Цунами Алах и Ђоко Цунами

Пише: Мишо Вујовић

Пишу ми људи ових дана коментаришу велику победу Новака Ђоковића. Осећам ту енергију испуњену радошћу. Већина Новака доживљава као дар од Бога, као ближњег, као весника неког бољег, праведнијег времена. Свестан сам да моји осврти о Новаку, понекад склизну у патетику али сам такође свестан да у времену општег растакања свега нормалног, човек који промовише породичне људске, етичке и хришћанске вредности није само спортиста већ мисионар и проповедник.

Тако да моје писање не глорификују њега већ је подршка вредностима отелотвореним у Новаковој вансеријској и ванвременској личности.

Колико је само лепих тренутака донео свом народу, колико битака је посветио Србији?

“И домовина је патетика”, вриште отупеле душе кивне на Новака што негује и промовише аутентичне националне и духовне вредности српског рода.

Светски а није њихов.

Да ли смо се икада осећали достојанственије и отменије него у тренуцима његових величанствених победа!?

И када му звижде и када му аплаудирају он је смирен. Када их победом укроти он им се господски захвали:“ Ви сте најбоља публика на свету”.

Он је човек који чује што други никада неће чути, види оно зашта је већина слепа, мисли што већина и не помишља, верује у шта многи сумњају.

То је он Новак Ђоковић, светски и олимпијски шампион.

Одавно један спортски успех, једно спортско одличје на грудима шампиона није изазвало позитивнију еуфорију као олимпијско злато Новака Ђоковића.

На другој страни дежурни србофоби у региону нарочито у постојбини породице Ђоковић, добили су епидемиолошки напад, фрустрација и логореичне дијареје потврђујући ону народну: “Не тражи будалу, сама ће доћи”, Бог нам је у свему био наклоњен те није шкртарио ни са протувама и изродима.

Новакова игра, понашање и обраћање јавности на Олимпијским играма у Паризу, велика су лекција свима нама – целом нормалном свету. У његовом успеху делић себе и своје победе пронашли су сви слободоумни људи широм планете. Његове сузе котрљале су се низ лице милионима људи од Аљаске до Аустралије. Своје емоције нису успели да обуздају ни многи те – ве коментатори меча. Ирански новинар је урлао захваљујући се у микрофон Богу и Ђоковићу. Алах и Ђоко!

Свет је у овом узорном човеку препознао заштитника свих угрожених хуманистичких вредности.

Његов успех је прослављен и у региону. Весело и еуфорично је било нарочито у Херцег Новом, Никшићу, Требињу, Бањалуци, Охриду, Битољу… Славили су наши људи широм света.

Нико нам толико радости није донео као тај учтиви дечак са Бањице, који је сањао да буде међу првих двадесет играча света а сада под ногама има планету. Олимпијско злато и 24 освојена грен слема.

“Његова победа је плод огромног рада и велике жртве и одрицања. Колико тога је он пропустио да би стигао где је сада”, изјавио је његов велики фан Дритан Абазовић, црногорски Елиот Нес.

О том трновитом путу у смутном времену транзиције сведочи највећи и једини кривац за Новаков успех Срђан Ђоковић. Човек кога су сматрали лудим када је самоуверено говорио Новак ће бити први и најбољи.

То самоуверено “курчење” доносило му је још ексера под точкове. Али он је веровао, удахњујући свом првенцу нову снагу.

Наравно и улога брижне,предане и неуморне мајке Дијане је немерљива. Ђоковићи су пример породичне снаге и спремности на жртву једни за друге.

Новак се калио ударајући лоптицу у паузи сирена за ваздушну опасност и стравичних НАТО удара, гледајући онесвећену мајку у срчи стакла, убијене и бомбама масакриране цивиле на пијацама, мостовима, својим домовима са залогајем у устима.

Новак Ђоковић у сваком обраћању увек наглашава улогу своје фамилије, Бога и Отаџбине. То је свето тројство овог смерног, мудрог и свестраног човека. Он је одавно искорачио са тениског на мисионарски терен. Он је трибун и гласноговорник разума.

Људи различитих нација и идеологија налазе сагласје у поштовању према Новаку Ђоковићу.

Напред Ноле соколе!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: