Акме

Пише: Небојша Јеврић

Акме је врхунац човјекове снаге. Акме је четрдесети рођендан. Кад је Талес из Милета, антички филозоф, доживио четрдесети рођендан десило се помрачење сунца. Персијанци су се уплашили мислећи да су се богови на њих разљутили и повукли. Било је то петсто и нешто година прије наше ере. Мој акме се десио 1999. на Косову.

Рођен сам 17.05.1959. Као и увијек, стопирам до првог пункта.

Пункт је напуштен, али у разлупаној радњи видим фотељу.
Износим је и сједам поред пута. Не стопирам стојећи. Полако долази мрак.

У смјеру Пећи не пролази готово нико. Остало ми је још неколико сати.

„Четрдесет ми је година. Гадне године…“, каже Ахмед Нурудин.

Ако се до четрдесете ниси обогатио, нећеш никад.

У ранцу ми је хљеб, што ми га Даринка, пред свитање, за пут испекла од жита са метоха, у солитеру-стијени, у келији.
И флаша вина мостарска жилавка, успомена на неку Даринкину љубав из шездесет и пете. Као посљедњи клошар, снимио сам је још кад сам
дошао и дрпио, кад сам кретао, с изложбеног мјеста, на врху кухињске витрине.

Од докумената имам само корицу од примјерка „Хероја“ на којој ме је Капор нацртао на оклопном бициклу.
Немам ни новца, ни новчаника. По мраку улазим у бараку већ пуну људи. И почињем да причам.

„Ја о животу на Косову мало знам, знам једну о смрти.“

„Знам како је умро највећи Коста Пећанац! Прогулио је кроз обруч после пропасти Топличког устанка и у свој дневник записао: „Ево ме, налазим се на двадесет километара од Софије и радим од њиховог народа оно што они од мојег. Стигло је четрдесет треће године наређење врховне команде — глава старога хајдука потребна за олтар отаџбине. Дошла су тројица најљепших српских официра да га стријељају. Стоје пред њим и плачу. Не питају га има ли последњу жељу, већ ли има последње наређење, спремни да свако изврше“.
„Имам. Ова сиједа четничка глава није заслужила метак, него каму. Ко од вас тројице има руку да је посијече и однесе на дар домовини?“
Најљепши од њих обрише сузе, стане мирно:
„Имам ја, војводо!“
„Хајдемо, сине, знам да имаш лаку руку.“
„Колико је сати?“
„Прошла је поноћ.“
„Напунио сам четрдесет ноћас. Дошао сам да с вама прославим четрдесет година. Ово вино што ми је спремила сестра да отворимо. Петнест година у њему стоји сунце са Неретве. Одломите по комад хљеба. Вас сам одабрао, млади ратници, да са вама четрдесету дочекам. Има ли бољег мјеста него у сачекуши покрај друма. Ако већ не можеш да изабереш вријеме када ћеш се са смрћу срести, ваљда можеш мјесто и робу за укоп. А ви сте изабрали најљепшу српску ријеч — Косово. Најљепшу робу — униформу ратника, која нејач српску чува од ножа качака. Добро мјесто за журку“, причам из мракa.

И настављам да причам до зоре. Било је то моје најдуже књижевно вече. Нико, баш нико у препуној бараци није ријеч проговорио.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: