Академска брука Црне Горе: Новопазарске дипломе и експресни путеви до професуре на ФЦЈК

Црна Гора има многобројне проблеме – несређену економију, урушено здравство, висок јавни дуг, забрињавајућу стопу криманала. Ипак, можда и највећи проблем јесу купљене и сумњиве дипломе. Не помаже ни то што је држава годинама помагала управо таквим “академским” грађанима. За њих су се расписивали конкурси, преко реда и ван норме прихватани су у академска звања, оснивали се цијели факултети на којима ће моћи да раде и зараде.

Факултет за црногорски језик и књижевност је примјер такве праксе. Основан је као државни факултет ван државног Универзитета. Омогућено му је да игнорише законе и прописе, на исти начин на који је то дозвољено Интернационалном Универзитету у Новом Пазару, гдје је управо и стицао академско звање готово читав наставни кадар ФЦЈК.

Прелијетање преко звања и знања

Дјецу учимо да је лако трошити новац, али је тешко зарадити динар. Исто тако, није лако завршити школе и није једноставно створити од поштеног рада. Није лагодно мукотрпно стварати, а опет немати превише. Говоримо дјеци да буду марљиви, радни и да ће се то исплатити. Морамо им онда склањати поглед са оних лијених, немарних и неморалних, којима се отварају сва врата.

Аднан Чиргић, за ког поуздано знамо да није свјетски познат геније, је успио да “прелети” од доцента до редовног професора за свега девет година.

Академска звања, према Закону о високом образовању су:

1) редовни професор;

2) ванредни професор;

3) доцент;

4) професор и предавач високе школе.

Лица у академска звања бира сенат универзитета, на основу јавног конкурса, на период од пет година, изузев редовног професора који се бира на неодређено вријеме.
Дакле, прво сте изабрани у једно звање, па то звање траје пет година, потом се конкурс поново расписује и ви опет можете бити изабрани на пет година у друго академско звање.
Не постоји математика, а да је по закону, да се од доцента до редовног професора дође за девет година.

Запослени на Факултету за црногорски језик и књижевност стекли су углавном новопазарске дипломе на Интернационалном универзитету муфтије Зукорлића, који је скоро 20 година био неакредитован. На поменутом Универзитету дипломе су дијељене шаком и капом. Ту је докторирао сам муфтија, а онда листом ко год је поред Универзитета прошао.

Престижни универзитети познати су по томе што су веома пажљиви у избору области у којима нуде докторске програме, јер желе да осигурају врхунски квалитет образовања и истраживања. Неки универзитети не нуде докторске студије из одређених области jeр сматрају да немају довољно стручног кадра и да не могу понудити највиши квалитет образовања из те области. Интернационални Универзитет у Новом Пазару очигледно не мањка нити у једној ствари, а поготово не у ванредном броју доктора наука.

Објављују сами себе у својим часописима

Није било лако раније постати доктор наука и редовни професор. Поред вишегодишњег учења и труда да би се дошло до папира којим се каже да сте постали докторирали из неке области, морате, на сваком респектабилном универзитету, да наставите да се доказујете. Морате показати своје звање и изван граница своје државе. Пожељно је да то изван не буде опет Нови Пазар. Објављивање научних радова представља кључни аспект у стицању академских звања широм свијета, укључујући и Црну Гору. Иако постоје глобални стандарди, праксе се често разликују у зависности од државе и институције.
У свијету се нагласак ставља на објављивање у реномираним, рецензираним часописима, прате се строги стандарди етике – као што су избегавање плагијата и објављивање само оригиналних истраживања; и академски радници воде се крилатицом “Publish or perish” у преводу: Oбјављуј или нестани. У Црној Гори, ако сте којим случајем са ФЦЈК сва ова мука вас може заобићи.
У поређењу са свијетом, код нас постоји већи утицај локалних и регионалних научних часописа. Часописи често нису високо цитирани, али се признају у складу са локалним критеријумима.
Портал “Вијести” је једном приликом истраживао радове запослених на ФЦЈК и дошао до закључка да они већински објављују у часопису Ligua Montenegrina, који су они основали и они уређују. Не би ни то био проблем, није то потпуна новост у академској пракси, али оно што сигурно јесте невјероватно је чињеница да не објављују готово никад нигдје друго.

Бобан Батрићевић са ФЦЈК је каже да се часопис Лингуа Монтенегрина, заступљен у ESCI бази са још преко осам хиљада часописа, категорише као часопис од међународнога значаја, игноришући чињенице да Закон о високом образовању, односно правилник донешен у складу са тим законом, препознаје за избор у звање само часописе SCI/SCIE/SSCI/AHCI листе, као и да постоји листа реномираних издавача које је утврдио Савјет за високо образовање.
ESCI укључује часописе који су прошли основну пројверу квалитета од стране Web of Science али још нису стекли статус у SCIE, SSCI или AHCI. Часописи у ESCI се често сматрају у „развојној фази” и стандарди за улазак у ESCI су мање строги него за главне индексе.
Kада је ријеч о рангирању часописа, настоји се да се иде у прилог кандидату, тако да се може користити и рангирање часописа из Scopus базе која је мање ригорозна од WОС: посматрају се искључиво радови који су на SCI/SCIE/SSCI/AHCI листама, а може се одабрати рангирање часописа из Scoup базе уколико је повољније за кандидата.
Scopus је широка и глобално призната база података која пружа детаљне метрике и већу видљивост за радове, чиме има већи академски утицај. ESCI је дио Web of Science који обухвата часописе у развоју, али без импакт фактора, чинећи Scopus значајнијим због своје широке препознатљивости и мрежне анализе.

По до сада познатим медијским истраживањима, увидом у WОС базу, дошло се до сазнања да редовни професори др Аднан Чиргић и др Софија Калезић, ванредни професори др Владимир Војиновић, др Бобан Батрићевић и др Андријана Николић, као и доценти др Александар Радоман, др Етхем Мандић и др Милан Марковић нису испуњавали основни услов за избор у академска звања по правилима која важе у Црној Гори.

Подсјетимо да господин Милан Марковић је претендовао на мјесто позиције директора Агенције за контролу високог образовања, те да је судским путем одлучио да смјењује актуелног директора Горана Даниловића, због наводно непотпуне документације. Непотпуна документација чинила је – Даниловићев сертификат о знању енглеског језика (ниво А1), који је приложен и касније провјеравана његова валидност, као и немање нетраженог доказа о познавању рада на рачунару (подсјећамо да су кандидати сам тест, који је организовала Управа за људске ресурсе, радили на рачунару).
Важно би било да се, истим жаром, испитају дипломе и академска звања запослених на ФЦЈК.
Ваља испитати Чиргићеве радове који су готово сви објављени у часопису Lingua Montenegra, а онда и редом прегледати научна дјела његових колега са Факултета.
Они су се својевремено хвалили да су објављиване монографије двојице професора у, како су га назвали, престижном часопису из САД Lexington Books. Lexington books није никакав “престижни” издавач и нема велику глобалну вриједност.

Купљене и поклоњене дипломе, самопромоција у часописима сумњиве вриједности и игнорисање елементарних академских стандарда разграђују оно мало угледа који је наш образовни систем икада имао. Умјесто да буде бастион знања, ова институција постаје симбол урушавања академског интегритета.
Оно што је поражавајуће и кобно јесте чињеница да ови „стручњаци“ и даље обликују младе умове. Док се овакве појаве не искоријене, Црна Гора ће наставити да стагнира, губећи шансу да изгради будућност на темељима поштења, знања и професионализма. У академској заједници, као и у свакој другој области, мора се поставити питање: колико још можемо дозволити да нас незнање и неморал воде? Ако одговор не нађемо ускоро, одговориће нам будућност.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: