Ако вјерујете у идеале, бићете свакој власти опозиција. И то онда када то кошта
1 min read
о. Дарко Р. Ђого
Пише: о. Дарко Ристов Ђого
Када сам у зиму 2008. усавршавао знање њемачког језика на Гете институту у Швебиш Халу, у паузи између доручка и часова, док бих читао Нови Завјет, редовно ми је прилазио пентикосталац Чарли, однекле са источне америчке обале, новопробуђени вјерник. Увијек бисмо водили исти разговор:
– Да ли си примио Духа Светога? пита Чарли
– Јесам, крштењем.
– Али да ли си га ОСЈЕТИО како се усељава у тебе?
– Да, Дух Свети води мој народ и Цркву од самог почетка, без Њега нас не би било.
– Не мислим на то. Да ли си Га ТИ у себи ОСЈЕТИО у ЈЕДНОМ ТРЕНУТКУ?
– Он је непрекидно у нама.
– Не, не, не: МОРАШ ДА ГА ОСЈЕТИШ, да ти доведе Исуса у живот.
– Христос је у мом животу од када знам за себе, да није Бога, како бисмо кроз рат и сиромаштво?
И тако у недоглед.
Чарли ми пада на памет ових дана када су многи постали својеврсни друштвено-политички пентикосталци. Сваког дана, са најразличитијих адреса, неко пошаље поруку: а зашто не напишеш нешто о студентима, протестима? Нарочито бивши корисници и љубитељи свих медијских и друштвених накарадности владајуће структуре (да ли разочарани, остављени или жељни да се на вријеме прешалтају са брода шупљег дна), затим притајени критичари свих и свега и скривачи својих намјера, имена и живота који не би „лајковали“ некада неки оштар критички текст, наравно, нешто и добрих људи збуњених противрјечним информацијама просто траже неки компас у догађајима…
И као Чарли, и они не вјерују у константну борбу и непрекидан рад, са зилосом новостечене личне праведности гледају свијет црно-бијело – они су бијело и сада утврђују да ли смо сви остали црно.
И не пада ми на памет да указујем на то да нисам никада ћутао (ма колико ме то коштало), када је то било „паметно“, „тактично“, од издаје народа и државе на Косову и Метохији до копања литијума и сваке друге прилике. Ако до сада и сада неко не схвата да ми је драг сваки напор да се крах српске државе и народа на КиМ спријечи, да се друштвена декаденција, корупција, неспособност заустави, да се прекине истискивање руске државе-цивилизације из српских земаља, онда се не разумијемо и не пада ми на памет да тражим нечију љубав тако што ћу одговарати на схему „позив – лозинка“.
Не, господо, новопечени друштвени пентикосталци, ниједна борба није почела када сте ви „преломили“ и неће се зауставити ни када садашње власти оду са историјске позорнице а неко други настави да влада, са неким новим и неким старим, општељудским слабостима и недостацима.
Ако вјерујете у идеале, бићете свакој власти опозиција. И то онда када то кошта.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Опште затварање очију на очигледно је постала национална црта. Космет се може вратити на три начина: ратом или одлуком неке велике силе, значи опет ратом или наглим порастом наталитета код Срба. Свако са мало памети може да оцијени вјероватност сваког од три начина и закључи шта ће бити са Косметом.
Дипломатијом га враћати не вриједи, јер би онда трећина становништва била несрпска, а то значи трајно нестабилну и несрећну државу.
Znači popovi nemaju ideale jer su uvijek uz vlast osim kada svrgavaju staru i dovode novu. Istorija ti je to pope, pogledaj sebe pa cijeni pravo.
Колико вам је требало да схватите Чарлија, а колико „Аљбина“? Не мора човјек уопште да буде ни „позиција“ ни опозиција, чему то, ако му је циљ просперитет свог народа и државе онда се то ради на исти начин. За „Србију све, од Србије ништа“, рече неко некада. Што сте ћутали на „Аљбинова“ недјела, зар се у старту његове политичке каријере, још док се крио под татиним скутима није видјело колики је то србомрзац?