Албанци, а српске војводе

У конацима манастира Девич на Косову спавао је Албанац. Монаси су га називали војводом и заштитником, а игуман му је даривао кече.

Како су Срби и Албанци живели на истој земљи у времену када није било криза и сукоба? Jесу ли се негде спајале њихове жеље и надања? Kоје су биле тачке њиховог сусретања? Ово су само нека од питања којима се публицисти ни научници нису много бавили. Антропогеограф др Марк Краснићи је својевремено отварао низ тема значајних за традицију и друштво Косова и Метохије. Његов научни рад о „манастирским војводама“ приказује један сегмент из прошлости два народа, подједнако необичан и непознат.

По средњовековној традицији, црква, која „нема огња ни мача“, дакле нема чиме да се брани, добијала је села из којих су бирани чувари који су се старали о њеној безбедности. У нововековној историји, карактеристична је појава ових чувара манастира, тз. манастирских војвода. Упечатљиво је да су ову улогу у Метохији и косовској Дреници обављали Албанци исламске вероисповести!

У немирним и безвласним годинама, посебно после 1878, српске светиње су биле изложене страдањима и пљачки. Из околине, поготово ноћу, претила је стална опасност. Као неку врсту почасног предводника, албанска села и племена у Метохији и Дреници бирала су војводу, ког би потом представили игуману манастира. Ако би га и он прихватио, избор би обично потврђивале и турске власти. Избор за манастирског  војводу значио је за локалне Албанце одавање велике почасти. Неки од њих су добијали и плате. Међутим, финансијска добит није била од пресудне важности. Манастир је плаћао једног човека, да би га заузврат штитило читаво братство. У обављању дужности војводе, локални првак је био у свакодневној животној опасности. Као чувари манастира, његовог братства и економије, они су живели у манастирским конацима, не привређујући у својим домаћинствима. Коначно, веровали су у исцелитељску моћ неких српских светитеља. Њихов култ, као нпр култ светог краља Стефана Дечанског, дуго је био распрострањен и међу Албанцима исламске вероисповести.

Манастирски војвода, заштитник Дечана, био је током последње четвртине XIX века Салих Руста, са братством Гаши. Он је у више наврата организовао одсудну одбрану православне светиње од пљачкашких банди Малисора. Манастир је чувао без икакве материјалне надокнаде. Његова породица је због тога била на удару окупаторских режима у оба светска рата. Забележене су његове речи:

Чували смо манастир јер је наш предак дао бесу (часну реч) да ће он и његови потомци штитити ово свето место, а дата реч код нас се мора поштовати.

Салих Руста је са поносом истицао медаље којима је због ових заслуга одликован у Краљевини Југославији. Кућа Руста (Рустема) бринула је о Дечанима, по сведочењима монаха, све до стварања југословенске државе. Било је и погинулих из ове куће при обезбеђивању манастира и, нарочито, његових посетилаца. О Салиховом брату, војводи Биљали Русти, књижевник – сликар Старе Србије, Григорије Божовић, је записао:

Бејаше домаћин, необично упадљива мужанска прилика, Биљали Рустем. […] То је војвода манастира Дечана, што му је од оца остало са свима частима и са свом бригом везаном за ту дужност. Поносан је он због тога. Она му даје угледан положај у друштву, те звање чувара Светог краља не би променио ни за положај ђаковичког кајмакама. […] Српкиње нерадо поздрављају Турке, а њега љубе у руку чим целивају златни крст и игуманову десницу. Велики домаћини по Васојевићима, Колашину и уз Босну кршевиту дочекују га као кума крштенога.

Биљали Руста је током Првог светског рата интерниран у логор у Угарској. У Краљевини СХС, будући да је уживао популарност међу оба народа и био ослонац српским властима у Метохији, почео је да се бави политиком. Једне ноћи, недуго потом, мистериозно је убијен.

У Другом светском рату, манастир су чували сељаци из Дечана – браћа Шабан и Маља Аземи. Маљу су због тога његови сународници убили из заседе већ 1941, а Шабана два пута рањавали. Кућа им је спаљена. После рата, у обнављању згаришта браће Аземи, помоћ из манастира Дечани је била пресудна.

Руговска села и племе Кељменди старали су се о безбедности Пећке патријаршије. Приликом посете Пећи 1889. српски историчар и државник Стојан Новаковић забележио је да Руговци бирају војводе и чувају манастир дуже од 300 година. Војвода Жуј Весели (Ругова) знао је тада да наброји пет генерација предака који су чували Патријаршију. Његов деда, Мућ Елези, убијен је на манастирској капији у нападу албанских одметника. Бранећи манастир од честих напада сународника, херојски је погинуо и Жујов отац, стричеви, па најпосле и он сам. Како су гинули, одбрану су преузимали њихови наследници. Колико су насртаји Албанаца на Пећку патријаршију у XIX и почетком XX века били тешки и чести, говори и то да су у њеној одбрани пали и Жујови синови. Из три генерације, било је преко дведесет погинулих Албанаца у одбрани српске средњовековне светиње. Тако се, 1941, као најстарији мушкарац у братству из ове куће, нашао једанаестогодишњи Рам Каплани. Иако се знало да ће манастир у опасности бранити сви Руговци, Рам Каплани је симболично примио пушку и сваке ноћи мотрио са манастирске капије на немирну околину.

Предање говори да је манастир био озбиљно угрожен 1942, када се поново појавила опасност да га Албанци, користећи окупаторску силу која им је била наклоњена – сруше. Наоружани Руговци су се окупили пред манастиром и на једвите јаде успели да избегну напад и страдања. Пећка патријаршија је поштеђена разарања у Другом светском рату. Туристи су унуке манастирских заштитника могли видети у патријаршији и седамдесетих година. Били су то старији Руговци који су помагали манастирско сестринство.
Рушен, паљен, обнављан – манастир Девич

Манастир Девич, усред Дренице која је била претежно насељена Албанцима, често је био на удару албанских побуњеника. Бехрам Војвода је дуго био манастирски војвода Девича. Потицао је из породице која је овај манастир (приписан задужбинарској делатности деспота Ђурђа Бранковића) бранила генерацијама. Војводе су се старале о Девичу и његовој економији до 1918. Од манастира су добијали плату, и, симболично, по једно кече годишње на дар. Манастир их је снабдевао и одећом и храном, а војвода је имао посебну собу у конаку. Чували су манастирске усеве и стада, који су били најчешћа мета нападача. И породица Војвода се сећала неколико мушкараца који су погинули као манастирске војводе. Девич се међу првима нашао на удару албанских фашиста 1941. Братство је изгнано, а манастир запаљен и разорен. Но, то није било и последње страдање српског духовног светионика у Дреници.

Остало је предање и о Албанцима који су чували цркву Светог Петра Коришког и манастир Соколицу. Они нису били војводе у служби српских светиња. Били су само добри људи, који су волели своје и поштовали туђе, који су припадали једном времену које је иза нас.

Немања Девић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: