ранку, Шеховићу и осталој стокупљевини која је залутала у Владу и Парламент, јер они су за то плаћени и инсталирани. Чудом се не могу начудити оним „неколико стотина“ које се окупљају пред зградом Владе, неплаћени а заведени, с намјером да спасу Црну нам Гору од – издаје. С петровданским ускликом „е, вива“ спасавају тринаестојулско црногорско наслеђе, са јучерашњим Мирашем јуришају на осам вјекова старе темеље СПЦ!? Има ли већег апсурда него кад они који су издали властите крштенице, ђедове и очеве, упиру прстом у издају и издајнике, у оне који с обје ноге стоје на тим темељима? А, писао сам обтоме недавно, није СПЦ у најцрњу нам Црну Гору утемељена Темељним, већ историјом и вјековном борбом, и није „е, вива“ Црна Гора стварала СПЦ већ је у њеним молитвама и њеним манастирима узгајана, чувана и очувана клица модерне црногорске државности.

Ако маса и има право да буде заведена лажима и пропагандом, ако тој заведености додамо и незапамћене подгоричке врућине које би и много трезвеније главе усијала, ако окупљени могу и да буду изгубљени, то их не лишава обавезе – да се преброје. И то како у Влади и Скупштини, тако и испред њих, и да се увјере да их је – шачица. Ни ручак не би осолили. Или би, ако су већ заборавили оне литије, можда, хтјели да се и ми опет окупимо па да нас преброје. Да им се и ми придружимо испред Владе, за коју нас, узгред речено, боли уво колико и за лањски снијег, па да буде весело, весело, весело… Да црни Ранко, познат по давању ватре табанима кад пригусти, буде морао да „убаци у четврту“, а Драгиња изгуби глас и заборави на тракторе које нам је спремила за сеобу.  Или нас чикају да негдје на Биочу и ми васпоставимо свој Белведер, па да до својих станова, фирми и студија у Београду не моги ни авионом? Јер, чаша у коју нам доливају своје лажи, мржњу, презир и сву своју личну и политичку исфрустрираност близу је да прелије. А онда не би било добро ни за кога.

Мада су памет и саборност у Црној најцрњој дефицитарније и од уља и шећера, и од нафте и гаса, ипак се уздам да се та граница неподношљивости неће прећи. И да петак, било Темељног или не, неће бити „црни“, јер смо одољели и много већим искушењима. А ако Црну и најцрњу могу да запале Рашко, Ранко, Драгиња, Пура и „брат“ Зековић, дабогда је не било!

Како год да буде, господо, обавите то сјутра, па да кречимо! Јер ово мало душе, стиснуто међу овај камењар и ове заједничке нам гудуре, толико сте опоганили да се више дисати не може.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: