Академик Василије Крестић о Catena mundi и Magnum crimen-у: Није требало стварати Краљевину СХС
1 min read
Недавно је издавачка кућа Catena mundi објавила две значане књиге: енциклопедију Catena mundi, српску хронику на светским веригама коју је приредио Предраг Драгић Кијук, као и култну књигу Виктора Новака Magnum crimen. Aкадемик, Василије Крестић, говори о значајима тих књига.
–Професоре Крестићу, били сте један од рецензената енциклопедијe Catena mundi, коју је 1992. године приредио Предраг Драгић Кијук. Молим Вас, реците нам нешто више о значају те књиге.
Mислим да је господин Кијук обавио један врло значајан посао, одговоран и са научног становишта и са становишта националне идеје, са становишта једног континуитета српске историје од најранијих времена до данас. А одговоран је зато што је веома захтеван. Tребало је познавати целокупну историју, а Кијук је показао да располаже тим знањима, да уме да окупи екипу која му је добродошла за састављање те антологијске књиге. Tо је урађено на један репрезентативан и максимално одговоран начин. Та књига заслужује све похвале и заслужује да буде у свим библиотекама нашег национа које су заинтересоване за нашу прошлост, како ону ранију, тако и средњовековну, па и најновију.
-Анте Старчевић је написао да су Срби „накот за секиру”, а Јован Стерија Поповић му је одговорио. Зашто су ови текстови, кад су се појавили у енциклопедији Catena mundi, изазвали ефекат изненађења? Како је ова полемика заборављена?
Заборављена је зато што смо ми Срби прећуткивали сва злодела која су нам учинили Хрвати од најранијих времена до наших дана. Анте Старчевић је само једна од хрватских личности која је отворено рекла да смо ми „накот за секиру спремни”. То је учинио у своје време и Еуген Кватерник, његов најближи сарадник, приликом оснивања Хрватске странке права. Он је дон Миховилу Павлиновићу, најистакнутијем хрватском политичару из Далмације, јуна 1869. написао једно писмо у коме је говорио да „накот вере православне треба уништити”. Дакле, то су корени те геноцидне политике, иако се они могу наћи и у ранијим периодима. А зашто су прећутани? Па прећутани су зато што смо имали илузија да ћемо прећуткивањем тих злодела придобити љубав, изазвати љубав наше такозване браће Хрвата. Међутим, испоставило се да та инвестиција, то улагање и стицање љубави на тај начин, није уродило плодом, него је, напротив, то зло семе у Хрватској непрестано расло управо зато што га нисмо довољно познавали и што му се нисмо супротставили на адекватан начин. Није случајно да су и моји текстови, када сам објашњавао да је идеја о геноцидном решењу српског питања у Хрватској потпуно била уобличена још у оквирима Аустроугарске, наишли на велике критике, и то не само у хрватској средини, што би било природно, него и у српској средини. Српски комунисти су ме на нож дочекали зато што су сматрали да ја реметим братске односе, да стварам неку теорију о геноцидности читавог хрватског народа и томе слично. Није требало стварати Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
–Већ годинама се бавите архивом академика Виктора Новака, а аутор сте и предговора за ново издање Magnum crimen-a. У чему је значај те књиге?
Значај те књиге је у томе што је професор Виктор Новак више деценија сабирао документа о хрватском клерофашизму и о клерофашистичкој политици, и што је том озбиљном, огромном документацијом, некада документацијом првог, некада документацијом другог реда, успео да разобличи клерофашизам на максимално одговоран научни начин. Дакле, он није имао никакве зле намере, него само жељу да стане на пут ширењу клерофашизма. Све то што је урадио заиста је поставило темеље сваком даљем изучавању политике хрватског геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској.
–Најновије издање Magnum crimen-а по први пут је објављено у целости и ћириличним писмом. Мало људи зна да су прва издања Magnum crimen-a некомплетна. Како је дошло до цензурисања и које су измене хрватски комунисти извршили над текстом?
Још као доцент по први пут сам сазнао да је професор Виктор Новак од стране комуниста био принуђен да изостави нека поглавља из Magnum crimen-а. Нисам знао која су та поглавља и колико је тих поглавља било. Мени је то у своје време говорио покојни Симо Симић, врло добар публициста, који је био један од првих наших људи који се бавио питањем преверавања Срба у Хрватској, а он је био у кумовским и пријатељским односима са Виктором Новаком. Дакле, он ми је рекао да је професор Новак био принуђен од стране Владимира Бакарића да изостави два поглавља, поглавље о соколству у Хрватској и поглавље о дон Иванишевићу. Дон Иванишевић се окомио на Римокатоличку цркву због тога што се она жестоко противила постојању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, што је устајала против династије и што је ширила злу крв између Срба и Хрвата. Дакле, Бакарић је сматрао да та два поглавља ни комунистичкој Хрватској не одговарају и да их треба изоставити, па је послао у Београд, по сведочењу покојнога господина Симе Симића, једног од хрватских удбаша да изврши притисак на професора Новака да се та два поглавља изоставе. Да су она изостављена у последњем тренутку види се по томе што су та два поглавља на шифовима са коректурама професора Новака већ исправљена.
–Хрватска председница Колинда Грабар Китаровић, када је била изабрана на ту функцију, издвојила је Војводину као посебну територију ван Србије. О чему се ту ради?
Знате, Хрвати су непрестано нападали Србе због наводног великосрпства, великосрпске политике. Међутим, наша је кривица, кривица наше историографије и кривица наших политичара што нису разобличавали великохрватске тежње. Оне постоје још од Анте Старчевића па наовамо. Нема ниједног хрватског политичара, без обзира које је политичке оријентације, било да је он из Хрватске странке права, било да је из Штросмајерове Народне странке, који се није позивао на хрватско државно и повјесно право. А свака странка која се позива на хрватско државно и повјесно право је великохрватска и она тежи да се створи Хрватска, како је то писао у своје време Еуген Кватерник, од Словеније па све до Проклетија. Дакле, циљ сваке хрватске политике је стварање, како сам већ малопре рекао, велике и етнички чисте Хрватске. Наша историографија је о томе ћутала. Наша историографија је имала податке о томе, али опет, без намера да вређа Хрвате, препустила је њима да нас опањкавају, да нас оговарају, да нам импутирају све и свја, а ми смо о томе ћутали, нисмо разобличавали великохрватску политику. А та великохрватска политика није полагала право само на Босну и Херцеговину него и на Војводину, и то не само на поједине делове Војводине због наводних Хрвата, због Буњеваца и Шокаца, него често на целокупно подручје Војводине – дакле, не само на Срем, који је по том хрватском повјесном праву припадао Хрватској, него и на Бачку, па и на Банат. Због тога и Китаровићева и њени следбеници у актуелној хрватској политици издвајају Војводину, управо с том намером да се у погодном тренутку, ако је могуће, домогну те територије, која би им добро дошла као једна богата житница.
–Шта нам је чинити?
Мислим да треба да водимо рачуна само о нашим интересима – националним, државним, територијалним, о томе да не будемо снисходљиви и спремни на свако попуштање; да се не извињавамо у оноликој мери у коликој смо се извињавали; да знамо да одаберемо истинске пријатеље, а да не проглашавамо пријатељима оне за које поуздано знамо да су нам непријатељи и да нам не желе добро. Све односе које имамо са земљама наше величине, наше снаге, нашег обима по броју становника и по територији, да успоставимо по принципу строгог реципроцитета; да немамо снаге и могућности да расипамо то што имамо као што сад радимо са Хрватима и Словенцима: широко им отварамо наше тржиште, а они су за нас у сваком погледу затворени. Треба да знамо да се измакнемо великим силама, али и да покажемо да имамо дстојанства, да имамо могућности да им кажемо да се са нечим не слажемо. Ако морамо нешто да прихватимо, онда да то прихватимо на силу, али да кажемо да то чинимо због силе, а не због тога што смо спремни на неку кооперацију.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Neverovatno kako u svojim komentarima olako kritikujete akademoka Krestica. Sramota je to vasa, a ne njegova. Vi niste u stanju ni da napisete svoje ime uz komentar, aprigovarate Kresticu. Cega se vi bojite? Sta ste vi uradili za srpstvo i srbiju? Jeste li procitali neko njegovo delo? Jeste li bar procitali Memorandum SANU? A osudili ste ga siguran sam.
Jos ste vi na nivou kompetencije – ne znas da ne znas, a hoces da sudis i to kome. Vasiliju Kresticu?
Da smo kao pobjednici prihvatili „Londonski“ sporazumom, koji je podrazumijevao prirodne srpske granice koje je zagovarao Šešelj i još smo trebali da dobijemo Skadar i Drač. Graničili bi smo se sa Italijom i Austrijom. Hrvati ne bi više postojali, već bi se stopili sa Italijanima i Austrijancima. Ne bi bilo najvećeg i najmonstruoznijeg genocida u istoriji čovječanstva. Upozoravao je kralja Aleksandra, vojvoda Mišić, ali je presudan uticaj izgleda imao Pašić. Odabrali smo pogrešnu varijantu i oslobodili one koje su Njemci izjednačili sa kugom.
Академик Крестић је данас један од нај умнијих српских глава! Изузетан у сваком погледу. Све што каже засновано је на науци и литератури. Увијек када неку тему обрађује даје је у цјелости. Што се некима од нас читалаца чини да „неће све да каже“ то је само привид, он каже доста и довољно у овом тренутку. Ко жели више – све множе пронаћи у његовим многобројним књигама. Нема бољег познаваоца међусобних односа Срба и Хрвата! Не очекујте од њега да нас он свађа са сусједима! Не, он нам само истину каже, а свако од нас има своју памет и своје срце које му кажу шта да прихвати или не прихвати.
Хвала, професоре Крестићу!
Ćutali smo jer smo imali „obzira“ da nikome zbog zločina prema nama nije neprijatno. A je li to bilo pošteno prema onima koji su ubijeni? Ko smo bili mi da odlučujemo da prećutimo? Sve što smo se tada ogriješilio njih sada nam se vraća.
Толике године већ чекам се академик Крестић отвори. Сваки његов чланак, сваки наступ је, рекао бих, недоречен, не исказан до краја, просто прикочен. Да ли је могуће да је његова самоконтрола, његова самоцензура у питању? А не могу да верујем да је у питању несигурност у материју коју је обрађивао. Или је у питању страх да не буде добро, правилно схваћен? Да ли је, чак и за нас квалификоване лаике јасна, неподударност гледишта међу уваженим колегама Крестићевим о суштинским питањима наше историје? Ако и јесте, шта то спречава Крестића да своје ставове а рекох како мислим да их није дефинисао до краја, коначно изнесе пред Србе? Да ли је ипак страх, не академски већ људски у питању? Страх од сумње да се такве ствари и не могу исказати коначним, непроменљивим ставовима. Разумем, могуће, обе. И људску и академску. Али, да ли ми који немамо још увек историчара српског усмерења тог калибра у Академији имамо више ишта иодкога да да очекујемо? Академија се показала: сви листом устадоше да одбране свог председника, онда, а у вези Косова (Крестић: ..“има право да каже шта мисли“..) а то је да им је класни, еснафски (масонски?) принцип заштите „свога“ пречи од истине па макар та истина била и потпуно лична. Ако је тако а баш бих сад ако икад да сам у криву, шта нама онда преостаје? Ко ће нам рећи да смо у праву а да су други, аспиранти на нашу историју, земљу, језик, нашу суштину, у криву? Да није шћиптарска „јачица“ право ни правда осим њима међу њиховима, можда? Чекао сам ономад кад се и Крестићев Костић исказао како се исказао да Крестић коначно скине, опростите, брњицу и да проговори јер беше му прилика да каже и оно што досад није. Да нас охрабри, ојача, да ако треба ишета из Академије и залепи им отказ на врата, да изађе коначно на улицу па макар га ти његови клели и проклињали и кевтали за њим. Не могу да замислим да му је стало до ичега што сад Академија представља а што већ као заслугу и почаст већ није имао. Да му, да не будем вулгаран, тај њихов додатак можда нешто силно чини у животу? Да застакли терасу, можда?
Изађи Василије, и тако ниси Њихов! Са годинама које имаш, ко Ти ишта може? Изађи, откажи Им и седи да напишеш оно што нам дугујеш. Ни Ти ни ми немамо још много времена.
А онда можда изађе још неко па знамо ко су наши а ко Њихови.
Крестић је…ајде да кажем, једини академик који о овим стварима говори како тако и како кад. Он је, нема сумње Србин и заступа српску ствар али је престрашен, самоподкресан (а крестић?) и никад да се изјасни до краја. Увек се варака увек једним увом и једним оком гледа и слуша лево десно, шта ће ко да каже. Ако га као човека разумем као историчара га не разумем. Ништа иза њега употребљиво остати неће! Зашто већ једном не каже и напише оно што осећамо да му је под руком? Чега се боји, да га не избаце из Академије? Да му одузму онај њихов додатак? Зашто се лепо сам не испише из САНУ и коначно проговори? Да ли му заиста фали тај „додатак“ да може да преживи? И шта му још фали, без чега не може а само му Академија обезбеђује? Или је Он тамо неопходан да може оног Костића да одбрани (..“академик Костић има право на своје мишљење..“)? Шта би му још недостајало ако би сутра сам изашао из Академије а исписницу, отказ, какогод да назовем, им залепи на врата?
Ајде Крестићу, немаш баш превише времена а и ми смо нестрпљиви. А онда ће многи за Тобом на улицу, да постану Људи и Срби. А они што остану, нека их, немају где друго. Ми ћемо бар знати на чему смо и колико је Академија српска а колико само САНУ!