Ако се не виде кртице, виде се кртичњаци

Пише: Радинко Крулановић

Аристотел би рекао, парафразирам, о стварима, о којима не знате, није паметно говорити. Стога нећу говорити колико знам, већ колико видим. С тим што и ту остављам резерву, Хераклитовски размишљајући „да очи и уши могу бити зли свједоци, ако имају варварску душу“. Али ко од страха мре, каже једна пословица, за душу му ….

Шта је показао један вирус? Прво, да Европа није заједница и да никада није била (нијесам пророк а ни пророчки син), али неће ни бити; Друго, да све приче о отвореним границамма, солидарности, толеранцији, равноправности не пију воду; Треће, да гушење националног, родољубивог је гушење сопствености, , ради неког вишег интереса који никад није ни био дефинисан, или је дефинисан правом јачега.

Као што каже Орвел у „1984“ Сви смо равноправни, али неки су равноправнији од других (не би се десило да тестове за корона вирус Италијани уступе Американцима) Четврто, вриједности које је ЕУ пропагирала и фавооризовала су невриједности, тачније ЕУ је покушала да превреднује вриједности (Ниче) и да све оно што је било ненормално и неморално смјести под крилатицу – право, једнакост, равноправност. Пето, обично кад је понестајало новца, по оној народној – Кад коњу нестане сијена у јаслама он гризе, тако су и моћници изазивали свјетске кризе да би испољили своју равноправност над другима, тако што ће бити они равноправнији. (Милоосрднни анђео највише боли…)

Шесто, бојати се након свега да се опет све не понови, а могуће и учини горим и да нас ставе под један провизоријум гдје нико неће моћи ……. а та му се не зна. Дигитализација, он лајн и остала срања, бојим се угушиће слобду, ствралаштво, одвојиће нас опет од живота, да нећемо знати шта је живот. Седмо, да није све тако црно побринуо се Бог који нас непрестано опомиње – Шта ће Вам и читав свијет ако својој души наудите. (иако се дешава да једно кљусе на причешће гледа као могућност заразе, а не као на најсветију тајну, и чоче хоће да гони, увијек су гоничи били, зна се ко.

Нек гони, имао се рашта и родити) Из свега, кратког, а могло је и бити дуже и требало је бити, ја сам научио једно. Прије неки дан кад сам био у „граничној ситуацији“, од немоћи сам легао на леђа и загледао се у небо. Ватра је горела свуда око мене, пламен избијао на све стране, а ја лежим и гледам небо. Одакле је изашао глас, биће да је из мене – Боже, колико је човјек беспомоћан. Нијесам остао без помоћи и одговора, Бог се играо са мном, пружио ми руку, заплесали смо заједно… Значи, није нам, да не знамо с ким нам се ваља играти

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: