Ако је било „корисно за афирмацију“, да ли је могло (не)коме бити од користи?

Пише: Др Момчило Д. Пејовић

Не могу и нећу да чекам док се (на)кани директор Историјског института да реагује или одговори на мој текст под насловом „Реаговање: Ријеч више о сарадњи Историјског института и Фонда Горчаков“, а са редакцијским насловом дневног листа Побједа: „Афера Наутика и друге приче“, од недеље, 27. октобра 2019. године, страна 9.

Директор Историјског института у свом реаговању (Побједа, субота, 26. октобар 2019. године, страна 3) констатова да је сарадња са „Фондом Горчаков“ била „корисна за афирмацију Историјског института успостављање научних веза (…) као и изучавање значајног сегмента црногорске прошлости с краја XVII и почетка XVIII вијека“, што другим ријечима, у „преводу – подразумијевању“ те констатације и мишљењу „није било никакве штете по Институт“! Дакле, више него добро или „много добро“!?

Наведена „констатација“ и не би била толико лоша у крајњем да у њој није садржана или добрим дијелом сакривена сарадња за цијели један временски период давно успостављених и интезивних веза Историјског института Црне Горе са тадашњим СССР-ом и руским научним институцијама, научним и стручним сарадницима у периоду од почетка 70-тих па све до средине посљедње деценије XX вијека.

Наравно, та је сарадња због познатих околности – дешавања на Балкану, посебно на простору некадашње СФРЈ била знатно редуцирана, али је, ипак, скромно одржавана. Дакле, намјерно се прескаче ранији период прије садашњег директора или његовог директоровања у периоду 2009-2015. године! Зашто? Ваљда је неко много раније започео, прије њега, истраживања у „Русији“ и подигао научну сарадњу на државном нивоу или можда и није а све гледано диоптријом из његовога угла и тумачено сходно његовим (са)знањима!

Олако претрчати један дуг временски период научне сарадње је не само смјело и смијешно него и сувише нереално и негаторски, па чак и злонамјерно! Таква констатација не иде у прилог ни личном фаворизовању нити научном величању – уздизању „научне славе“ садашњега директора Института, без обзира на добијене награде, плакете, бројна „сабрана дјела“ и чланке било као аутора или коаутора и још приде многе књиге у којима се само предговор напише и „нормало“ приређује за штампу, и што све уз њих још дође.

„Раскинутим“ уговором или боље рећи „постигнутим усменим договором“ отуђена је половина тиража књиге „НАУТИКА“! Да ли је то била „сарадња“ само „корисна за афирмацију Института (…)“ или је нешто знатно испод (од) тога: „штета“ или још уз то и скандал који је пријетио да настане, ако тадашњи директор (др Момчило Д. Пејовић) не испоштује „усмени договор“ претходног директора Института и директора „Фонда Горчаков“?

У наведеном случају та „сарадња“ у таквом „постигнутом усменом договору“ није била „корисна за афирмацију Института“, мада је вјероватно могла (не)коме бити од (по)големе „користи“? То је питање које се по некој логици само по себи намеће и које је изазвано директоровом „констатацијом“ да од „сарадње“ двојице директора „није било штете по Институт“ односно било је „корисно за афирмацију Института“!?

Треба утврдити шта је у стварности било, јер је „неко“, сходно пласираној „рекла казала“ вијести, „продавао НАУТИКУ по 50 еура“ и то чак у Београду, а касније и у Москви!? Да ли је и ко имао „личне користи“ од „продаје“ треба истражити? За вријеме мојега директорства „књига НАУТИКА“ се није продавала већ само и искључиво поклањала. Не постоји особа која може другачије рећи, нити она која може имати такве аргументе, као ни свједоци за тако нешто не постоје, барем мени нијесу и нити могу икоме бити познати сем да буду измишљени и да лажно о томе (по)свједоче!

Такође, примијетићемо да када је садашњи директор Института у питању ту је само „добро“ и „нема штете“ за Институт и њега лично! А да сам којим случајем ја учинио „усмени договор“ и „скренуо“ од потписаног уговора, на сва звона ове државе Црне Горе не само да би се чуло и одзвањало, него бих и кривично одговарао! А он-Институт је за „сарадњу остварену од 2010-2015“ чак и награду Плакету добио и похвалио се јавно у свом реаговању! Тако је то кад су у питању подобни страначки кадрови, некадашњи јединствени партијски другови!

Реагујем, да истјерамо на видјело све што ме „компромитује“ као бившег директора Института у своме двоипогодишњем раду! С друге стране, ако ми се укаже прилика, нећу пропустити да изнесем добар дио онога што имам аргументовано рећи и подастријети.

Да ли мој претходник, као садашњи директор Историјског нститута, зна колико је примјерака НАУТИКЕ одштампано, а колико преузето и гдје је нестала разлика? Да се она управо којим случајем није „продавала“?

Није на одмет, а по моме мишљењу и много је важно ради укупног сагледавања директорства, да се присјетимо ријечи једне особе из некадашње црногорске и тадашње југословенске ДБ службе, који нам брк у брк, у сред заједничке канцеларије, гдје сједијасмо и бависмо се „науком“ у Институту, рече: „Њега смо пазили лијепо и држали добро, (…) а ти нам, неким чудом, утече, (…)“!

Баш ми је дојадило чекање одговора или реаговања од оних који су ми „храбро“ пријетили и обећавали, заклањајући се иза својих псеудонима и „научних величина“ у коментарима по разним порталима, да ће ме „имати за чем“ у јавности па и на суду испрозивати за разноразне „радње и работе“ из времена мојега директорства, а које је за њих било не само „страховлада“ већ и нешто јоши и горе: „ ово је Аушвиц, Аушвиц“!

Ако већ не могаху појединачно реаговати, баш ми је чудно било, што не кидисаше онако колективно, прецизније речено чопоративно, као што су то редовно знали чинити на сједницама којима сам предсједавао, него ни од тога ништа не би, макар да у јавност изнесу нешто од онога што проносе по кулоарима гласинама „рекла – казала, чула а не виђела“.

Не таласај Момо, рече ми мој добри познаник! А што ти имају на оно рећи и одговорити? Боље им је „мудро“ (у)ћутати и једнима, другима и трећима! Треба се дочепати још једнога директорскога мандата, то је за сада најважније! Осталима ће бити добро, радиће на „пројектима“ док не стекну услове за пензију, макар они који су ту још којих пет или шест година!

Ма, не чуди мене зашто нема одговора из Историјског института Црне Горе, већ се не могу чуду великоме начудити што Амбасада Руске Федерацију у Подгорици „није заинтересована“ за (не)поштовање или злоупотребу „потписаног Уговора“ о књизи „НАУТИКА“ и преузетом или „непреузетом“ тиражу те књиге!

Да ли ће неко из Амбасаде Руске Федерације у Подгорици, ко је преузимао књиге „НАУТИКЕ“, имати што да каже у дијелу Уговора или обавезе да се узме половина тиража на основу „усменог договора два директора (директора Института и директора Фонда Горчаков)? Да ли су у Амбасади сагласни са „усменим договором двојице директора“ о преузимању половине тиража књиге НАУТИКА? Да ли су о свему информисани или су затечени па испитују односно извиђају „терен“ и „научну сарадњу“ двојице директора?

Можда и није за (не)кога било личне користи од продаје „НАУТИКЕ“!? А да ли је било „корисно за афирмацију Института“ издавање просторија-сале Библиотеке Историјског института Заводу за запошљавање Црне Горе у вријеме тадашње директорице, за одржавање сједница, на основу „потписаног уговора“ или на основу „усменог договора“ два директора наплаћивање „само по састанку-сједници 50 еура (или 100 еура)“, или само (не)чија лична корист? Питам: Да ли је тај новац уплаћиван на рачун Института или је ишао на руке тадашњем директору Института? Ја не знам, јер ме служба о томе није „могла“ информисати!

Да ли подрумске просторије или други слободни простор – канцеларије Историјског института служе за смјештај „сабраних дјела“ бројног тиража директора Института, као некада у његовом двоструком мандату по три године и „нормално“ је „зар не“, све бесплатно или је све потковано „усменим уговором“ са самим собом? Да ли је и то био главни или још један у низу разлога за сукоб и наш коначни разлаз?

Нека се само зна да наведено нијесу „пусте приче“; већ истина истинска која се не може оповргнути. Кад тад истина и злато изађу на видјело дана, ма колико се неко трудио да их држи под кључем или у „мраку“!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: