Албански фалсификати: Тамо гдје Срби нијесу Срби

Пише: Иван Милошевић

И док Албанци у Црној Гори спречавају митрополита Амфилохија да одржи литургију у Улцињу и то аргументују својим аутохтоним правом на јужну територију Црне Горе и помињу своје старе претке, на само педесетак километара од Улциња већ деценијама се спроводи вулгарна фалсификација српске историје. У Скадру на легендарној тврђави Мрњавчевића вијори се албански орао (по многим подацима и тај орао је преузет из српске хералдике), а албански туристички водичи младу Гојковицу која је узидана у темеље тврђаве како би спријечила да виле руше оно што је претходног дана саграђено, прекрштавају у Розу. У то се није тешко увјерити и то може свако да види ко се упути ових дана ка Скадру. Овај запис свједочанство је о мазохистичкој потреби Срба да сами себе уништавају и да заборављају шта је њихово и да то треба да бране, а не да препуштају другима, у овом случају Албанцима, који такве дарове не одбијају.

Скадар је прије седам вјекова био српска, а посљедњих 100 година је албанска варош. Уклесан на обали Скадарског језера са тврђавом Мрњавчевића и небеско-земаљским барјацима на Тарабошу и Бардањолу, као да је застао у неком међувремену и пита се на коју ће страну. Да ли да се Бојаном сјури у море и да једном за свагда утоне у прошлост и хладни водени мрак или да се преко језера дочепа Подгорице, па преко Брда долети у стару Рашку и смјести тамо гдје би требало да припада. Скадар. Српско име међу позаборављеним Србима. Чека на обали језера неко друго вријеме и неке друге људе са једне и друге обале да му врате мјесто које му припада и које му је некада припадало. До тада преко леђа старе вароши крстаре разни каравани и остављају своје трагове. У данашњем Скадру балканско-европски-католичко-муслимански караван обиљежио је сваки чошак овога града. Само нема оног православног и српског. Тај као да овдје није ни постојао иако је утемељио овај град и учинио га познатим на европској и балканској мапи.

Између хотела „Европа“ и „Розафа“ смјестио се транзитни и помодарско западноевропски Скадар. Некако је смијешан у нападном истицању безличне граћевинске архитектуре западног квази материјалистичког стила гдје је све подређено површности и сјају без сјаја. Између „Европе“ и „Розафе“ смјестио се Скадар који није Скадар, а који би желио да буде налик европској метрополи. Можда би то и био да Скадар није Скадар, па се на њега не прима архитектура вратоломних вишеспратница шарених боја. Чини се као да ће сваки час полетјети и слетјети тамо гдје као такве и припадају, односно на неком лондонском или бриселском скверу, гдје сви некуд журе и траже живот који немају. Чами тај Скадар који није Скадар између „Европе“ и „Розафе“ и као да се пита које је ово вријеме и јесу ли се вјекови стрмоглавили у прошлост или будућност желећи да избришу све оно што Скадар чини Скадром.

И та помодарска Европа, опчињена златом и шуштањем новчаница и спрегнута у тај квадрат између два хотела, као да је свјесна да овдје не припада. Жмирка и када јој се не жмирка, спава и када јој се не спава, пјева и када јој се не пјева. Брани се од онога што и сама зна, односно да не припада овоме крају нити њеним житељима. А они као да то и хоће, па традиционалним енверхоџијевским превозом (бицикл) шпартају надугачко и нашироко од „Европе“ до „Розафе“. Питају се залутале вишеспратнице, олињали и обездуховљени кафићи и тобожња грађанска елита која се затрпала у њима, ко су ови бициклисти што крстаре булеварима и трговима. Зашто их враћају и подсјећају да се налазе тамо гдје не треба и гдје не желе да буду. Ипак, од те њихове жеље јачи су бициклисти који тврдоглаво јуре доље-горе и не дозвољавају Скадру да не буде Скадар. Бициклисти на којима је старо и младо личе ми на средњевјековне витезове. Када окрећу педале као да мамузају коња тражећи достојног витеза да са њиме укрсте копља и покажу да и даље има јунака. А изгледа да их нема, јер у центру Скадра бициклисти јуре на све стране, залећу се напријед и враћају назад као да траже да се са некиме сударе и изваде невидљива оружја и укрсте невидљива копља. Ипак, то се не дешава, јер у тој бициклистичкој јурњави нема ни једног ексцеса, судара или свађе. Као да то симболизује и овдашњи помодарски Скадар који не жели да буде у сукобу са било киме, па ни са самим собом. Иако Скадар има више од 100.000 становника, пуно возила и безброј бицикала, нема нити једног семафора. А и не знам шта би им требао када и овако све добро функционише. А бициклисти се понашају као некадашњи витезови који своје коње вежу испред механе. За разлику од Подгорице гдје се испред кафића паркирају скупи четвороточкаши испред скадарских ресторана и кафића паркирана су јата бицикала!

На само пар стотина метара од описаног помодоарског кварта живи стари Скадар. У првој улици са десне стране „Европе“ смјестио се Скадар Енвера Хоџе и тамо се већ деценијама нишпта није промијенило. Чак су и фасаде са ружним и немалтерисаним браон циглама исте као прије. Овдашљи житељи су забранили комшијском транзитномн Скадру да свраћа у њихове уџерице и узнемирава их квазиархитектуром. Њима је и без ње одлично и не знају како би све то ново поднијеле и знају да би се прије срушиле него што би прихватиле сладуњаве грађевинске новотарије. У том Скадру људи су некако топлији, ближи једни другом и спремни да поразговарају и на српском. У оном помодарском Скадру иако сви знају нико не прича српски и на свако наше слово одговарају унезвереним погледом и слијегањем рамена. Није ми јасно зашто је тако, али ваљда нема ни потреба да то знам.

У Скадру сам се напријатније осјећао у некадашњој тврђави иако је у њој избрисан сваки српски траг. Њена градња описана је у народној пјесми „Зидање Скадра“, али као да је народни пјесник пјевао о неком другом утврђењу, а не о овом који данас виси над Скадром. Водич ни да помене жртву младе Гојковице која је узидана у њене темеље како би спријечила виле да поруше оно што су неимари градили. Помињу неку Розу и Фа, од којих је овај некадашњи српски дворац данас постао Розафа. На његовим кулама данас се вијори албанска застава, али црни орао као да се некако скаменио на једној од скадарских кула. Иако је било вјетра застава се није вијорила и као да се стиди што се налази тамо гдје не треба. Нигдје није тако понижен шиптарски орао као на овој тврђави. Прије неколико дана ми се учинило да је одлетео пут Проклетија како би ослободио мјесто за неки други барјак. Или сам то само ја одлетио тамо гдје су некада Срби били Срби и гдје се нијесу стидјели да кажу шта је њихово и да су га на оружје добили. Истина је, није барјак одлетио, већ сам ја нестао и кренуо тамо гдје су Срби некада били Срби.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: