Академска пристојност

Пи­ше: Че­до­мир Ан­тић

При­је два­де­се­так го­ди­на ра­дио сам пре­вод јед­не исто­риј­ске син­те­зе. Из­да­вач је жу­рио, а би­зар­на окол­ност би­ла је да је аутор тог ва­жног пре­гле­да исто­ри­је ви­ше др­жа­ва био на­шег по­ри­је­кла и из­ван­ред­но го­во­рио наш је­зик. Иако је би­ла ри­јеч о пре­во­ду, не­ка­ко сам се мно­го по­но­сио тим ра­дом. Аутор се ни­је за­ни­мао ни за пре­во­ди­о­ца, ни за пре­во­ђе­ње. Ка­да сам по­сле ду­гог вре­ме­на за­вр­шио по­сао, пре­дао сам ру­ко­пис лек­тор­ки и про­фе­сор­ки ко­ја је тре­ба­ло да бу­де ре­цен­зент. При­ло­жио сам и пи­смо с мо­јим за­па­жа­њи­ма и при­мјед­ба­ма на текст. Ис­пу­њен ве­ли­ким по­што­ва­њем пре­ма ауто­ру, ни­сам раз­ми­шљао да би ми мо­гло би­ти за­мје­ре­но што сам из­нио ми­шље­ње о не­ким ње­го­вим за­кључ­ци­ма и по­пи­сао по­је­ди­не фак­то­граф­ске гре­шке ко­је су се пот­кра­ле у тек­сту. Ако је ова гре­шка би­ла упит­на (аутор је био ре­дов­ни про­фе­сор и мо­гао ми је би­ти дјед) дру­га је би­ла озбиљ­ни­ја – пи­смо сам по­слао пре­ко про­фе­сор­ке-ре­цен­зент­ки­ње ко­ја је и би­ла кон­такт. Умје­сто од­го­во­ра, до­био сам по­пис мо­јих гре­ша­ка (укљу­чу­ју­ћи и оне ко­је је већ ис­пра­ви­ла лек­тор­ка) и од­би­је­ни­цу пре­во­да. У за­кључ­ку аутор се ма­ло одао та­ко што је вај­ка­ју­ћи се твр­дио да су ње­го­ве гре­шке би­ле про­сти лап­су­си и штам­пар­ске ома­шке… Књи­га је, ипак, об­ја­вље­на у мом пре­во­ду, али то је дру­га при­ча…

Пи­шем ово по­сле то­ли­ко го­ди­на због не­че­га што се зо­ве ака­дем­ска при­стој­ност. Ка­да не­ки на­уч­ник при­ми­је­ти да по­сто­је гре­шке или про­пу­сти у ра­ду дру­гог, ред је да му скре­не па­жњу уч­ти­вим пи­смом. Уко­ли­ко су гре­шке не­ис­пра­вљи­ве, он­да је ред да књи­гу пр­во при­ка­же у на­уч­ном ча­со­пи­су. Тре­ба­ло би да се по­сле раз­ви­је не­ка­ква на­уч­на по­ле­ми­ка. Тек по­том, ка­да на­у­ка и про­свје­та до­би­ју нај­ве­ћу мо­гу­ћу ко­рист од ове де­ба­те, она мо­же да пре­ђе у но­ви­не. Пре­по­руч­љи­во у углед­не днев­не но­ви­не с до­да­ци­ма по­све­ће­ним кул­ту­ри или у де­мо­крат­ске не­дељ­ни­ке ко­ји су отво­ре­ни за ра­зна ми­шље­ња.

Ми­лан Шће­кић, ма­стер исто­ри­је (чи­ни ми се из Ба­ра), на­пи­сао је при­каз сег­ме­на­та мо­је књи­ге Срп­ска исто­ри­ја. На­слов ње­го­вог при­ка­за је по­зив чи­та­о­ци­ма да не уче цр­но­гор­ску исто­ри­ју из мо­јих књи­га. Шће­кић је свој при­каз са­жео у по­пис на­вод­них фак­то­граф­ских гре­ша­ка ко­је је про­на­шао у мом тек­сту. То је је­дан од основ­них на­чи­на дис­ква­ли­фи­ка­ци­је: не по­ле­ми­ше­мо с иде­ја­ма или са ме­то­до­ло­ги­јом већ дис­ква­ли­фи­ку­је­мо ауто­ра као не­зна­ли­цу. У том ме­то­до­ло­шком при­сту­пу ова­квог па­шкви­лант­ског при­ка­за ва­жно је да онај ко­ји при­ка­зу­је по­ка­же нај­ве­ће мо­гу­ће чу­ђе­ње, а пред­у­слов то­ме је да про­на­ђе ко­ло­сал­не по­гре­шке.

Шће­кић у то­ме ни­је успио. По­шао је од сред­њег ви­је­ка, ми­ле те­ме Ду­кља­ни­ма, али по­што су из­во­ри за ову те­му ма­ње -ви­ше по­зна­ти већ сто­ти­на­ма го­ди­на, а при­том ни Шће­кић ни ја ни­смо ме­ди­је­ви­сти, ни­је на­шао ни­шта бит­но… Ка­да сам про­чи­тао ње­го­ву па­шкви­лу, по­гле­дао сам јед­ну од но­ви­јих исто­ри­ја на­ста­лих из пе­ра, про­фе­со­ра Ра­ко­че­ви­ћа са Уни­вер­зи­те­та Цр­не Го­ре, ина­че при­ста­ли­це Ђу­ка­но­ви­ће­ве на­ци­о­нал­не оп­ци­је, и ви­дио да се ра­ди о пи­та­њи­ма ко­ја би и ње­му мо­гао да за­мје­ри или о сит­ни­ца­ма и не­до­ка­зи­вим пи­та­њи­ма, ко­ја на­рав­но ла­и­ку ко­ме је Шће­ки­ћев текст упу­ћен мо­гу дје­ло­ва­ти зна­чај­но. Тек кад је ри­јеч о по­зни­јим раз­до­бљи­ма Шће­кић да­је се­би на во­љу па твр­ди ка­ко је тре­ба­ло дру­га­чи­је да на­пи­шем књи­гу: те за­што ни­сам спо­ми­њао по­зни­је ду­кљан­ске вла­да­ре (оне ко­ји су вла­да­ли по­сле Бо­ди­на), за­што ни­сам на­вео да су и Ву­ко­ти­ћи би­ли гу­вер­на­ду­ри, за­што Ње­го­ша смје­штам у по­гла­вље о Кне­же­ви­ни Цр­ној Го­ри, за­што та­ко ма­ло пи­шем о кне­зу Да­ни­лу или за­што не спо­ми­њем да су 1918. и 1919. ши­ром Цр­не Го­ре го­ре­ле ку­ће… Кон­сул­то­вао сам Ра­ко­че­ви­ће­ву књи­гу и ви­дио да он не пи­ше о све­му мно­го дру­га­чи­је, осим што при­кри­ва цр­но­гор­ско уче­шће у Ба­л­кан­ском ра­ту и ре­ла­ти­ви­зу­је акт при­са­је­ди­ње­ња Цр­не Го­ре Ср­би­ји…

Про­блем Шће­ки­ће­вог при­сту­па ни­је са­мо ње­го­ва на­до­буд­ност и не­ра­зу­ми­је­ва­ње не са­мо исто­риј­ске ме­то­до­ло­ги­је већ и при­ро­де де­ба­те о исто­риј­ским те­ма­ма, он на­сту­па у све­му као по­ли­ти­кант и екс­по­нент. По­што је у при­ка­зу ци­ти­рао и дио ко­лум­не ко­ју сам об­ја­вио на стра­ни­ца­ма ових но­ви­на, ред је био да ма­кар об­ја­ви тај при­каз у не­кој од но­ви­на кој из­ла­зе у Цр­ној Го­ри. Ни­је то учи­нио иако је ,,Дан’’ отво­рен за дру­га­чи­је ми­шље­ње и де­ба­ту. Књи­га про­фе­со­ра Ра­ко­че­ви­ћа, ко­ја у пот­пу­но­сти не­ги­ра срп­ске ко­ри­је­не цр­но­гор­ске др­жав­но­сти и на­ци­је, об­ја­вље­на је у Бе­о­гра­ду од стра­не из­да­ва­ча ко­ји је, иако на­ци­о­нал­ни Цр­но­го­рац, у Ср­би­ји на­пра­вио ка­ри­је­ру о ко­јој Ср­би у Цр­ној Го­ри мо­гу са­мо да ма­шта­ју.

Књи­га је об­ја­вље­на на ћи­ри­ли­ци, а аутор је очи­глед­но ни­је у том из­да­њу ни про­чи­тао (ина­че „Ни­ко­ла 1.“ на по­је­ди­ним мје­сти­ма не би ста­јао као „Ни­ко­ла И“). Шће­кић, ме­ђу­тим, об­ја­вљу­је при­каз-па­шкви­лу у Но­вом ма­га­зи­ну, не­дјељ­ни­ку ма­лог ти­ра­жа на­кло­ње­ном бо­сан­ском и цр­но­гор­ском на­ци­о­на­ли­зму. Обра­ћа се јед­ном уском кру­гу љу­ди ко­ји већ ди­је­ле ње­го­во по­ли­тич­ко ми­шље­ње. Да не­ма Но­вог ма­га­зи­на, у Ср­би­ји не би по­сто­јао не­дјељ­ник са ко­јим ни­сам са­ра­ђи­вао. Тај ча­со­пис, ко­ји је Шће­ки­ћев при­каз на­ја­вио на на­слов­ној стра­ни, за­тво­рен је не са­мо за ме­не већ и за све ко­ји ми­сле дру­га­чи­је од уред­ни­штва.

У оче­ки­ва­њу да Шће­кић док­то­ри­ра и не­што об­ја­ви, ја га по­здра­вљам и же­лим му све нај­бо­ље. На­жа­лост, ни­је по­шао до­брим пу­тем. Исто­ри­ча­ри су на­уч­ни­ци, а не про­па­ган­ди­сти. На­уч­ни­ци ис­пи­ту­ју сте­ре­о­тип и бо­ре се са ја­чи­ма, а не слу­же шо­ви­ни­стич­кој иде­о­ло­ги­ји и не ра­де за оне ко­ји обес­пра­вљу­ју чи­тав је­дан на­род и на­сто­је да за­тру чи­та­ву јед­ну исто­ри­ју.

Аутор је исто­ри­чар и до­цент на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: