Ала мака

Питали власника кафане у роману Јакова Игњатовића „Вечити младожења“, је ли, када ти је боља зарада, кад ти дође богат свијет па правиш ноблбал, или кад ти дође прост народ па правиш пургербал?

О, каже власник кафане, кад је пургербал, кад је пургербал!

Пургербал на обали зове се пучка фешта. Љети их има пуно, и сем Бокешке ноћи у Котору, углавном немају везе с традицијом, док се пак у фебруару пучке свечаности збивају вјековима, под идеалним условима прије Великог поста.

Котор има стољећима дугу карневалску светковину, када се много тога може акужати ала мака, тј. појести за џабе. У Херцег Новом исто тако, током фебруарских дана, док се и Празник мимозе не оконча такође, спаљивањем Карневала.

И док Бокељи и фурешти хоће ишемпјати од разних зимски дивертимената или у преводу од забава – музичких, драмских, ликовних, књижевних, спортских и политичких – многа се риба поједе ала мака. За џ.

Которски абруми и разне папаладе привуку море народа. У ТВ извјештајима посвуд је насмијано, лијепо, младо, весело и кад је старо, заиграно, запричано, запјевано, задовољно… Камера увијек направи швенк – са цвијета мимозе или каменије у руци мажореткиње, преко барке у мору, до Ловћена под вјечитим снијегом и ледом. Горе је монтања, отамо се силази кад се хоће у свијет…

На топлом Приморју, синтагма ала мака налази се у официјелним Програмима. „Мала фешта од наранче – све ала мака!“

Ове сам године на „Фешти од мимозе, рибе и вина“ у Баошићима чекао у реду за пригане сарделе. Та се народна риба пржила у великим тећама, на отвореној ватри, на два метра од мора. Испред мене су били сви могући домаћи, од Босне преко Србије и Црне Горе до Македоније, а иза се српски мијешао најчешће с руским и енглеским. Пива је било на килолитре, вина исто тако, а рибе тона и још мало преко.

Мирисала ми је сардела, као и свему народу, свих ових деценија. Па, иако се пржила у 100 пута употребљеном уљу, загуштао сам је по први пут за 45 година! Окусио сам укус ала мака. Ко би ме питао какав је, казао бих да је одличан, ако је у Боки кад је пучка фешта, дочим би био на граници јестивог, ван плаво-бијелог контекста.

Опазио сам како многи криомично сипају бесплатно вино у флаше кока-коле. Друге, како чекају у реду да би припунили кесу кришкама хлеба и приганом рибом. И треће, оксимороне, који просе усред мора јестивог обиља.

Годинама би неки ликови да пургербал замијене ноблбалом. Но би тада нестало духа, с укидањем институције ала мака. Да сам се прије 45 година кладио да ћу 2015. године појести 3-4 пригане сарделе уз осмијех умјесто цијене, добио бих опкладу.

Данас се више кладио не бих. Немам конфиденцу у глобални поредак. Немам повјерења у то да ћу 2017. или 2018. – „када ћемо сви живјети боље“ – уопште бити у прилици да станем у ред за сарделе. Јер, у мало времена може да појефтини скупо, а багателно што је било – почне да се плаћа златом. У Европи се чују експлозије, и људи гину. Зар не?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: