Albanci, a srpske vojvode

U konacima manastira Devič na Kosovu spavao je Albanac. Monasi su ga nazivali vojvodom i zaštitnikom, a iguman mu je darivao keče.

Kako su Srbi i Albanci živeli na istoj zemlji u vremenu kada nije bilo kriza i sukoba? Jesu li se negde spajale njihove želje i nadanja? Koje su bile tačke njihovog susretanja? Ovo su samo neka od pitanja kojima se publicisti ni naučnici nisu mnogo bavili. Antropogeograf dr Mark Krasnići je svojevremeno otvarao niz tema značajnih za tradiciju i društvo Kosova i Metohije. Njegov naučni rad o „manastirskim vojvodama“ prikazuje jedan segment iz prošlosti dva naroda, podjednako neobičan i nepoznat.

Po srednjovekovnoj tradiciji, crkva, koja „nema ognja ni mača“, dakle nema čime da se brani, dobijala je sela iz kojih su birani čuvari koji su se starali o njenoj bezbednosti. U novovekovnoj istoriji, karakteristična je pojava ovih čuvara manastira, tz. manastirskih vojvoda. Upečatljivo je da su ovu ulogu u Metohiji i kosovskoj Drenici obavljali Albanci islamske veroispovesti!

U nemirnim i bezvlasnim godinama, posebno posle 1878, srpske svetinje su bile izložene stradanjima i pljački. Iz okoline, pogotovo noću, pretila je stalna opasnost. Kao neku vrstu počasnog predvodnika, albanska sela i plemena u Metohiji i Drenici birala su vojvodu, kog bi potom predstavili igumanu manastira. Ako bi ga i on prihvatio, izbor bi obično potvrđivale i turske vlasti. Izbor za manastirskog  vojvodu značio je za lokalne Albance odavanje velike počasti. Neki od njih su dobijali i plate. Međutim, finansijska dobit nije bila od presudne važnosti. Manastir je plaćao jednog čoveka, da bi ga zauzvrat štitilo čitavo bratstvo. U obavljanju dužnosti vojvode, lokalni prvak je bio u svakodnevnoj životnoj opasnosti. Kao čuvari manastira, njegovog bratstva i ekonomije, oni su živeli u manastirskim konacima, ne privređujući u svojim domaćinstvima. Konačno, verovali su u isceliteljsku moć nekih srpskih svetitelja. Njihov kult, kao npr kult svetog kralja Stefana Dečanskog, dugo je bio rasprostranjen i među Albancima islamske veroispovesti.

Manastirski vojvoda, zaštitnik Dečana, bio je tokom poslednje četvrtine XIX veka Salih Rusta, sa bratstvom Gaši. On je u više navrata organizovao odsudnu odbranu pravoslavne svetinje od pljačkaških bandi Malisora. Manastir je čuvao bez ikakve materijalne nadoknade. Njegova porodica je zbog toga bila na udaru okupatorskih režima u oba svetska rata. Zabeležene su njegove reči:

Čuvali smo manastir jer je naš predak dao besu (časnu reč) da će on i njegovi potomci štititi ovo sveto mesto, a data reč kod nas se mora poštovati.

Salih Rusta je sa ponosom isticao medalje kojima je zbog ovih zasluga odlikovan u Kraljevini Jugoslaviji. Kuća Rusta (Rustema) brinula je o Dečanima, po svedočenjima monaha, sve do stvaranja jugoslovenske države. Bilo je i poginulih iz ove kuće pri obezbeđivanju manastira i, naročito, njegovih posetilaca. O Salihovom bratu, vojvodi Biljali Rusti, književnik – slikar Stare Srbije, Grigorije Božović, je zapisao:

Bejaše domaćin, neobično upadljiva mužanska prilika, Biljali Rustem. […] To je vojvoda manastira Dečana, što mu je od oca ostalo sa svima častima i sa svom brigom vezanom za tu dužnost. Ponosan je on zbog toga. Ona mu daje ugledan položaj u društvu, te zvanje čuvara Svetog kralja ne bi promenio ni za položaj đakovičkog kajmakama. […] Srpkinje nerado pozdravljaju Turke, a njega ljube u ruku čim celivaju zlatni krst i igumanovu desnicu. Veliki domaćini po Vasojevićima, Kolašinu i uz Bosnu krševitu dočekuju ga kao kuma krštenoga.

Biljali Rusta je tokom Prvog svetskog rata interniran u logor u Ugarskoj. U Kraljevini SHS, budući da je uživao popularnost među oba naroda i bio oslonac srpskim vlastima u Metohiji, počeo je da se bavi politikom. Jedne noći, nedugo potom, misteriozno je ubijen.

U Drugom svetskom ratu, manastir su čuvali seljaci iz Dečana – braća Šaban i Malja Azemi. Malju su zbog toga njegovi sunarodnici ubili iz zasede već 1941, a Šabana dva puta ranjavali. Kuća im je spaljena. Posle rata, u obnavljanju zgarišta braće Azemi, pomoć iz manastira Dečani je bila presudna.

Rugovska sela i pleme Keljmendi starali su se o bezbednosti Pećke patrijaršije. Prilikom posete Peći 1889. srpski istoričar i državnik Stojan Novaković zabeležio je da Rugovci biraju vojvode i čuvaju manastir duže od 300 godina. Vojvoda Žuj Veseli (Rugova) znao je tada da nabroji pet generacija predaka koji su čuvali Patrijaršiju. Njegov deda, Muć Elezi, ubijen je na manastirskoj kapiji u napadu albanskih odmetnika. Braneći manastir od čestih napada sunarodnika, herojski je poginuo i Žujov otac, stričevi, pa najposle i on sam. Kako su ginuli, odbranu su preuzimali njihovi naslednici. Koliko su nasrtaji Albanaca na Pećku patrijaršiju u XIX i početkom XX veka bili teški i česti, govori i to da su u njenoj odbrani pali i Žujovi sinovi. Iz tri generacije, bilo je preko dvedeset poginulih Albanaca u odbrani srpske srednjovekovne svetinje. Tako se, 1941, kao najstariji muškarac u bratstvu iz ove kuće, našao jedanaestogodišnji Ram Kaplani. Iako se znalo da će manastir u opasnosti braniti svi Rugovci, Ram Kaplani je simbolično primio pušku i svake noći motrio sa manastirske kapije na nemirnu okolinu.

Predanje govori da je manastir bio ozbiljno ugrožen 1942, kada se ponovo pojavila opasnost da ga Albanci, koristeći okupatorsku silu koja im je bila naklonjena – sruše. Naoružani Rugovci su se okupili pred manastirom i na jedvite jade uspeli da izbegnu napad i stradanja. Pećka patrijaršija je pošteđena razaranja u Drugom svetskom ratu. Turisti su unuke manastirskih zaštitnika mogli videti u patrijaršiji i sedamdesetih godina. Bili su to stariji Rugovci koji su pomagali manastirsko sestrinstvo.
Rušen, paljen, obnavljan – manastir Devič

Manastir Devič, usred Drenice koja je bila pretežno naseljena Albancima, često je bio na udaru albanskih pobunjenika. Behram Vojvoda je dugo bio manastirski vojvoda Deviča. Poticao je iz porodice koja je ovaj manastir (pripisan zadužbinarskoj delatnosti despota Đurđa Brankovića) branila generacijama. Vojvode su se starale o Deviču i njegovoj ekonomiji do 1918. Od manastira su dobijali platu, i, simbolično, po jedno keče godišnje na dar. Manastir ih je snabdevao i odećom i hranom, a vojvoda je imao posebnu sobu u konaku. Čuvali su manastirske useve i stada, koji su bili najčešća meta napadača. I porodica Vojvoda se sećala nekoliko muškaraca koji su poginuli kao manastirske vojvode. Devič se među prvima našao na udaru albanskih fašista 1941. Bratstvo je izgnano, a manastir zapaljen i razoren. No, to nije bilo i poslednje stradanje srpskog duhovnog svetionika u Drenici.

Ostalo je predanje i o Albancima koji su čuvali crkvu Svetog Petra Koriškog i manastir Sokolicu. Oni nisu bili vojvode u službi srpskih svetinja. Bili su samo dobri ljudi, koji su voleli svoje i poštovali tuđe, koji su pripadali jednom vremenu koje je iza nas.

Nemanja Dević